Misli

Kako kućiti od rada?

Prvih nekoliko dana posao od kuće nam teško pada. Kuća je mesto gde se odmaramo, gledamo filmove, igramo se s decom, razgovaramo, gledamo sport na TV-u, ležimo i čitamo knjigu,… i odjednom bi tu sad trebalo da uvedemo neke strikne rutine koju su prethodno bile povezane isključivo sa kancelarijom,

U kancelariji imamo svoj sto, moramo da budemo adekvatno obučeni, ne možemo jedemo kad želimo, već u određeno vreme predviđeno za obrok, ne možemo da razgovaramo sa drugima da ih ne bismo ometali i prekidalu u poslu… mnoštvo nekih stvari tipično za kancelarijsko orkuženje.

I sad, sve to moramo da prenesemo u dom, gde smo se upravo ponašali suprotno. Mogli smo čitav dan dan da provedemo u pidžami, jeli bismo kad god bismo to želeli, razgovarali bismo kad god bismo to želeli, ležali bismo na krevetu…

Nakon nešto vremena, kada se mi, ali pre svega naši ukućani, naviknu na to da ne bi trebalo da nas ometaju dok radimo, kada prestanemo da ustajemo sa stolice dok ne završimo posao bez obzira što smo gladni, kada nismo više u pidžami za računarom, kada je čak i naš trogodišnjak naučio da ne šta god da mu treba mora da traži od onog ko ne sedi za raučunarom, nameće se pitanje, a kako da kućimo dok od rada?

Onaj komfor doma lako postaje neprijatno mesto, baš kao što je to bila kancelarija, posebno ako ne volimo posao kog radimo.

Ali, još je gore ako volimo posao kog radimo, pa provodimo mnogo radeći nego što bismo to želeli i nego što to naši ukućani očekuju od nas.

Kada je vreme za odmor, za kafu, za film, za igranje sa detetom, skloni smo da kažemo: “Evo, još samo ovo da završim,” i to “Evo još samo…” vrlo lako može da se pretovri u čitava dan, a dan se pretvori u nedelju, nedelja u mesec dana…

Fizički odlazak na posao ima veoma bitnu psihološku ulogu. Kancelarija je mesto na kom se radi, a kuća je mesto gde se “kući”.

Ali, šta raditi kad smo primorani da radimo od kuće? Kako podeliti dan na “posao” i na “kuću”, ako smo fizičku uvek na istom mestu?

To je pitanje s kojim ćemo morati da se nosimo još neko vreme, pre nego što budemo u mogućnosti da se vratimo u naše kancelarije i moj predlog je da jednostavno odredimo satnicu za posao i da mimo te satnice ne radimo.

Isto tako, ukućanima staviti do znaja da u toku satnice za rad, nismo dostupni za obavljanje kućnih dužnosti, bez obzira što smo fizički prisutni u kući.

Odvojiti sobu ili kutak u sobi koji je posvećen iskjljučivo poslu i od toga napraviti kućnu kancelariju.

U toj kućnoj kancelariji ne obavljati nijednu drugu radnju jer ako budemo gledali film u kancelariji, idući put kada budemo seli da radimo, naš impuls će lako ići ka zabavi i naš posao će se ili odužiti ili će manjkati produktivnosti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Profesija

Kada biramo šta ćemo da radimo imamo dve opcije:

  • Prodajemo naše vreme za novac
  • Da stvorimo nešto što ćemo da prodajemo za novac

Ako odaberemo prvu opciju, da bismo zarađivali više moramo ili da provodimo više vremena radeći, ili da prodamo naš sat za više novca.

Dva problema kod ovog pristupa su što:

  • Postoji ograničen broj sati u toku dana koje možemo da prodamo
  • Često nismo u mogućnosti da biramo cenu rada

Ako odaberemo drugu opciju, da stvorimo nešto što ćemo da prodamo za novac, da bismo zarađivali više imamo opciju da smanjimo troškove proizvodnje, da prodajemo više, da stvorimo proizvod koji je potreban određenoj grupi ljudi i bez neće moći, da povećamo prodaju, da povećamo ulaganje u marketing, da stvorimi više različitih proizvoda, da naplatimo više, da imamo više izvora prihoda prodajući razne proizvode i usluge.

