Dan 101. i 102.

Juče sam napisao 516 reči, a danas 887. 

Bolje je od 0 reči, ali mi je teško da se pomirim sa činjenicom da sam došao do momenta kada više ne mogu da zapišem nijednu reč.

Imam osećaj da sam se opet zakucao u neku bezizlaznu situaciju, ali ovoga puta mnogo goru nego prethodnu. Imam osećaj da nemam kraj, tj. da je kraj kog imam nerealan.

Drugog kraja nemam, jer sam sve vreme gradio ka ovom kraju, i ako bih da menjam kraj moraću da se vraćam daleko na početak romana i menjam mnogo toga.

S druge strane, možda je samo Otpor koji mi šapuće da moj kraj ne valja.

Da bih odgovorio na to pitanje, moraće da prođe još nekoliko dana pisanja u agoniji i mimo volje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 100.

Danas sam uradio nešto što nemam praksu često da radim. Vratio sam se gotovo na početak romana i tamo ubacio jedno poglavlje, još jedno uskršnje jaje. Da, juče sam dodao jedan bit, i to ponekad uradim, posebno ako primetim nedoslednost, onda čak umem i da izbacim bit ili čitavu scenu, ali da dodam scenu, ili poglavlje, to nemam praksu.

Ipak, uradio sam to danas, iako je me je bio strah da to radim, a strah me je jer nisam bio siguran da li ću uspeti da se vratim u mentalni sklop lika na samom početku romana; likovi, ako su dobro napisani, prolaze kroz promenu, i kad se bližiš kraju romana, taj lik je prošao kroz neke nedaće koje su ga izmenile i oblikovale, i ako tu sliku držiš u glavi, lako je nastaviti od tačke u kojoj si stao, ali vratiti se na početak i pokušati da se setiš inicijalne tačke je teško; otud strah.

Ipak, uspeo sam i deluje mi da je bilo dobro. Daleko od toga da nema prostora za popravku, toga uvek ima, ali srž sam uspeo da uhvatim i da ostavim jedno krajnje vredno i lepo uskršnje jaje.

Još juče sam znao da tu scenu moram napisati, ostavio sam naslov poglavlja, jer zaslužuje čitavo poglavlje i danas sam imao dilemu da li da rizikujem da napišem tu scenu danas i da ne uspem da se vratim u lika s početka knjige, ili da ostavim za drugi draft pa da kada budem pogledao naslov praznog poglavlja ne budem siguran ni zašto sam uopšte želeo da napišem takvo jedno poglavlje.

Morao sam napisati to poglavlje dok sam ga još uvek imao na umu, bez obzira što nije na njega bio red, već mi se ranije dešavalo da ostavim nešto za kasnije i da kasnije ne znam zašto sam ostavio tu belešku i jednostavno je ignorišem.

Ovo poglavlje nike zaslužilo da bude ignorisano.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 99.

Prvi draft ovog momenta ima preko 62000 reči. Moj prethodni roman je imao 72000 reči, ako se sada dobro sećam, ali preko 76000 sigurno nije imao i obzirom da trenutno uopšte nemam osećaj da sam blizu kraja, a i po samom nacrtu, jedva da sam prešao polovinu, očigledno je da će ovaj roman biti znatno masivniji, osim ako ne dođe do nekog žestokog sečenja u narednim draftovima, u šta sumnjam jer kada god razmišljam o budućim draftovima sve što mi pada na pamet je dodavanje.

Tako sam i danas, iako je u toku prvi draft, morao da se vratim na početak i da dodam jedan bit u prvu scenu romana, koja će služiti kao takozvano uskršnje jaje koje čak i ne želim da pronađete već da shvatite da ga imate u rukama onda kada ga budete saznali šta ono krije.

Opustio sam se pomalo danas povodom pisanja. Shvatio sam da sam prethodnih nekoliko dana bio isuviše krut. Razmišljao sam previše o tome šta bi neko drugi mogao da misli o romanu, a to je definitivno pogrešan pristup, prvo jer nikada ne možeš ni da naslutiš šta će drugi da misle o romanu, a drugo čak i da možeš, ničije mišljenje ne bi trebalo da oblikuje moj rad.

