Prezasićenost

… informacijama je ozbiljan problem, ali nije nimalo čudna pojava u doba informacija.

Pre svega nekoliko decenija, ako bismo želeli nešto da naučimo, morali bismo da idemo u biblioteku, da se nadamo da biblioteka ima knjigu koja sadrži informaciju koja nam je potrebna, da bibliotekar zna u kojoj knjizi se nalazi ta informacija, i da niko drugi trenutno nije pozajmio tu knjigu.

Danas sve to odradimo od kuće, bez mnogo muke. Dovoljno je da u bilo koji pretraživač ukucamo nekoliko reči koje šturo opisuju ono što nas interesuje i dobićemo stotine rezultata naše pretrage.

Međutim, to koliko je dobro, toliko je loše, jer mnoštvo informacija koje će nam pretraživač ponuditi nisu proverene, nisu tačne, i naš posao je da ih filtriramo.

Slično je i sa vestima.

Ranije smo morali da čekamo večernji dnevnik ili da jutarnje novine da saznamo šta se desilo u toku dana, odnosno juče ili čak prekjuče.

Danas se vesti šire brže nego ikada. Svako ko ima telefon, može nešto da snimi, napiše, da postavi na bilo koju društvenu mrežu ili da izveštava uživo sa ulica ili drugog mesta događaja.

Kao i u prethodnom slučaju, takve informacije su neproverene, često netačne, i naš posao je da ih filtriramo.

Slično je i sa ličnim informacija.

Da bismo saznali gde naši prijatelji planiraju da idu na letovanje, ili gde su bili, i kako im je bilo, morali smo da se sastanemo sa njima i da ih pitamo, ili da ih pozovemo telefonom.

Danas, svi to potpuno dobrovoljno odrade, bez preke potrebe za sastajanjem ili razgovorom.

Pa tako, bez obzira što znamo sve o našim prijateljima i poznanicima što bi oni hteli da drugi znaju o njima, a ponekad i što ne bi hteli, imamo sve manje prijatelja i poznanika.

Prezasićeni smo informacijama koje su nam odmah na dohvat ruke i informaciono doba donelo je problem kog je industrijsko doba donelo sa šećerom.

Šećer je bio retkost. Jeo se isključivo u specijalnim prilikama, a takvih nema mnogo. Danas je šećer svakodnevno na trpezi, jer je jeftin, jer je dostupan i jer je ukusan. Mnogo šećera izaziva dijabetes.

Informacije su bile retkost. Vesti su se širile sporo, i samo su velike vesti putovale širom planete. Privatne informacije su se delile samo bliskim prijateljima, a učili se samo iz proverenih izvora. Mnogo informacija izaziva anksioznost, depresiju i druge moderne mentalne bolesti.

Ne kažem da je nekada bilo bolje, nisam neko ko je sentimentalan za nekim prošlim vremenom. Štaviše mislim da bi trebalo da budemo srećni što živimo u dobu u kom živimo, ali mislim da nismo spremni za njega. Nemamo dobre filtere. Kako za šećer, tako i za informacije.

Dobro je što svako može da kaže što mu je na umu i da što svako može da buse saslušan, ali je dužnost svakog pojedinca da to što čuje propusti kroz neko sito i razdvoji žito od kukolja.

I bolje je kad svako od nas ima lični filter, nego kada se informacije propuste kroz filter onih koji će imati dobit od tog filtera.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Tišina

Ima svoje mesto u muzici. Zove se pauza.

Tišina ima svoje mesto u pisanju. Zove se tačka, a ako je malo duža, zove se paragraf i zauzima beli prostor na papiru ili uređaju s kog čitamo.

Tišina ima svoje mesto u govoru. Zove se prosto tišina.

Tišina ima mesta u filmu. Nalazi se tamo gde nam urednik ostavi dovoljno mesta da upijemo ono što smo videli. Ne znam kako se zove.

