Današnjih prvih 250 reči bilo je jednako guranju automobila kako bi ga iščupao iz nekog blata ili snega. Napred-nazad, i što više guraš, to automobil više tone, i situacija izgleda beznadežnije. Juče sam dobio ideju da možda povećam svoj dnevni cilj sa 500 na 1000 reči, jer slutim da mi uskoro slede neke promene koje će omesti moju dnevnu rutinu i ako ne budem završio roman u narednih nekoliko meseci, rizikujem da ga nikada ne
Danas sam se probudio u 4. Mačak me je probudio. Obzirom da sam otišao na spavanje nešto pre 9, shvatio sam da ne postoji razlog da ne ustanem. Kad živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, gde uz to ne postoji letnje i zimsko računanje vremena, onda sredinom maja sviće već negde oko 5, što bi značilo da nije baš lako ustati pre svitanja. Postoji neka posebna čar u pisanju uz svitanje. Baš kako se Sunce izviruje
Danas sam više nego inače razmišljao o uređivanju nego što sam bio koncentrisan na pisanje. Al’ dobro, to je samo jedan od “onih” dana, kada ti ne ide. Mada, ne mogu da kažem ni da mi ne ide, samo nije išlo onako kako sam mislio da će ići, već me je odvelo nekud gde nisam mislio da ću doći. To je samo jedan dan, i ako mi se sutra ne bude svidelo gde sam se
Pisanje ponekad može da izgleda kao samobmanjivanje; ponekad jednostavno postavimo šargarepu ispred nosa i zakačimo je na onaj štap da nam visi iznad glave kao magaretu. Evo i zašto: Postoji jedan događaj u romanu kog još nisam opisao, a za kog znam da će se dogoditi, i sve što radim u poslednje vreme jeste da gradim put do tog događaja, i kako mu se približim, tako shvatim da još uvek nije vreme za njega, i
Spavanje je očigledno postalo moj prioritet. Ne samo zbog pisanja, već zbog zdravlja uopšteno. Postoje brojne zdravstvene posledice lošeg sna i tako nešto ne ostavlja trag isključivo na mojoj koncentraciji i sposobnosti da pretvorim misli u reči. Koliko god se trudio da legnem na vreme postoje sile koje se postaraju da moj san ipake ne bude onakav kakav bih hteo da bude. Nemam problema da zaspim, kad god da odem u krevet, ali često imam
Noćas sam loše spavao, ali se to nije u velikoj meri odrazilo na pisanje. Da, pisanje je imalo drukčiju notu nego inače, i išlo je nešto sporije nego inače, i moj um je bilo veoma lakše dekoncentrisati nego inače, ali sam ipak uspeo da završim 500 reči u dogledno vreme i ne samo da sam otkucao određeni broj reči, već sam imao prilike da se zaista saživim sa scenom i da shvatim šta svaki od
Stvaranje romana, ali verujem da važi i za stvaranje uopšteno, posebno ako je u pitanju dugačka forma, ili bilo šta drugo što se ne može završiti u jednom danu, poput pesme, slike, skulpture, muzičke kompozicije, pa do kompjuterskog programa ili arhitektonskog plana jedne građevine; stvaranje bilo čega je jedan veoma čudan zanat. Malo je reći da sam juče došao do tačke od koje nisam znao kuda dalje da idem i jedan deo mene je već
Danas se nekako osećam otuđenim od rukopisa. Rečenica kojom sam završio jučerašnje pisanje bila je u sred dijaloga i glasila je “Ali, pre toga, setio sam se još nečeg;” Kada sam danas otvorio dokument, ne da se nisam sećao čega se to glavni lik setio, nego sam morao da pročitam prethodnih nekoliko stranica da bih shvatio o čemu je uopšte reč u ovom delu romana. Imam osećaj da ulazim previše u mistiku i da se
Na momente se u ovom pisanju osećam kao u filmu Inception. Deluje mi da će roman biti komponovan poput ruske babuške, one lutke koju kad prepoloviš iz nje izađe ista takva, manja lutka, s tim, što prva lutka koju poloviš nije u romanu, već van njega. Prva lutka sam ja.
U pisanju postoji jedno pravilo koje na engleskom glasi Show, don’t tell, a na srpskom bi to glasilo – Pokaži, ne pripovedaj iliti u prevodu, ako je neko ljut, nemoj reći da je ljut nego to pokaži kroz njegovo delanje ili njegove reči. Naravno, tako nešto je lakše reći nego uraditi, zato se uvek i hvatamo pripovedanja umesto pokazivanja. Čitalac uvek može da tumači dijalog po nekom svom nahođenju, i zato ako smo kroz dijalog
