U jednom svom intervjuu, na pitanje kako izgleda njegov radni dan, Dejvid Foster Valas kaže: “Provedem sat vremena pišući, i osam sati brinući što ne pišem.” Ne znam da li je takav slučaj sa drugim piscima, ali je to definitivno moj slučaj. Dodao bih još da u danima kada ne pišem, provodem čitav dan brinući o tome. Koliko to zdravo, ne znam, ali tako funkcioniše moj um. Danas sam se jedva nateriao da pišem, a
Od mog poslednjeg pisanja je prošlo mnogo više vremena nego što sam se nadao da će proći, tj. nego što sam planirao da će biti. Malo šta u životu ide po planu, i malo šta bude onako kako se nadamo, pa tako i ovo moje pisanije, ali dobro, bitno je da sam danas pisao i mislim da bi na tome trebalo da bude fokus. Ako mogu da kažem – danas sam nešto napisao, onda je
Zanimljivo je koliko možeš da uradiš za 18 dana. Već sam skoro 10,000 reči u romanu, što je sigurno 10%. Dobro, 10% od prvog drafta. Malo šta od ovoga će završiti u konačnoj verziji, ali bitno je završiti taj prvi draft. To je sigurno najteži deo posla. Kad dođe ono poliranje i brisanje i dodavanje, to je već jasno kuda ide. Elem, danas je subota. Subotom imam 7 časova u školi. Što znači da sam
Danas nešto manje od 400 reči. Postoje i takvi dani i oni uglavnom dođu nakon dobrih. Prvo, jer budeš u strahu da uspeš pređašnjeg dana nećeš ponoviti. Drugo, jer se ta strepnja ostvari. Ipak, na takve dane bi trebalo biti ponosan jer si upseo odraditi nešto, koliko-toliko, čak i kad je bilo teško. To su dani koji te čine jačim.
Danas sam prvi put pročitao ono što sam prethodno napisao. Trudio sam se da ne uređujem mnogo. Čitao sam jer sam morao da se vratim na određene detalje koji služe kao reference za neke buduće događaje u samom romanu. Svake dve nedelje je u redu čitati svoj roman ispočetka. Što više odmičeš trebaće te više vremena da ga pročitaš. Neke delove ćeš toliko puta pročitati da ih nećeš ni morati čitati kada je potrebno da
Napisao sam nešto preko 500 reči danas. Zaneo sam se. Al’ dobro, neću si sad zbog toga zamerati. Ovih dana nisam mogao da pišem jer sam bio pod izuzetnim emotivnim stresom. Strašno me pogodio Đoletov odlazak. Potpuno nenajavljeno, i potpuno nezasluženo, otišao je najveći pesnik koji je ikada pisao na ovom jeziku. Sad mi je malo lakše, posebno nakon što sam juče uspeo da napišem svoju zahvalnicu ovom velikom čoveku. Potrudiću se da ustajanje iz
Došao je i na mene red da kažem nešto. Ne zato što sam ja tu neki bitan lik u čitavoj ovoj priči, već zato što sam dužan. Dužan sam da se zahvalim jednom čoveku, koji nije ni znao koliko je bio upleten u moj život, koliko mi je značio, koliko mi je bio drugi otac. Prvi put sam za Đoleta čuo od mog biološkog oca. Sam inspirisan njegovim pesmama, moj otac je nekada svirao gitaru
500 reči u večernjim satima. Danas sam imao problema da ustanem. Nisam čuo alarm. Obrisao sam sve (obe) igrice koje sam imao na računaru. Kada pisanje ide teško, i kada mi fali dopamina, lako se hvatam igrica. Problem je što ove igrice nemaju kraja, možeš do prekosutra da praviš grad ili vodiš civilizaciju. To me ne sprečava da igram šah kad mi treba razbibriga. Partija šaha bar ne može beskonačno da traje, već dok nekom
Još 500 reči je napisano. Trenutno ovaj roman ima 5000 reči. Bilo je dana kada sam pisao i manje. Bilo je dana kada sam i brisao. Iako imam siže, znam priču od početka do kraja, i dalje imam osećaj da ne znam o čemu ću sutra da pišem i to je dobro. Siže je samo vodič, a dok pišem nikada ne znam u koju uličicu će priča da me odvede i gde ću tačno da
Jutros sam se probudi u 5. Ne zato što sam to hteo, već zato što je Sanju probudio komarac, pa je ona, upalivši svetlo, probudila mene. Elem, nije to sad toliko ni bitno. Iskoristio sam priliku da prekinem niz teškog ustajanja iz kreveta, i niz pogrešnih odluka nakon istog, pa sam skuvavši kafu seo da pišem roman. Juče sam nešto konstatovao razgovarajući sa Sanjom. Napisati 500 reči je najmanji problem. U proseku mi je potrebno
