Od danas zvanično nemam kontrolu nad svojim romanom, već je ona taj koji ima kontrolu nad samim sobom. Ulazim u poslednju trećinu i shvatam da kraj uopšte neće biti onako kako sam zamislio. Žao mi je. Mogao je to biti veoma dobar kraj i sve što sam do sada gradio vodilo je upravo ka tom kraju, ali je moj glavni lik danas uvideo rupu u mom sinopsisu i vešto se provukao kroz nju i krenuo
Juče sam napisao 516 reči, a danas 887. Bolje je od 0 reči, ali mi je teško da se pomirim sa činjenicom da sam došao do momenta kada više ne mogu da zapišem nijednu reč. Imam osećaj da sam se opet zakucao u neku bezizlaznu situaciju, ali ovoga puta mnogo goru nego prethodnu. Imam osećaj da nemam kraj, tj. da je kraj kog imam nerealan. Drugog kraja nemam, jer sam sve vreme gradio ka ovom
Danas sam uradio nešto što nemam praksu često da radim. Vratio sam se gotovo na početak romana i tamo ubacio jedno poglavlje, još jedno uskršnje jaje. Da, juče sam dodao jedan bit, i to ponekad uradim, posebno ako primetim nedoslednost, onda čak umem i da izbacim bit ili čitavu scenu, ali da dodam scenu, ili poglavlje, to nemam praksu. Ipak, uradio sam to danas, iako je me je bio strah da to radim, a strah
Prvi draft ovog momenta ima preko 62000 reči. Moj prethodni roman je imao 72000 reči, ako se sada dobro sećam, ali preko 76000 sigurno nije imao i obzirom da trenutno uopšte nemam osećaj da sam blizu kraja, a i po samom nacrtu, jedva da sam prešao polovinu, očigledno je da će ovaj roman biti znatno masivniji, osim ako ne dođe do nekog žestokog sečenja u narednim draftovima, u šta sumnjam jer kada god razmišljam o
Prosečnom čoveku je danas vrlo teško da upadne u dosadu. Kad god imamo i najmanji trenutak u kom nemamo šta da radimo, prosto izvadimo uređaj veličine špila karata iz džepa i u njemu nalazimo beskonačan izvor zabave. Dosada je ključna za uspešno pisanje. Dosada je vreme u kom se um odmara, ali i traži rešenja za probleme koji nas muče u toku dana, a pisanje nije ništa drugo nego rešavanje problema, a problem pisanja je
Danas 1000 reči. Nije bilo nešto naričito dobro, ali mi je drago da sam prešao preko onog problema od juče i nadovezao se na stvar na koju sam potpuno zaboravio i na koju sam se podsetio čitajući i ispravljajući scenu od ranije. To mi je možda signal da bi trebalo da pročitam sve što sam danas napisao, ali s druge strane možda je u pitanju potpuno loša ideja uzimajući u obzir stanje u kom se
94. dana sam napisao 200 reči, 95. sam napisao 450, reči, danas sam napisao 500, reči, i obrisao 1000. Svaki put kad obrišem 1000 i više reči, osećam se kao da sam počinio neki zločin, iako se ovih 1000 reči moralo obrisati. Pišući sam shvatio da sam neke stvari otkrio pre vremena, a čitav zaplet sam bazirao na oktrivanju tih stvari. Brisanje te scene je dobra stvar, ali i dalje ne možeš da se osećaš
Današnje pisanje je trajalo mnogo duže nego što sam očekivao i mnogo duže nego što je to ikada ranije bio slučaj, ali moram priznati da nisam sve vreme pisao već sam bio izložen svim mogućim eksternim stresorima poput vesti, poruka na mom telefonu i mislima izazvanim tim stresorima. Sve u svemu, pisanje je delovalo dobro. 1000 je napisano, što znači da sam na kraju pobedio ja, a ne oni koji rade na tome da me
Danas je bio mnogo bolji dan nego juče. Ne dobar dan, ali bolji nego juče. Napisao sam 1000 reči i to je ono što se ovog momenta računa, što je ovog momenta bitno. U sredini priče, pojavljuje se novi lik koji dobija sve značajniju ulogu. Zaslužan je što se uz njegovu pomoć otkrivaju neke bitne stvari iz prošlosti protagoniste, tu je da pomogne protagonisti, ali ne kao mentor, već kao saputnik u avanturi, ima neke
Nisam pisao 4 dana. Ne znam šta je tačno uzrok tome. Mislim da ima više faktora. Prvo, moguće da sam se premorio. Kod mene postoje ti periodi u kojima sam hiper produktivan i tada nemam granice, radim po čitav dan, i onda dođe dan kada ne želim da ustanem iz kreveta i taj dan nekada ume da traje nedeljama, ili mesecima. Ovoga puta sam upotrebio svu svoju snagu volje da bih prekinuo niz od 4