Tišina, gde god da se nalazi, ima svoje mesto i uglavnom služi da se odmorimo, makar na trenutak, ali je ona takođe tu da najavi promenu, da označi nešto novo ili kraj nečega, kao kada ćutimo da bismo odali nečiju počast.

Tišine je danas manje nego ikada. Živimo u gradovima zagađenim saobraćajem, stanovi su nam prepuni uređaja koji proizvode zvukove, bilo da te zvukove želimo, kao kada pustimo muziku ili film, bilo da ih ne želimo, kao što je buka koju stvara klima uređaj.

Tišina je magična. U tišini možemo da stvaramo, da slušamo vlastiti um, i tišina nam je svima potrebna.

Ali, tišina je neprijatna i zato je izbegavamo.

Onaj ko se navikne na tišinu i kome tišina prija, ne nosi ništa na svojoj savesti i u stanju da stvara šta god poželi.

Drugi biraju buku da bi izbegli tišinu jer se plaše onoga što u tišini mogu da saznaju kako o sebi, tako o drugima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Problemi i pravila

Jedan od mojih omiljenih citata iz filmova je:

The problem is not the problem. The problem is your attitude about the problem

Captain Jack Sparrow

Ili na srpskom, problem nije u problemu već u tvom stavu povodom problema.

Ova stoička izjava potpuno neočekivano od strane jednog komičnog junaka dečjeg filma, ali kao većina stvari u životu, i ova mudrost se našla tamo gde smo se najmanje nadali.

Iluzorno je očekivati život bez problema, plan koji će ići glatko, štaviše – dan koji će proći glatko.

Dobra knjiga se razlikuje od loše po tome što junaci dobrih knjiga rešavaju niz problema koji postepeno raste do tačke kulminacije, dok su loše knjige samo gomila lepih reči, koje dobro zvuče, a ne vode nas nikud.

Tako je i život ništa drugo nego niz problema koje rešavamo i problem nije u problemima već kada odustanemo od njihovog rešavanja i čekamo da se reše sami od sebe, kada krivimo druge za naše probleme, ili kada očekujemo da nam ih drugi reše, ko god ti drugi bili; bilo da su nam bliski ili su političari.

Postoje ljudi koji svaki problem vide kao priliku da nešto nauče, da urade nešto novo, da se oprobaju u nečemu nepoznatom i postoje ljudi koji kukaju nad problemima i iskreno misle da su jedini koji imaju probleme i da niko nema većih problema nego što su njihovi.

Svakom su njihovi problemi najteži i dok se mimoilazimo ulicom svi mi sa sobom nosimo razgovore u svojim glavama pokušavajući da u njima rešimo te probleme, vrlo malo obraćamo pažnju na tuđe probleme, i uvek nam je trava u tuđem dvorištu zelenija nego u našem.

Ne možemo poznavati čoveka dok nismo u prilici da hodamo u njegovim cipelama, u njegovim problemima i koliko god nam neke stvari izgledale lagane, kad se neko drugi suočava sa njima, kad na nas dođe red, skloni smo da od toga pravimo šekspirovsku dramu.

Kada se suočimo sa problemom, možemo da se zapitamo da li je neko pre nas imao takav ili sličan problem. Ako jeste, kako ga je rešio? Možemo li i mi da uradimo isto ili slično?

Ako nije, trebalo bi da sednemo da smislimo strategiju koju ćemo primeniti kako bismo problem uklonili.

Ponekad ne možemo da rešimo problem. Ljudi koji se rode bez ruku, ne mogu to da reše, ali mogu da premoste. Mogu da nauče da koriste noge tako da će njima slikani spretnije nego velika većina ljudi može da slika služeći se rukama.

Ne moramo da se rodimo ili da ostanemo bez nogu da bismo mogli da premostimo probleme. Potrebno je da učimo i da učeći zidamo most koji će nas dovesti sa druge strane.

Neuspeh ne bi trebalo doživljavati kao nešto loše, već kao priliku da nešto naučimo. Međutim, to nije ono što su nas učili u školama. Tamo su nas naučili da budemo poslušni, da radimo onako kako nam se kaže, i nećemo imati nikakvih problema.

