Danas je napisano još 500 reči. Ono što mi je danas zapalo za oko jeste činjenica da sam po ko zna koji put primetio da pisanje nikada neće izgledati na papiru onako kako izgleda u tvojoj glavi. Ono što možeš da uradiš jeste da daš sve od sebe da te dve slike budu što sličnije, ali nikada neće biti iste. Ono u tvojoj glavi je uvek bolje. Kada tu činjenicu prvi put uočiš, onda može

Napisao sam 500 reči danas. Jedva.  Poslednjih nekoliko dana sam imao mnoštvo obaveza i pisanje je nekako palo u drugi plan. Vikendom mi je uvek teško da pišem jer imam mnoštvo časova u školi, a na većini časova gledam na sat i čekam kraj, baš kao kada sam i sam bio sa druge strane katedre. Juče sam čak bio u Starbaksu i izašao iz njega bez ijedne napisane reči. To mi se nikada nije dogodilo.

Danas sam pisao kotkuće. Nije da sam sad nešto ponosan na to ili bilo šta slično, jednostavno mislim da je bitno istaći. Razlog zašto sam u tome uspeo jeste jer sam imao određenih motiva. Ne mogu popodne da pišem, kako to inače radim u poslednje vreme, jer imam nekih drugih obaveza; snimam. Time što nisam otišao u Starbacks sam uštedeo mnoštvo vremena koje mogu da posvetim nečemu drugom. Pisanje je išlo lakše nego što sam

Ne postoji ništa teže nego pisanje romana kotkuće. Sve svoje pisanije obavljam na računaru. Računar nije nešto što služi samo za pisanje. Računar mi služi za montiranje video snimaka, gledanje snimaka na jutjubu, čitanje mejlova, odgovaranje na iste, gledanje filmova, igranje igrica… Čini mi se da ponekad kada sednem za računar moj mozak ne zna zašto sam tačno seo i uvek ide ka onom što mu je tog momenta “lakše”, znači jutjub ili besciljno surfovanje

Opet nešto preko 500 reči. Opet iz istog razloga kao juče. Ali danas sam gurao nešto drugo. Prešao sam preko onog što sam već danima gurao. Juče sam probao nešto novo. Snimio sam kratak film o sebi. Mislim da ću nastaviti da se bavim i ovim. Dokle god mi prija. Pisanje fikcije je ipak prioritet. Link za one koji čitaju preko mejla. Ne bih ništa posebno dodao za danas. Ovo je jedan od onih dana

Moj roman trenutno ima blizu 13,000 reči. Kad uzmeš u obzir da je bilo dana i u kojima sam brisao, ispadne da sam u nekim danima pisao i više nego što je trebalo i sad znam da se dešavalo da jesam i to u trenicima kada sam imao jednu bitnu misao sa kojom sam hteo da zavrišim pisanje za taj dan, ali nisam hteo da preskočim sve što vodi do te misli. Kao na primer

Ne znam kakav je sa slučaj sa drugim piscima (dobro znam neke slične slučajeve), ali dobar deo moje inspiracije dolazi iz snova. Ali nije to kao da čekaš da bi nešto sanjao pa da bi imao o čemu da pišeš, nego sedneš da pišeš, i tako pišeše danima, i vremenom uđeš u priču, i kad si već dovoljno dugo u priči, počneš da sanjaš ono o čemu dobar deo dana razmišljaš, a nekad sanjaš o

Danas sam višeo obrisao nego što sam napisao, ali moraš znati da je i to deo procesa. Nalazim se na jednoj od ključnih scena romana. Od ove scene zavisi dalja sudbina našeg protagoniste. Sve što se u toj sceni kaže i učini odrediće budući tok romana. S takvim scenama moraš biti pažljiv. Jednom kad ih napišeš posle ih je teško menjati, jer ako promeniš nju, često znači da ćeš morati da menjaš i ostatak romana.

Danas i prethodna 3 dana nisam zapisao nijednu reč u dokumentu kog nazivam svoj rukopis, iako se to ne može nazvati rukopis, jer je rukopis nešto na šta smo navikli da radimo čitavom rukom i na papiru, a ne samo prstima, po nekoj čudnoj spravi koja jedinice i nule pretvara u slova na nečemu što zovemo ekran. Ako je postoji išta dobro u tome što nazivamo tipkanje, jeste da sam naučio da koristim svih deset

Starbaks mi definitivno postaje kancelarija. Kod kuće se za radnim stolim osećam kao da po kazni sedim u ćošku, što zbog činjenice da je sto stvarno u ćošku što zbog toga što zaista imam poteškoća da radim bilo šta što podrazumeva pisanje. Što je više ljudi u Starbaksu, bolje radim. Najviše volim da dođem pre svih, u vreme ručka, i da ih čekam da završe sa ručkom i da polako popune sve stolove i stolice.