Mnogo faktora je u igri i povodom većine odluke donosimo sami, rizik je veći, posao je veći, ali ako odaberemo da radimo ono što volimo, možemo da radimo i da budemo srećno na poslu, posebno ako volimo proces.

Odabirom druge opcije, uspeh nam nije zagarantovan, ali ako se dovoljno budemo potrudili, ako budemo donosili prave odluke, možemo da uspemo.

Odabirom prve opcije, prodajom vremena za novac, zagarantovano nam je da će drugi imati mnogo više koristi od našeg rada nego mi sami.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Najgore je kad smo mi oko nas

Ukoliko me sećanje ne vara, Zoran Radmilović je dodao ove reči u scenario Radovana Trećeg.

U vreme, kada je čitav svet primoran da sedi kod kuće, u samoizolaciji, ove reči imaju posebnu težinu.

Čovek je društveno biće. Većina nas ne može da funkcioniše bez prisustva drugih ljudskih bića. Naučili smo da sarađujemo. Sve ono što mi ne možemo da uradimo, učiniće neko ko to ume.

Sada, kada smo ostavljeni sami sa sobom, živimo u strahu da više nikada nećemo moći da srađujemo, da živimo u zajednicama i da pomažemo jedni drugima.

Dosadno nam je. Tražimo zabavu u drugim ljudima, ali i njima je dosadno. Svi smo u istom sosu.

U izolaciji, naše mane, naši nedostaci, dolaze još više do izražaja, jer nema ko da premosti prostor između ono što želimo i onoga što možemo.

Ali, postoji li bolja prilikad a naučimo nešto novo? Sada, kada smo ostavljeni sami sebi, i kada to kako ćemo provoditi vreme zavisi isključivo od nas.

Zašto traćiti to vreme na vesti, na političku propagandu, na teorije zavere, na špekulacije, na beskorisno? Zašto, kada možemo da uradimo nešto za sebe?

Sadržaj na internetu je beskonačan, a sami biramo šta ćemo da gledamo, slušamo, čitamo…

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Šta je za mene blog?

Za mene je blog izduvni ventil.

Svako jutro sednem i izbacim iz sebe misli koje mi se stalno vrzmaju po glavi.

Ne izbacujem te misli da bi ih zaboravio; naprotiv, te misli koje ostanu zabaeležene na blogu mnogo bolje pamtim nego sve one koje ne zapišem.

Izbacujem te misli da bih napravio prostor za nove.

Čitava ova moja igra svakodnevnog pisanja bloga traje više od godinu dana i pisanje bloga je postala moja svakodnevna rutina.

Neki od članaka su napisani na engleskom (263 članka), ali sam se u junu prošle godine vratio na pisanje na srpskom i uskoro će biti tačno godinu dana od kako svakodnevno objavljujem članke na ovom blogu, i ovo je 322. članak koji će biti objavljen na mom sajtu.

Blog nije neko magično marketinško sredstvo koje će mi doneti hiljdate čitalaca. Naprotiv, svega desetina ljudi čita ovaj blog.

Blog je nešto što me čini da obraćam više pažnje na svet oko sebe, jer negde duboko u sebi znam da sutra moram da napišem blog, i to mi daje signal da bolje da počnem da obraćam pažnju na stvari ili sutradan neću znati o čemu da ću pišem.

Blog, pored toga što mi pomaže da izbacim misli, pomaže mi da ih složim, da ih izošrtrim. Govor, rečenice, misli, postaju precizniji i mnogo mi je lakše da povezujem stvari i pojave, da pronalazim uzročno posledične veze.

Ponekad zloupotrebim ovu platformu i koristim je za slanje poruka. Bilo da su te poruke dobre ili loše, ako zbog nje ne uspem da izbacim svoje misli iz glave, one počnu da se gomilaju i da odumiru, a, sve što odumre, vremenom počne da truli i ostavlja neprijatan miris.