Možda je tako u školi, ali ne i u životu.

Ne možemo kroz život ići radeći samo ono što se od nas očekuje jer različiti ljudi imaju različita očekivanja od nas.

Ne možemo uvek poštovati pravila jer neka pravila nisu ispravna; neka pravila su postavljena da služe samo jednoj strani, kao pravilo da crnci ne mogu da se voze autobusom, ili da je ženama zabranjeno da glasaju, ili pravilo da ljudima oduzme njihova radom stečena imovina i da se podeli drugima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Kako znati da li je naš plan dobar

Jednom je neko sa mnom podelio njihovu životnu filozofiju, za koju ne znam tačno gde i kako su usvojili, ali je prilično zanimljiva, a čitava filozofija glasi ovako:

Ako želiš da znaš da li je tvoj plan dobar, probaj da sebi postaviš sledeće pitanje – Šta bi uradio da kada bi želeo da tvoj plan bude apsolutno katastrofalan? Šta bi uradio da želiš da naprosto upropastiš samog sebe ili nekog drugog?

Odgovorom na to pitanje dobićemo najgore moguće opcije, i ako naša plan ne podrazumeva ništa što smo dobili odgovorom na ovo pitanje, znači da je naš plan dobar?

Da bismo to bolje ilustrovali, možda bi trebalo da pokažemo na primeru.

Recimo da je u pitanju zdravlje. Šta bi uradio da želiš apsolutno da upropastiš svoje zdravlje?

Odgovora je mnogo:

  • Jedi isključivo slatkiše.
  • Nemoj vežbati.
  • Nemoj spavati kako treba.
  • Gledaj vesti u svakoj prilici.

Kada napravimo spisak stvari za koje znamo da će nas upropastiti, cilj je da ih ne radimo.

Isto je, na primer, po pitanju odnosa sa drugim ljudima. Šta bi uradio kada bi želeo da se zauvek zavadiš sa nekim?

  • Vređao bi ih.
  • Ne bih poštovao njihove odluke.
  • Ismevao bi ih.
  • Davao bi im savete kada to ne traže.
  • Bio bih ciničan.
  • Ne bih poštovao dogovore.

I opet, ako ne želimo da se zavadimo sa nekim, sve što bi trebalo da radimo jeste da zapravo ne radimo stvari sa našeg spiska.

Zanimljivo je da kada češće primenjujemo ovu filozofiju, počnemo da shvatamo koliko zapravo radimo stvari koje bismo radili samo ako bismo hteli da se upropastimo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Višak

Verovatno sam već dosadan sa ovim citatom, ali ću ga ipak opet navesti:

“Dobra knjiga se prepoznaje po onome što se u njoj ne nalazi, a na po onome što je u njoj ostalo.”

Tako nekako je to Hemingvej rekao.

Međutim, to ne važi samo za knjige.

Kao neko ko se bavi jutjubom, logično je da opsesivno konzumiram sadržaj kog možemo tamo naći. Možemo reći da se na toj platformi nalazi beskonačno videa, jer da od ovom momenta, pa do kraja života gledamo svaki video koji se tamo nalazi, nikada nećemo pogledati sve.

Ipak, vrlo mali procenat tih snimaka se može smatrati dobrim i vrednim pažnje, a razlog je upravo što početnici, uključujući i mene, još uvek nisu naučili da izbace sve što ne pripada jednom snimku, ili, pak, nešto kažu više puta.

Za ovih godinu dana snimanja jedna od važnih lekcija koju sam naučio jeste da kada sednem da montiram ne postoji nešto poput – previše snimaka. Drukčije rečeno, trebalo bi da snimim sve što se da snimiti iz svakog mogućeg ugla.

Ali, zato što sam nešto snimio, ne znači da to mora da završi u konačnoj verziji snimka. Štaviše, blizu 70% sadržaja ne završi u videu. Bilo da sam izbacio nešto jer smo napravili grešku, ili zato što jednostavno ne pripada snimku, ili zato što mi se u trenutku montiranja ne čini toliko dobro koliko mi se činilo dok sam snimao.