To kruto mišljenje posledica je takozvane Rezistencije, onog glasa u glavi kog je divno definisao Stiven Presfild u svojoj knjizi The War of Art, i o kojoj je već bilo reči na ovom blogu.

Rezistencija je sila koja na sve načine pokušava da me sputa u stvaranju, govoreći mi razne gluposti, rušeći moje samopouzdanje, omalovažavajući moj talenat i moj rad, pre svega.

Jedan od načina da prevaziđeš Rezistenciju jeste da obijaš da znaš šta drugi misle o tvom radu, a čak i kad budeš saznao nečije mišljenje, jer kad-tad ćeš saznati, moraš naučiti sebe da te ne dotiče, bilo da je u pitanju loše ili dobro mišljenje, jer biće i jednih i drugih.

Od svih mišljenja povodom tvog romana najmanje bi trebalo da te zanima vlastito mišljenje, jer ono je po pravilu pod velikim uticajem Rezistencije i samim tim je korumpirano.

Rezistenciju je dakle najlakše ućutkati kad je prepoznaš i kad joj staviš do znanja da te ne zanima šta ona misli. Kada to bude uvidela, ostavićete na miru i moći češ da se pradaš pisanju na način na koji se mala deca predaju igrama imitacije, kada uzmu lutke i rekreiraju scene i dijaloge koje su doživeli ili kojima su svedočili.

Pisanje fikcije nije ništa drugo do dečja igra, samo znatno kompleksnija, ali u osnovi ista. Pisanjem fikcije, pisac, u ovom slučaju ja, iznova stvaram događaje koji su na moju ličnost i na moju podsvest ostavili značajan trag i tom rekreacijom pokušavam da odgonetnem mehanizam koji pokreće ljudsku interakciju, trag koji ljudsko ponašanje ostavlja na pojedinca, ali i na kolektivnu svest. 

Razlika između dečje igre i pisanja je što deca to rade instiktivno, bez bojazni šta će drugi da misle o tome, samim tim rade usmeno i zbog toga što njihova apstraktna misao nije dovoljno razvijena, moraju da imaju rekvizite, dok odraslima nisu potrebne lutke koje bi u fizičkom svetu manifestovale likove rekreiranih događaja već se sve odvija u piščevoj imaginaciji i umesto oralnog izražavanja, pisac zapisuje događaje, kako bi kasnije mogao da im se vrati, da ih analizira, da ih uobliči, da im pruži umetničku formu, ali zadržavajući inicijalnu emociju.

Znajući sve to, dužan si da daš sebi slobodu da tvoje prvo pisanje bude najgore moguće, jer ključ prvog pisanja leži u samom zarobljavanju emocija na papir kroz događaje odnosno interakciju fiktivnih likova. Kada si emociju orobio i zabeležio na papiru, imaš svu slobodu da stilski urediš tekst tako da bude estetski primamljiv, ali nemoj zaboraviti da si dužan da zadržiš emociju kako bi čitalac osetio isto ili slično.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 98.

Prosečnom čoveku je danas vrlo teško da upadne u dosadu. Kad god imamo i najmanji trenutak u kom nemamo šta da radimo, prosto izvadimo uređaj veličine špila karata iz džepa i u njemu nalazimo beskonačan izvor zabave.

Dosada je ključna za uspešno pisanje. Dosada je vreme u kom se um odmara, ali i traži rešenja za probleme koji nas muče u toku dana, a pisanje nije ništa drugo nego rešavanje problema, a problem pisanja je donošenje odluka o postpucima naših likova i odabir pravih slika za opis scene.

Stoga, pored spavanja, da bih dobro pisao, moram uvesti više dosade u život.

I, u toku pisanja, neophodno je isključiti internet, jer se zabava nalazi na klik od mene, svaki put kada gledam u uspravnu trepćuću liniji i ne znam kuda dalje da odvedem priču, u iskušenju sam da posegnem za zabavom, sve misleći da ću to pronaći odgovor, a ne shvatajući da se odgovor pronalazi u dosadi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje rumana – Dan 97.

Danas 1000 reči. Nije bilo nešto naričito dobro, ali mi je drago da sam prešao preko onog problema od juče i nadovezao se na stvar na koju sam potpuno zaboravio i na koju sam se podsetio čitajući i ispravljajući scenu od ranije.

