Danas sam od dva loša poglavlja napravio jedno solidno. Napisao nešto malo i mnogo toga obrisao, pa sam 1000 reči u minisu u odnosu na juče, ali to nije toliki problem. To nije problem uopšte. To je normalan deo procesa. Zadovoljan sam kako se na kraju završilo. Bio sam na pragu da obrišem čitavo poglavlje jer nije imalo nikakvu ulogu. Bilo je prosti razgovor dvoje ljudi koji ne vodi nigde, ali na kraju se ispostavilo

Danas je završeno još jedno poglavlje.  Nešto sam dodao, nešto više oduzeo, ali brojanje reči ovog momenta nije ni bitno. Trenutno mi ova faza pisanja romana deluje kao slaganje rubikove kocke. Kreneš od krsta, završiš prva dva reda, pa napraviš krst na suprotnoj strani i onda nameštaš preostala četiri ćoška; roman je trenutno u fazi nameštanja prva dva reda, oni idu nešto teže, posebno ako nisi vešt u slaganju rubikove kocke, ali kad ih završiš

Ponovo sam bio napravio dužu pauzu u pisanju. Imao sam određenih problema koji su mi okupirali misli, pa nisam mogao da se skoncentrišem na pisanje. Drago mi je da sam konačno prekinuo post koji je trajao nekih osam dana. Nije da nisam razmišljao o pisanju tih dana, ali mi se jednostavno nije dalo da sednem i da pišem, pa sa dopustio sebi taj luksuz. U buduće moram da se vratim u rutinu da svakodnevno pišem,

Danas sam prepravio jednu staru scenu. Dodao neke delove, izbacio druge i premestio čitavu scenu na drugi kraj romana. Ne mnogo daleko, ali dovoljno daleko da ne bude u istom poglavlju.  Deluje mi da je ovako bolje. Ima više smisla. Scena još uvek nije gotova i, što bi se reklo, ne radi kako bi trebalo, ali ima neki sentimentalni oblik koji je još uvek zadržava u romanu.  Mada, ako ne dobije neku specifičnu ulogu, rizikuje

Nakon pet dana pauze u pisanju zaključujem da ne smem više da pravim ovako velike pauze u pisanju. Dva dana za redom je najviše što mogu da priuštim i ne više od tri dana nedeljno. Vrlo lako se ispadne iz priče kada se prave veće pauze, a jednom kada ispadneš, veoma je teško vratiti se, iako je drugi draft u pitanju.

Danas sam napisao još 500 reči i priveo scenu kraju, a verovatno i čitavo poglavlje. Međutim, još uvek ne mogu da se vratim na prepravljanje napisanog, jer se otvorilo novo poglavlje. Govorim o ovome kao da je u pitanju gledanje u karte, a ne pisanje romana, ali ponekad se pisanje upravo tako čini. Kao da gledaš u karte i čitaš nečiju prošlost, i kartu po kartu, njihova sudbina se odmotava pred tvojim očima. Nekada karte

Napisao sam još 500 reči danas. Poglavlje još uvek nije gotovo. Praktično ne mogu da kažem ni da je poglavlje početo, jer sam sve vreme pisao neki veliki uvod za poglavlje čija je svrha prevashodno da bih ja razumeo šta se događa.

Danas sam napisao još 500 reči novog poglavlja. Sumnjam da će išta od toga završiti u konačnoj verziji, ali takvo pisanje je veoma korisna vežba u kojoj otkrivaš i najsitnije detalje svojih likova. Kažem da neće završiti jer ima vrlo malo radnje u prethodna dva dana. Uglavnom su neki opisi lika koji bi mnogo bolje bili predstavljeni tehnikom koja se na engleskom kaže “Show, don’t tell”, iliti Pokaži, ne pripovedaj.

Danas sam počeo da pišem novo poglavlje, koje uopšte nije bilo u planu u prvom draftu. Stoga sam odlučio da napišem svega 500 reči i da tu stanem.  Jedno je prepravljati već napisano poglavlje, dopunjavati ga ili brisati višak, a potpuno je drugo pisati poglavlje ispočetka. Pisati poglavlje ispočetka je pratkično prvi draft; ne romana, ali tog poglavlja. To je još jedan balans kog moraš da napraviš i u tom prvom draftu poglavlja koje je