Jedan od pokazatelja da sam na dobrom putu, jeste da sam došao u fazu kada potpuno ignorišem sinopsis. Kroz tu fazu sam prošao pišući prvi roman, a kroz tu fazu prolazim i sada. Pišući prvi roman imao sam mnogo detaljniji sinopsis, gde je svako poglavlje bilo u detalje isplanirano, ali ako poredimo taj sinopsis, sa konačnom verzijom romana, primećujemo vrlo malo sličnosti, i pored nekih ključnih događaja, sve drugo je izmenjeno. Sada nemam detaljan sinopsis,

Drugi draft mi uvek pričinjava veće zadovoljstvo nego prvi. Kada pišem prvi draft, a posebno kada pišem sinopsis, mogu da imam dobre momente, i da verujem u roman, da verujem da imam dobru ideju i da se priča dobro razvija. Vremenom, počinjem da sumnjam u priču, pronalazim razne rupe, i drugi draft je upravo mesto na kom se popunjavaju sve te rupe, i kad počnem da ih popunjavam, kada nešto što je prvo bila dobra

Slušaj svoje snove. Kada kažem snove ne mislim na snove o kojima sanjaš budan, kako želiš da ostvariš ovo ili ono, već snove koji ti dolaze u toku noći. Čitav moj drugi roman baziran je na ideji koja mi je došla u snu. Nekoliko poglavlja ove knjige bazirana su na iskustvima koje sam doživeo u snu.  Noćas sam sanjao nešto što sam morao da unesem u roman, jer je bio jedini logičan način da započnem

Dobar deo današnjeg vremena kog sam posvetio pisanju proveo sam pokušavajući da vidim da li zaista mogu da ugradim novu priču u postojeći prvi draft romana. Odgovor je bio da mogu, ali bi tada ta priča preuzela čitav roman i potencijalno izgurala priču koja trenutno glavna, a to je nešto što, pre svega, ne želim, a drugo što mi se ne čini ispravnim i mislim da je greška izgurati jednu priču koja ima dobar potencijal,

Kada sam pisao prvi roman, dogodilo se to da sam napisao jednu priču do pola, saterao se u ćošak, i nikad nisam nastavio, zatim sam napisao drugu priču do pola sa istim rezultatom.  Na kraju se ispostavilo da je najlogičniji mogući potez da spojim te dve priče u jednu i napravim jednu kohezivnu celinu za koju se ispostavilo da je bila prilično uspešna. Pišući drugi roman, prolazim kroz sličan proces. Najveća razlika je što nisam

Prepravljanje mi zapravo prija. Ima mnogo toga da se doda već od samog početka, pa sam danas tako dodao čitavu jednu scenu. Mnogo je lakše proći stazom kojom si već prošao, i samo počupati korov koji je narastao od poslednjeg prolaska, ili kog si preskočio jer ga nisi video, a mogao si da prođeš.

Definitivno sam krenuo na drugi draft, iako nisam došao do kraja. Jednostavno je postalo jasno da priča više ne funkcioniše i da bi je popravio moram da krenem ispočetka, ne mogu tek tako da izbacim poglavlje, dva, tri, mora čitav rukopis da se prepravi da bih mogao priču da doteram do kraja.  Takav pristup nije uopšte stran u pisanju romana, svi romani ikada objavljeni su prošli mnoštvo prepravki i često je pisac morao da kreće

Ubeđen sam da sam pogrešio kada sam dva ključna lika spojio u jednog. Na taj način sam potpuno izmenio kraj romana,  jer da bi kraj mogao biti učinkovit, taj lik je morao biti onakav kakav je prvobitno zamišljen. Sve što sam do sada radio jeste da sam težio ka kraju koji je isprva bio planiran, ali taj kraj, sa novim likom, jednostavno ne funkcioniše tako. Ubuduće pazi koje likove menjaš. Ako oni imaju značajnu ulogu

Izgleda da još uvek nisam pronašao pogrešno skretanje. Svaki put kada sednem da pišem u stomaku mi se javi osećaj da nešto nije u redu sa pričom. Postoji razlika između osećaja u stomaku i glasa u glavi. Glas u glavi je Rezistencija, onaj nerpijatelj koji za cilj ima da mi nikada ne završimo ono što smo naumili da radimo i koji se hrani našim ali i tuđim kritikama na naš račun, koji voli da nas