Kada imaš skelet romana i kada popunjavaš ono što se nalazi između dve koske, kad ih spajaš, dešava se najveća magija pisanja romana. Koliko god ti pisao po nekom planu i koliko god ti znao, mislio da znaš, kuda taj roman ide, ono što se dogodi između dve koske te odvede na neka luda mesta za koja nisi znao ni da postoje, a kamo li da ćeš ih posetiti, i ta mesta su toliko čarobna

Nekada je neophodno pospremiti sto. Ne volim haos. Stavljam jednu po jednu stvar na sto, tamo gde mu nije mesto, i očas posla, sto postane haotičan. Haos je nešto što mi smeta pri radu. Nije puka Rezistencija koja pokušava da me zavede i odvrati od onoga što bi zaista trebalo da radim. U haosu se osećam prilično stresno. Volim kad su stvari na svom mestu. Zanimljivo je koliko pri pisanju postoje problemi koji nisu problemi

Jutros sam se taman namestio da pišem i prosuo sam punu šolju, srećom ne vrele, kafe po sebi, po tastaturi i po mišu. Impuls mi je bio “bolje da nisam ni ustajao iz kreveta”, i pomislio sam da je možda bolje i da ne pišem danas. Srećom shvatio sam da je u pitanju Otpor iliti Rezistencija i da je tražila i najmanji razlog da me odvrati od pisanja. Identifikovanje problema je pola rešenja, sve što

Napisao sam 500 reči. Ništa posebno nisam zapazio da bi bilo vredno komentarisanja. Pisanje romana ponekad ume da deluje kao otaljavanje. Ali, bitno je sesti svaki dan (ili svaku put kad imam prilike) i zapisati tih 500 reči. Kada čitaš taj isti roman nikad ne znaš kojih si 500 reči otaljao, a koje su došle iz neke, takozvane, inspiracije.

Danas je nedelja, dan kojim inače radim u školi, i dan kojim inače ne pišem, ali je danas takođe neki kineski praznik, pa je to danas dan kojim ne radim u školi i dan kojim pišem. Napisao sam 500 reči i nisam hteo više. Pisanje je danas bilo nešto manje čudno nego prethodnih dana. Čini mi se da sam ponovo uhvatio neku nit za koji mogu da se držim i da ne pišem samo gomilu

Juče sam napisao svega 170 reči, pa i nisam računo kao “punu normu” pisanja, iako je činjenjica da je bitno napisati nešto; svaki zarez se računa. Danas sam napisao 500 reči. Roman mi je i dalje vrlo čudan. Ćešće nego što očekujem ide nekim svojim pravcem. Pretpostavljam da je to dobro, ali videćemo kako će izgledati do kraja, tj. kada ga budem uređivao. Sada je isuviše rano da razmišljam o tome i u suštini bi

Ne znam u kom pravcu tačno ide ovaj novi roman, ali sam danas zapazio da imam čitavo jedno poglavlje unutrašnjeg monologa, i još uvek nike završeno. Romani sa mnoštvom unutrašnjih monologa nije nešto što privlači mnoštvo ljudi, ali je difinitivno nešto čemu sam ja sklon da pišem. Ljudi uglavnom vole romane vođene akcijom, što je nešto što ja ne umem da pišem. U svakom slučaju, ne bi trebalo mnogo da brinem povodom toga, ovo ističem

Opet sam uspeo izjutra da pišem. Kada znaš da si najteži posao u toku dana uspeo da odradiš odmah po ustajanju, sve što bi u ostatku dana trebalo da radiš dođe ti kao nagrada. Danas sam morao da se zaustaim na 510, reči, ali sve vreme razmišljam da li je možda trebalo da nastavim da pišem, jer mi deluje da sam imao još mnogo toga da kažem, a nisam siguran da ću sutra biti u

Današnjih 500 reči sam napisao za manje od 30 minuta. Tako izgledaju dobri dani. Dani u kojima ne provedem 2 sata pripremajući se za pisanje, dani u kojima ne sumnjam u to što radim, dani u kojima odmah izjutra imam prilike da sednem da pišem. Ustao sam u 6:05, sat vremena pre svih, skuvao kafu, obavio toalet, i seo da pišem. Ne znam kada sam tačno počeo da pišem, ali sigurno nisam pre 6:20. U

Za današnjih 500 reči zaslužan je Neil Geiman. Po ko zna koji put sam poslušao njegov govor pod nazivom “Make Good Art”. To je nešto što bi trebalo da se sluša na nedeljnoj, ako ne i na dnevnoj, bazi, ako imaš iole stvaralačke ambicije u sebi. Danas je bilo teško napisati 500 reči, jer sam proveo 6 sati u učionicama u koje ni ja ni deca ne znamo zašto smo došli. Takav posao je mentalno