To mi je možda signal da bi trebalo da pročitam sve što sam danas napisao, ali s druge strane možda je u pitanju potpuno loša ideja uzimajući u obzir stanje u kom se nalazim verujem da ću teško preći preko toga da je rukopis trenutno izuzetno loš. Ne očekujem da bude dobar nakon prvog drafta, daleko od toga, ali mislim da trenutno nisam dovoljno objektivan i spreman da mu sudim kao i da rizikujem da odustanem od svega ako budem čitao i uvideo koliko je sve loše.

Ako budem čitao to je s ciljem da bih zabeležio detalje koji rizikuju da ostanu nedorečeni prosto jer sam ih jednom pomenuo i nikada se nisam na njih nadovezao. Nikako ne smem da obraćam pažnju na kvalitet samog jezika i stila.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 94., 95., 96.

94. dana sam napisao 200 reči, 95. sam napisao 450, reči, danas sam napisao 500, reči, i obrisao 1000.

Svaki put kad obrišem 1000 i više reči, osećam se kao da sam počinio neki zločin, iako se ovih 1000 reči moralo obrisati. 

Pišući sam shvatio da sam neke stvari otkrio pre vremena, a čitav zaplet sam bazirao na oktrivanju tih stvari. Brisanje te scene je dobra stvar, ali i dalje ne možeš da se osećaš dobro kada znaš da si treći dan za redom ne možeš da pišeš, i da imaš manje reči nego što si imao.

Ipak, ne bi trebalo toliko pažnje da obraćam na broj reči, već na to da je roman sada bolji i da bi te reči morao kad-tad obrisati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 93.

Današnje pisanje je trajalo mnogo duže nego što sam očekivao i mnogo duže nego što je to ikada ranije bio slučaj, ali moram priznati da nisam sve vreme pisao već sam bio izložen svim mogućim eksternim stresorima poput vesti, poruka na mom telefonu i mislima izazvanim tim stresorima.

Sve u svemu, pisanje je delovalo dobro. 1000 je napisano, što znači da sam na kraju pobedio ja, a ne oni koji rade na tome da me ometaju u pisanju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 92.

Danas je bio mnogo bolji dan nego juče. Ne dobar dan, ali bolji nego juče.

Napisao sam 1000 reči i to je ono što se ovog momenta računa, što je ovog momenta bitno.

U sredini priče, pojavljuje se novi lik koji dobija sve značajniju ulogu. Zaslužan je što se uz njegovu pomoć otkrivaju neke bitne stvari iz prošlosti protagoniste, tu je da pomogne protagonisti, ali ne kao mentor, već kao saputnik u avanturi, ima neke svoje ciljeve, za koje sam još uvek nisam siguran koji su, ali sam ubeđen da će se pre ili kasnije otkriti, i danas sam proveo dan radeći na dijalogu između novog lika i protagoniste.

Kada pišem dijaloge imam osećaj da su ti ljudi stvarni i da se taj razgovor stvarno odvija i da ja nemam nikakvog udela ni doprinosa rečima koji će oni izgovoriti i to je nešto najsličnije dečjoj igri imitacije, kada deca uzmu dve lutke i te lutke razgovaraju. Deca to rade da bi bolje razumela svet oko sebe, ponavljaju ono što su čuli i kroz tu vežbu uče društvene norme, kanone, pravila, koja pre svega potiču iz porodice. 

Deluje mi da se pisanje dijaloga ne razlikuje mnogo od onoga što deca rade. Pištajući dva imaginarna lika da razgovaraju jedan sa drugim, pokušavam da razumem svet priče, a sama priča nije ništa drugo do ogledalo stvarnog sveta, pa čak i kada se neka pravila sveta priča značajno razlikuju od stvarnog sveta.

Pravila po kojima funkcioniše naš svet su značajna, i ponekad možemo da ih razumemo na nekom dubljem nivou i veoma je teško verbalizovati ono što znamo da je tačno, na primer kada osetimo da nas neko laže, ali ne možemo tačno da znamo zašto. 

Ponekad naše pretpostavke budu pogrešne, i opet ne znamo zašto, ali ponekad smo i u pravu.

Nekima je lakše, a nekima teže da verbalizuju procese i misli koje se odvijaju u nama, i zato je posao pisca, da što bolje rečima predstavi internalizovane procese kako bi otvorio vidike čitaocima i kako bi jednog dana, kada pročitaju dovoljno knjiga, sami mogli da identifikuju i tumače svoje procese.