Teško je snimiti nešto za jedan dan i imati dovoljno dobrog materijala za montažu. Zato ne zameram, kako sebi, tako ni drugim jutjuberima kada u snimku završi neki, ne baš idealan klip, u kom su nam drhtale ruke, ili smo suviše brzo pomerili kameru ili smo nešto rekli na ne baš najidealniji način.

Veliki, holivudski filmovi, se planiraju godinama, snimaju mesecima, i montiraju opet, mesecima, ako ne i godinama. Teško je takmičiti se da timom ljudi i, u poređenju sa finansijama prosečnog jutjubera, beskonačnim budžetom, ali to nije razlog da ne uložimo maksimalno truda u produciranje našeg malog, kućnog projekta, na taj način da bude zanimljiv, poučan, dobrog tempa, prijatan za gledanje i slušanje, ili bar nešto od ova četiri.

Na našem kanalu, Sanja i ja snimamo recepte, nešto što ja zovem info snimcima, dok su to zapravo edukativni materijali, i vlogove.

Vlog je nešto lično, priče o nama, priče iz našeg života, i ovako izgleda moj poslednji pokušaj da napravim dobar vlog:

Ako čitate ovo na mejlu, kliknite ovde da biste pogledali.

Daleko od toga da je ovaj vlog idealan, ali to nije ni poenta, poenta je da nešto naučimo iz samog procesa stvaranja, i da to primenimo na sledeći, i na sledeći, i na sledeći…

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Izazov – Meta blog

Svakodnevno pisanje bloga je veliki izazov koji mi u poslednje vreme baš i ne ide od ruke. Da li zbog previše obaveza koje sam uzeo na sebe, ili zbog promene životnih okolnosti, nije toliko ni bitno, ali da mi ne ide, ne ide mi. Dešavalo mi se da preskočim pisanje i po nekoliko dana u toku nedelje.

Nije da je to smak sveta, ali volim kada imam nešto da kažem, a kada nemam šta da kažem to smatram neuspehom.

Mada, i ovaj meta blog, i nije neki uspeh, jer nisam neki ljubitelj meta bloga, tj. bloga o blogu, kao što nisam ljubitelj, pisanja o pisanju, ili filma o filmu, iako su mi sva tri pomogla da nešto naučim. Samo ne volim kada sam taj koji stvara nešto meta, iako bi zapravo iz svog meta bloga ja najviše trebalo da naučim o pisanju bloga.

Ne znam da li iko ovo čita. Brojke mi govore da vas nema mnogo. Ali, nije mi toliko ni bitno da imam mnogo čitalaca na ovom blogu. Ovo je kao neki javni dnevnik, u kog baš ne napišem sve ono što bih napisao u dnevnik, jer ipak možda neko bude pročitao. Uglavnom se trudim da ne pominjem druge ljude, bar ne u negativnom kontekstu.

Mislim da je Andrić rekao u svom blogu, tj. Znakovima pored puta, da je najteži zadatak kog možemo mladim ljudima da zadamo jeste da vode dnevnik.

Možda i nije Andrić rekao, možda sam izmislio, ili pogrešno zapamtio, ali to sad nije mnogo ni bitno. Istina je da je teško svakodnevno nešto pametno zapisati. To što ja svakodnevno nešto zapišem ne mora uvek da znači da je pametno. Štaviše, u većini slučajeva nije pametno, ali možda nekome bude od koristi.

Ovih dana imam želju da neke od svojih, pametnijih, blogova pretvorim u video. Možda bi doprlo do više ljudi. Ljudi danas više vole da pogledaju video snimak nego da nešto pročitaju. Razumem ih i znam da sam kontradiktoran, jer sam rekao da mi nije stalo da li iko čita ovaj blog, a istovremeno mi je stalo.

