Definitivno više neću brojati dane dane u kojima ne pišem. Pisanje romana u večernjim satima je loša ideja, bar kada sam ja u pitanju. Poslednji put sam pisao 3. februara, a danas je 14. februar. Duže nisam pisao nego što sam pisao. Teško ustajem ujutro, jer imam određenih emocionalnih problema i onda kada se probudim radim sve osim što pišem taj roman. Takođe sam imao izvesne konflikte sa izvesnim članovima porodice i onda danima ni
Napisano još 500 reči. Obično pišem ujutro. Danas sam pisanje ostavio za uveče. Plašio sam se da ću biti premoren i da neću imati volje i snage za pisanje, i stoga sam se čitav dan čuvao baš za taj čin. Nisam radio stvari koje će me umarati, a ne moram da ih radim. Posebno sam izbegavao društvene mreže i jutjub, kao i video igrice. Izbegavao sam donošenje nepotrebnih odluka. Pisanje je zapravo donošenje odluka. Za
Juče nisam pisao. Reinstalirao sam Windows, što me je koštalo čitavog dana i mnogo živaca. Danas sam napisao svega 300 reči. Postoje i takvi dani i to su dani kada pišeš i sve vreme si svestan da to što si zapisao neće ni u kom slučaju završiti u finalnoj verziji knjige, ali moraš zapisati i te reči. One će te odvesti do nečega što će ostati u knjizi. One su kao skela na kojoj zidari
500 reči napisano. Pisao sam u Starbaksu. Volim da pišem tamo. Prija mi muzika, prija mi graja ljudi i prijaju mi veliki prozori kroz koje mogu da zurim dok sređujem misli.
Juče nisam pisao. U poslednje vreme umem da zabodem u video igre. Veći deo realnosti mi ne prija, posebno kada je posao u pitanju, pa onda tražim neki vid bega, kako u knjigama, pričama, drugom poslu, tako i u igrama. Kasno sam legao, kasno ustao, poremetilo mi je čitav dan. Današnji dan je takođe bio veliki izazov. Ujutro je trebalo da ustanem i odem za susedni Wenzhou, gde radim. Subotom provedem 6 sati u učionici
500 reči napisano i danas. Mogao sam sigurno da idem mnogo više. Imao sam osećaj da sam daleko od toga da ispraznim bunar, ali mislim da je daleko bolje držati bunar na izvesnom, sigurnom, nivou, nego ga isprazniti u potpunosti. Kad se doliva nova voda u bunar sa njom dođe i mulj, a mulj nosi nesigurnost u to što radimo. U svakom slučaju zadovoljan sam što mogu da kažem da pišem roman već četiri dana
500 reči napisano. Pisanje ponekad ide teže nego što možeš da zamisliš, teže nego što je bilo juče, ne zato što ti reči teško dolaze već zato što nisi siguran kuda ideš. I to je u redu. Pisanje romana je kao hodanje gustom šumom, u sred noći, noseći jednu baterijsku lampu. Vidiš samo ono što lampa vidi, a nekada nećeš usmeriti lampu tamo gde je put, već na neki žbun, ili potok, ili palo stablo.
Jednom kada imaš siže, sinopsis, nazovi to kako god želiš, red je da sedneš i da pišeš, ali pazi, roman je ogromno delo, koje često ima 80,000 i više reči. Ali uzmimo da je 80,000 neki prosek. Ne možeš da sedneš sa idejom sad ću da završim roman, odjednom. Ne možeš čak ni za nedelju dana, ni za mesec, ni za nekoliko meseci… Uopšte ne bi trebalo da se obazireš na završavanje romana, jer znaj,
Odlučio sam da napišem roman. Drugi po redu. Ko zna koji put, reklo bi se, ali ovog puta neću odustati na pola već ću ga stvarno završiti. Odlučio sam, kao što sam već rekao. Ovaj i narednih nekoliko stotina postova će biti isključivo o pisanju romana i ako vas tako nešto ne zanima i verovatno ćete me otpratiti i mogu da vam kažem samo – Drago mi je što smo se poznavali. Ako vas pak