Ali, čak i da nikada ne dođe taj momenat da čitalac može da tumači interne procese, zahvaljujući pričama koje žive u njemu, biće mu lakše da napravi dobru, logičku pretpostavku, da se poistoveti sa nečim što je isključivo kroz narativ doživeo, i da razume svet bolje.

I stoga, u pisanju obe strane dobijaju nešto značajno, onaj koji piše verovatno ima najviše dobiti, ali ni sam čitalac neće izaći iz čitavog iskustva praznih ruku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 91.

Nisam pisao 4 dana.  Ne znam šta je tačno uzrok tome. Mislim da ima više faktora.

Prvo, moguće da sam se premorio. Kod mene postoje ti periodi u kojima sam hiper produktivan i tada nemam granice, radim po čitav dan, i onda dođe dan kada ne želim da ustanem iz kreveta i taj dan nekada ume da traje nedeljama, ili mesecima.

Ovoga puta sam upotrebio svu svoju snagu volje da bih prekinuo niz od 4 dana bez pisanja. Pravilo je da nikada ne bude duže od 2 jer je veoma teško vratiti su u priču nakon svega 2 dana odsustva.

Srećom, uspeo sam da se vratim. Pisanje nije išlo lako. Verovatno najteža seansa od kada sam krenuo da radim na ovom romanu, ali na kraju dana, napisao sam 1000 reči i moram biti zadovljan.

Ona scena na kojoj sam radio 90. dana, je završena 90. dana. Nisam znao ni gde sam stao ni kako da je nastavim. Verovatno će preživeti kakva jeste, a čak i ne deluje nezavršeno.

Drugi razlog zašto imam problema sa pisanjem je stres, koji direktno utiče na spavanje.

Već nekoliko dana zaredom mi se događa da se probudim u toku noći i da krenem da razmišljam, gde je bolje reći brinem, povodom raznih stvari koje mi predstoje i na koje trenutno ne mogu da utičem.

Definitivno ću morati da smanjim intenzitet većine aktivnosti u toku dana, ali ono što je sigurno, pisanje će ostati prioritet, 1000 reči će i dalje biti cilj, jer je izuzetno bitno da završim prvi draft do avgusta, a ovaj roman je trenutno negde na pola, sa svojih 50,000 i kusur reči.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 90.

Kapacitet mog pisanja se definitivno povećao. I danas sam bez problema napisao 1000 reči za nekih 60 minuta. Ne mogu to isključivo da pripišem brzom kucanju, jer zapravo i ne kucam naročito brzo, već iz toga stoji nešto drugo. Pretpostavljam veliki trening i bezbroj seansi pisanja blogova i fikcije čak i onda kada mi se nije pisalo. 

Današnja seansa otišla je u nekom nepoznatom pravcu, i u momentima sam se pitao šta se kog đavola dogaša, ali nisam se protivio, već sam pustio pisanje da ide u smeru u kom je želelo da ide.

Kada mi je iskočilo obaveštenje da sam otkucao 1000 reči, imao sam želju da idem dalje, jer sam se tog trena uplašio da sutradan možda neću moći da zađem u te čudne aleje u kojima sam danas bio, jer ih je očigledno vrlo teško naći, ali sam ipak prestao da kucam nakon što sam otkucao još pet, šest reči.

Ako ne budem mogao sutra da nastavim to znači da čitava ta scena ne pripada romanu i da će morati da bude izbačena, ali ako sutradan ne budem imao problema da nastavim u istom ritmu, onda je ta scena upravo ono što tom romanu nedostaje.

Najčešće da bih uhvatio ritam scene na kojoj radim porbeno je da pročitam poslenju rečenicu i da tačno znam gde sam stao, a ako sam prekunuo pisanje u pola rečenice, onda pročitao samo nju, nedovršenu rečenicu, i ako reči ne dođu odmah, obrišem je i pročitam prethodnu, i potom ili dopišem reči koje sam prethodno obrisao, pod uslovom da ih se setim i da sam se setio kuda ta rečenica ide, ili otpočnem potpuno novu rečenicu koja vodi me vodu u neke nepoznate predele.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.