Da se razumemo, nije mi stalo da ovo bude najčitaniji blog ikada, čak ni u 10% najčitanijih, ali mi je stalo da dođe do onih kojima može biti od koristi. Možda postoji još neko kog muči ista muka i možda će se, ako bude ovo pročitao, osećati manje usamljenim.

Ne, definitivno nemam vremena za vođenje još jednog jutjub kanala. Ili je to samo izgovor?

John Green vodi nekoliko jutjub kanala, piše romane, i vodi književni klub. Siguran sam da John Green ima tim urednika koji montiraju njegove snimke.

Ja volim da montiram sopstvene snimke. Možda bih voleo da montiram i tuđe, ali nikada nisam imao prilike to da radim.

Pisanje je teško. Često zahteva tišinu. To je nešto što nemam većim delom dana.

Pisanje takođe zahteva pažnju i duboko razmišljanje. To takođe nemam većim delom dana. Čim me usisaju notifikacije na telefonu, završio sam sa svim.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Narator i Naracija

Svi imamo izvesnu naraciju u glavi iz nekog razloga, skloni smo da činimo i verujemo upravo ono što nam taj glas govori.

Koliko god nam drugi govorili da nešto ne bi trebalo raditi, da je rizično, da se ne isplati, da je, prosto rečeno, glupo, ako nam narator u glavi kaže da uradimo, nećemo se više dvoumiti.

S druge strane, ako nam narator govori da je rizično, da se ne isplati, da je glupo, šta god da nam drugi govorili, nećemo to uraditi, jer narator je uvek u pravu.

Bez obzira koliko drugi poštovali naše veštine, ili naš rad, ako nam narator govori da je naš rad bezvezan i bezvredan, ako nam narator kaže da smo glupi, mizerni, patetični, upravo ćemo tako da se osećamo.

Kada se pogledamo u ogledalu, nije bitno šta vidimo, bitno je kakvu priču narator sklopi na osnovu toga što smo videli.

Majkl Džekson je imao vrlo čudnog naratora, baš kao i manje poznati ljudi koji vrše razne modifikacije na svom telu samo da bi udovoljili tom glasu u vlastitim glavama koji im uporno govori da ne izgledaju dovoljno dobro.

Stoici kažu da ne možemo da promenimo to kako će svet da reaguje na nas, šta će svet da kaže ili da radi, ali ono na šta možemo da utičemo je naša percepcija i naša reakcija i to u principu znači da moramo da promenimo narativ našem naratoru.

Tom Bilyeu kaže da ludosti koje verujemo o nama samima prevazilaze verovanja koje naši najveći neprijatelji imaju o nama, i ako je tako nešto istina trebalo bi da menjamo način na koji mislimo o nama samima, jer to što mislimo sami o sebi je izbor.

Uvek imamo izbor da kažemo sebi da smo dovoljno pametni, dovoljno sposobni i da će uspeti da izađemo na kraj sa ma kojim problemom. Ali obratimo pažnji na glagol “izaći”, koji podrazumeva radnju; znači da ćemo nešto morati da radimo, da preduzmemo, a ne da čekamo da se nešto, negde samo od sebe desi.

Svakako, prvi korak na tom putu je da verujemo u sebe, jer ako mi ne budemo verovali, zašto bi iko drugi to činio?

Zato, još danas, još ovog trenutka, promenite naraciju iz grdnje, omalovažavanja, nezadovoljstva u nešto što će vas ohrabriti i zadovoljiti.

Ja vam ne mogu reći šta tačno sebi da kažete, jer motivacija bi trebalo da dolazi iznutra, iz vaše naracije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Savremeno doba u fikciji

Čitam jedan savremeni roman, Anxious People – Frederic Backman. Autor je poznat po romanu Čovek po imenu Uve.

Radnja apsolutno savremena. Pametni telefoni, društvene mreže, anksioznost modernog doba, fenomenalno opisano jedno vreme. Dok čitam, imam utisak da je to knjiga koju sam ja hteo da napišem, ali nisam umeo da se izrazim tako dobro kao što je Backman to uspeo.

