Napisao sam 1000 reči izjutra. Ne mogu da kažem da sam zapazio nešto posebno, osim da sam možda napisao najduži dijalog bez prekida bilo kakvom naracijom ili untrašnjim monologom. Verujem da ću imati mnoštvo posla na tom dijalogu. Nikad mi nisu bili jača strana.

Danas sam pisao iz dva puta.  U prvoj turi sam napisao nekih 300 reči, nisam pogledao broj, ali sam na osnovu linije koja mi pokazuje koliko sam udaljen od dnevnog cilja procenio da sam negde na trećini.  Razlog zašto nisam uspeo da napišem sve izjutra je što je Sanja bila pričljivija nego inače, a ja nisam hteo da je prekidam jer sam znao da ću u ostatku dana imati dovoljno vremena da završim pisanje. Nakon

Danas sam ustao mnogo teže nego inače. Ova kiša koja neprestano pada već desetak dana polako me uzima pod svoje. Ponekad pomislim da sam zaboravio kako izgleda nebo, posebno kad mi neko pošalje sliku jednog plavog; sve mislim da u pitanu neki filteri. Međutim nisu. Nebo je zaista plavo u nekim delovima sveta. Pošto je u osam trebalo da krenem iz Rijana za Vendžo, gde je trebalo da obavim lekarski pregled, nisam uspeo da napišem

Danas sam opet pisao  izjutra. Još 1000 reči je napisano i opet se pokazalo da je pisanje izjutra najbolja moguća opcija, posebno nako dobih 7,8 sati sna. I dalje sam radio na sceni od juče i deluje mi da sam je uspešno priveo kraju.  Ono što sam danas zapazio jeste da se određeni motivi ponavljaju i nekako dolaze sami i lagano preuzimaju roman, što je dobra stvar i možda i jedini ispravan način da se

Današnju hiljaditu reč sam otkucao tek u 8:30 uveče. Što nemam često u praksi, ali jutros sam kasno ustao da bih pisao, zatim sam išao u školu, nakon škole sam neko vreme pisao u Starbaksu, ali sam morao da nastavim kod Džoa jer mi se ispraznila baterija na laptopu, nisam mogao da uguram punjač u utičnicu ispod stola jer je bio suviše velik. Na kraju je ispalo dobro. Doneo sam veliku odluku u romanu i

Još 1000 reči je napisano. Granica mojih kapaciteta za pisanjem je uspešno pomerena. U fitnesu se to kaže “progressive overload”, odnosno postupno povećanje tereta, kada malo po malo povećavaš teret kog dižeš. Veći teret znači veći napredak mišića, što zauzvrat donosi mogućnost da se dodatno poveća teret, dok se ne dostigne neki maksimum. Možda je ovo velika lekcija za mene, možda još uvek nisam dostigao maksimum kapaciteta kada je u pitanju moje pisanje. Možda bi

Pisanje ima čudne puteve. Jednog dana će te odvesti na vrh sveta, drugog dana će te provesti putevima mizerije, trećeg ćeš biti potpuno sluđen putevima kojim te vodi, četvrtog dana ćeš se pitati zašto si uopšte i krenuo na put i da li uopšte postoji krajnja destinacija, i tako iz dana u dan, neka nova pitanja, bez ijednog odgvora, i čini ti se da si upao u neki začarani krug. Ne mogu da tvrdim da

I danas sam za nekih sat vremena napisao 1000 reči. Ovog puta uspeh pripisujem činjenici da sam jednu svoju priču iz detinjstva pozajmio liku u svom romanu. Nisam završio priču, verovatno će i sutra pisanje ići lako, jer tu priču znam kao što poznajem svoj dlan i konačno sam našao razlog da je zapišem. Neke priče poput ovih mogu da vam se zauvek useku u sećanje. Te priče se zadužene za one silne krivudave kanjone

Promene nikada ne dolaze same i to je često dobra stvar. Naime, pored toga što sam odlučio da poduplam svoju produktivnost, pa da sa 500 reči pređem na 1000, što je velik zadatak, ali sudeći na osnovu iskustva u toku prva dva dana, ne i neizdvodljiv. Druga velika promena dogodila se nekoliko dana ranije i tiče se moje ishrane. U petak smo Sanja i ja odlučili da pređemo, bar 30 dana, a verovatno i više,