Stoga, trudiću se znatno više da ne zloupotrebljavam ovu platformu, već da je koristim za ono za šta sam je prvobitno namentio – kao beležnik vlastitih misli.

Preporučujem svima da pišu blog. Ne zbog ogromne čitalačke publike, ne zbog prestiža, ne zbog marketinga, ne da bi zaradili od njega, već zbog sebe.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Društveno distanciranje

Svako vreme nosi nove izazozove i sa sobom novi jezik.

Termin “društveno distancijranje” do pre nekoliko nedelja nije poznat, a danas je to nešto što svi upražnjavamo i znači biti izolovan, udaljen od bilo kakvog društvenog života, zarad sprečavanja širenja zaraza.

Društveno distanciranje nas je primoralo da sedimo kod kuće, sa svojim ukućanima, ako ih imamo, ali zahvaljujući tehnologiji i dalje smo u prilici da komuniciramo jedni sa drugima, ma gde se oni nalazili i ne možemo porediti ovo stanje sa zatvorskim samicama.

Po prvi put u istoriji čovečanstva, imali smo priliku da se ujedinimo u borbi protiv jednog neprijatelja, i sve to zahvaljujući brzinom kojom danas putuju informacije.

Pored svega toga dobrog što nam je ova povezanost i mogućnost komunikacije od kuće donela, donela je i nešto loše; paranoični, skeptični, neuki, nerazumni… dobili su mikrofone i imaju mogućnost da šire svoje propagande i da utiču na lakoverne lakše nego ikada.

Ne kažem da ne bi trebalo biti skeptičan, ali pre nego što bilo šta kažemo, trebalo bi vrlo dobro proveriti iza čega to stojimo.

Možda bi pored društvenog distanciranja, trebalo primeniti i distanciranje od društvenih mreža, ili makar neke filtere, obzirom koliko su štetne neke informacije i koliko se brzo šire.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Mikrofon je vaš

Do publike je lakše doći nego ikad.

Svako može da uzme mikrofon i kameru, koji su već ugrađeni u naše telefone, da kaže šta ima da kaže, i da bez mnogo muke nađe istomišljenike.

Ovo nije prvoaprilska šala, ovaj čovek stvarno veruje da ima dokaze da je Zemlja ravna, a nije jedini.

Jedno je biti umetnik amater, pa slikati, pevati, pisati, svirati, za svoju dušu, ali ne možemo biti naučnici za svoju dušu.

Ili naše istraživanje prolazi kroz rigorozne provere naučnog metoda, ili smo šarlatani.

Kada smo umetnici amateri, ne možemo nikome da naudimo.

Kada smo naučnici amateri, možemo da naudimo mnogim ljudima koji zbog nas neće da vakcinišu decu, misle da će pasti sa ivice Zemlje, neće da sede kod kuće kada im nauka kaže da sede kod kuće.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Virtualna logorska vatra

Gary V (Gary Vaynerchuk), je u jednom svom instagram postu rekao da nas je čitava ova situacija smestila oke jedne velike virtalne logorske vatre.

I to je stvarno najtačniji opis čitave ove situaij. Svi pripadnici jednog velikog plemena i po prvi put u istoriji svi imamo jednog, zajedničkog neprijatelja.

Tipično za logorske vatre je da uvek neko sedi i priča, dok drugi slušaju.

Razlika između virtalne i prave logorske vatre je što ispred virtualnih logorskih vatri više ljudi odjednom može da priča.

Na nama je da odaberemo da li ćemo da pričamo ili da slušamo, a bilo bi dobro da radimo oba.

Kada slušamo, važno je odabrati koga ćemo da slušamo i kako ćemo da slušamo; da li ćemo informacije uzimati zdravo za gotovo, ili ćemo pokušati da pronađemo stvarne uzročno posledične veze?

Ako ćemo da pričamo, važno je odabrati šta ćemo da pričamo. Da li ćemo da motivišemo, iznosimo činjenice, ili da menjamo kulturu?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.