Ne znam kakav je sa slučaj sa drugim piscima (dobro znam neke slične slučajeve), ali dobar deo moje inspiracije dolazi iz snova. Ali nije to kao da čekaš da bi nešto sanjao pa da bi imao o čemu da pišeš, nego sedneš da pišeš, i tako pišeše danima, i vremenom uđeš u priču, i kad si već dovoljno dugo u priči, počneš da sanjaš ono o čemu dobar deo dana razmišljaš, a nekad sanjaš o

Danas sam višeo obrisao nego što sam napisao, ali moraš znati da je i to deo procesa. Nalazim se na jednoj od ključnih scena romana. Od ove scene zavisi dalja sudbina našeg protagoniste. Sve što se u toj sceni kaže i učini odrediće budući tok romana. S takvim scenama moraš biti pažljiv. Jednom kad ih napišeš posle ih je teško menjati, jer ako promeniš nju, često znači da ćeš morati da menjaš i ostatak romana.

Danas i prethodna 3 dana nisam zapisao nijednu reč u dokumentu kog nazivam svoj rukopis, iako se to ne može nazvati rukopis, jer je rukopis nešto na šta smo navikli da radimo čitavom rukom i na papiru, a ne samo prstima, po nekoj čudnoj spravi koja jedinice i nule pretvara u slova na nečemu što zovemo ekran. Ako je postoji išta dobro u tome što nazivamo tipkanje, jeste da sam naučio da koristim svih deset

Starbaks mi definitivno postaje kancelarija. Kod kuće se za radnim stolim osećam kao da po kazni sedim u ćošku, što zbog činjenice da je sto stvarno u ćošku što zbog toga što zaista imam poteškoća da radim bilo šta što podrazumeva pisanje. Što je više ljudi u Starbaksu, bolje radim. Najviše volim da dođem pre svih, u vreme ručka, i da ih čekam da završe sa ručkom i da polako popune sve stolove i stolice. 

U jednom svom intervjuu, na pitanje kako izgleda njegov radni dan, Dejvid Foster Valas kaže:  “Provedem sat vremena pišući, i osam sati brinući što ne pišem.” Ne znam da li je takav slučaj sa drugim piscima, ali je to definitivno moj slučaj. Dodao bih još da u danima kada ne pišem, provodem čitav dan brinući o tome. Koliko to zdravo, ne znam, ali tako funkcioniše moj um. Danas sam se jedva nateriao da pišem, a

Od mog poslednjeg pisanja je prošlo mnogo više vremena nego što sam se nadao da će proći, tj. nego što sam planirao da će biti. Malo šta u životu ide po planu, i malo šta bude onako kako se nadamo, pa tako i ovo moje pisanije, ali dobro, bitno je da sam danas pisao i mislim da bi na tome trebalo da bude fokus. Ako mogu da kažem – danas sam nešto napisao, onda je

Zanimljivo je koliko možeš da uradiš za 18 dana. Već sam skoro 10,000 reči u romanu, što je sigurno 10%. Dobro, 10% od prvog drafta. Malo šta od ovoga će završiti u konačnoj verziji, ali bitno je završiti taj prvi draft. To je sigurno najteži deo posla. Kad dođe ono poliranje i brisanje i dodavanje, to je već jasno kuda ide. Elem, danas je subota. Subotom imam 7 časova u školi. Što znači da sam

Danas nešto manje od 400 reči. Postoje i takvi dani i oni uglavnom dođu nakon dobrih.  Prvo, jer budeš u strahu da uspeš pređašnjeg dana nećeš ponoviti. Drugo, jer se ta strepnja ostvari. Ipak, na takve dane bi trebalo biti ponosan jer si upseo odraditi nešto, koliko-toliko, čak i kad je bilo teško. To su dani koji te čine jačim.

Danas sam prvi put pročitao ono što sam prethodno napisao. Trudio sam se da ne uređujem mnogo. Čitao sam jer sam morao da se vratim na određene detalje koji služe kao reference za neke buduće događaje u samom romanu. Svake dve nedelje je u redu čitati svoj roman ispočetka. Što više odmičeš trebaće te više vremena da ga pročitaš. Neke delove ćeš toliko puta pročitati da ih nećeš ni morati čitati kada je potrebno da

Napisao sam nešto preko 500 reči danas. Zaneo sam se. Al’ dobro, neću si sad zbog toga zamerati. Ovih dana nisam mogao da pišem jer sam bio pod izuzetnim emotivnim stresom. Strašno me pogodio Đoletov odlazak. Potpuno nenajavljeno, i potpuno nezasluženo, otišao je najveći pesnik koji je ikada pisao na ovom jeziku. Sad mi je malo lakše, posebno nakon što sam juče uspeo da napišem svoju zahvalnicu ovom velikom čoveku. Potrudiću se da ustajanje iz