Pisanje romana – Dan 119.

Danas sam napisao još 500 reči i priveo scenu kraju, a verovatno i čitavo poglavlje.

Međutim, još uvek ne mogu da se vratim na prepravljanje napisanog, jer se otvorilo novo poglavlje. Govorim o ovome kao da je u pitanju gledanje u karte, a ne pisanje romana, ali ponekad se pisanje upravo tako čini. Kao da gledaš u karte i čitaš nečiju prošlost, i kartu po kartu, njihova sudbina se odmotava pred tvojim očima.

Nekada karte moraš da vratiš u špil i da ih opet promešaš i jednu po jednu vraćaš na sto kako bi bolje razumeo šta se zapravo dogodilo i šta će tek da se dogodi.

Gatare koje gledaju u karte nisu ništa drugo nego dobri pripvedači koji razumeju ljude, veoma ih dobro čitaju, ali i znaju šta je univerzalno za sve nas. Znaju čega se plašimo i za čim žudimo.

Za razliku od gatara, mi, pisci, ne proričemo sudbine, već otvaramo prozor kroz kog čitalac može sam da se zagleda i sam da odgonetne ono što bi gatara s lakoćom videla i kasnije i zloupotrebila.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.