je nešto što u nauci ne postoji. Bez obzira što je neko dobio Nobelovu nagradu ili ima neke druge zapažene rezultate, njegova reč nije jača od eksperimenta ili matematičkog dokaza i to je jedan od osnovnih razloga zašto nauka funkcioniše. Za razliku od čoveka, nauka nije podložna predrasudama, zabludama, pogrešnoj percepciji, umoru, mrtvim uglovima, stereotipima. Ako mislimo da je neka od teorija pogrešna, uvek možemo da izvedemo rigorozni naučni eksperiment i da dokažemo suprotno. Naučnici,

su nešto što nas je sramota da priznamo da imamo. Kada obolimo od dijabetesa, koji je bio posledica loših izbora u ishrani, bez problema ćemo reći da imamo dijabetes, iako je greška u najvećoj meri naša. Ali, ako obolimo od poremećaja ličnosti, bipolarnog sindroma ili bilo čega drugog što se odnosi na zdravlje naše psihe, nećemo biti u stanju da kažemo da bolujemo od tako nečeg jer ćemo to smatrati falinkom naše ličnosti. Objektivno gledano,

je nešto što nismo davno iskusili. Probudimo se, uzmemo telefon, tablet, ili sednomo za računar i brzo proveravamo šta se to dogodilo dok smo spavali. Nakon toga idemo na posao i verovatno gledamo u ekran dok obavljamo ono što nam je posao. Kupujemo preko ekrana. Gledamo filmove, dopisujemo se prijateljima, razgovaramo, igramo igrice ili se zabavljamo na bilo koji drugi način, ali sve putem ekrana. Učimo, čitamo, slušamo podcast, pišemo, opet putem ekrana. Toliko smo

Niko ne voli da dobije kritiku. Bez obzira da li smo uradili nešto dobro ili loše, više nam prija da dobijemo priznanje za nešto što smo uradili dobro, nego za nešto što nismo uradili kako treba. Najbolje konstruktivne kritike počinju time što se ističe sve ono dobrO. Jednom kada čujemo šta smo to dobro uradili, spremni smo da čujemo kako da budemo još bolji. Loše đake je najlakše motivisati pohvalama za nešto što su uradili

Čak i najveći introverti, kada nađu sebi slične, žele da pripadaju grupi introvertnih. Čovek je socijalno biće i voli da je u blizini onih ko će ga podržavati i koji misle isto što i on misli. Internet nam je omogućio da lakše nego ikada nađemo istomišljenike, ali nam je istovremeno omogućio da nađemo mnogo onih koji misle upravo suprotno. Ponekad želimo da pripadamo grupama istomišljenika, ali drugi misle da nismo dovoljno dobri i ne žele

se gotovo nikada ne podudara sa onim što drugi misle o nama, a objektivna realnost se ne podudara ni sa jednim ni sa drugim. Mi smo ono što radimo, ono što ostavimo iza sebe; mi smo naši tragovi. Danas je lakše nego ikada pratiti te tragove. Manje-više svako od nas dobrovoljno stavlja fotografije, video snimke, ili pisano dokumentuje sopstveni život tako da je bilo kog momenta dostupan svakome, ili onima kojima mi to odobrimo. Nekada

je nešto što smo često skloni da kritikujemo. Kažemo da nam je upropastila živote, loše utiče na našu decu i omladinu, oduzima nam vreme, moramo da učimo nove stvari, preti da nas potpuno uništi… Tako nešto isključivo govorimo za novu tehnologiju, poput 5G, koja polako postaje standard za mobilini internet, ali mnogi žele da se tako nešto spreči. Niko još nije rekao – ukinite vozove, ukinite autobuse, ukinite avione, ukinite automobile. ukiniti frižidere, ukinite makaze,

ne postoji. Ono što mi vidimo kao uspeh preko noći je kad saznamo za nečji uspeh; neko je postao poznat širokoj javnosti, neko je dospeo na vrh, a juče nismo znali da postoji i baš zato što nismo znali da postoji, nismo ni znali šta je sve radio i koliko je dugo radio da bi dospeo tamo gde je dospeo. Peter, ili kako ga jutjub zajednica zna PPPeter, je samo jedan od bezbroj primera „uspeha

nije umrežen tako da uvek donosi racionalne odluke. Najčešće se oslanjamo na emocije. Jedemo ili pijemo nešto zato što to volimo, a ne zato što je to dobro za nas. Ne radimo nešto, ne zato što je to loše za nas, već zato što se plašimo. Iako racio često ume da nas prevari, nekada mislimo da nešto jeste, a zapravo nije, emocije takođe umeju da nas blokiraju i zavaraju. Ključ je odabrati situacije u kojima

ili nemam lepka? Mi koji se bavimo pisanjem, kada zapnemo, imamo običaj da kažemo da nemamo reči. Gledamo u uspravnu liniju koja treperi na belom ekranu i reči nam ne dolaze. Mada, nakon što malo bolje razmislim, možda nije u pitanju nedostatak reči, već nedostatak lepka. Reči su uvek tu, vrzmaju se po glavi, lete kao neka prašina podignuta vetrom, ali dolaze nepovezane, bez ikakvog smisla i reda i stoga je možda bolje reći da