Čitam, i pitam se, koliko je hrabro opisivati ovo doba, ne zato što ovo doba nije vredno opisivanja, već zato što će svet toliko drukčije izgledati za svega nekoliko godina da ćemo ga se jedva i sećati. Kao što u fusnotama moramo da imamo neka pojašnjenja kada čitamo Dostojevskog, moraćemo uskoro da imamo pojašnjenja za razne termine i pojave koje možemo naći u savremenim romanima.

Možda ne mi, nadamo se da ćemo se sećati tih stvari, ali oni koji sada ne znaju da čitaju i dohvate se ovog romana za nekih petnaestak godina će sigurno imati problema da razumeju mnoge od ovih stvari o kojima mi danas brinemo.

Pitanje je da li se savremeni romani pišu za sadašnjost ili za budućnost. Da li savremeni pisci mogu da uhvate ono metafizički, što je Šekspir mogao da uhvati, a da opet ostanu verodostojni svom vremenu.

To će vreme najbolje pokazati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Početak

Uskoro će biti godinu dana kako smo pokrenuli jutjub kanal. Pre tačno godinu dana mislio sam da umem da snimam da, da montiram, da podesim svetlo, zvuk i sve što je bitno za rad na takvom projektu.

Danas još uvek mislim da umem sve to da uradim, ali kada vidim naš prvi recept kog smo objavili:

i kada ga uporedim sa nekim od poslednjih recepata:

Razlika u kvalitetu je više nego očigledna, a ta razlika se posebno vidi kada uporedim sa ovim snimkom:

Slobodno se prijavite na darivanje.

Iako mi sada oni prvi snimci izgledaju smešno, znam da će mi i ovi, poslednji, za godinu dana, izgledati isto tako smešno, i pogrešno bi bilo da ne bude tako.

Kada svaki dan napredujemo za samo jedan procenat, za godinu dana smo 3 puta bolji nego što smo bili, a ako smo isti kao što smo bili pre godinu dana, to znači da nismo radili ništa inovativno, i pre svega nismo radili ono što je teško.

Verovatno isto važi i za moje pisanje, moj prvi blog kog sam objavio je verovatno 3-5 puta lošiji nego što je bio pre godinu dana. I to je u redu, sve dok će blog kog ću objaviti iduće godine biti bolji od ovoga.

Trebalo bi znati da ne možemo uvek i zauvek istim tempom da napredujemo.

Na početku često mislimo kako sve znamo, i što više grebemo po površini tog znanja, otvara nam se više vrata, više percepcija o znanju koje nismo prethodno posedovali i kom nismo imali uopšte pristup zbog mrtvog ugla u našem pogledu.

Ali, jednog momenta, nakon nekoliko godina upornog rada, moguće je da ćemo otvoriti veliki broj vrata, i pronalazak novih vrata biće sve teži, baš kao i prolazak kroz tunele starih, jer se oni na svojim krajevima skupljaju i moramo ili dodatno da kopamo ili žestoko da se savijemo kako bismo prošli dalje.

Zato nemamo mnogo majstora bilo kog zanata. Postati odličan u nečemu je teško, a postati majstor je retkost.

Zato bi trebalo raditi svakodnevno na unapređivanju veština, analizirati vlastiti rad i tragati za onim što bi moglo da se popravi.

Onda kada je teško znači da učimo i takve momente ne bi trebalo izbegavati već bi im se trebalo radovati.

Trebalo bi oberučke prigrliti priliku što možemo da delimo svoj rad, potpuno besplatno, i ne očekivati mnogo pažnje, jer to što je nama izgledalo super, drugima verovatno neće, posebno ako smo na početku.

Kada budemo dostigli nivo vredan pažnje, ona će doći sama od sebe.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Različiti izvori

Nedavno sam shvatio koliko je bitno učiti iz različitih izvora.

U današnjoj kulturi postoji podela na one koji se drže isključivo tradicionalnog učenja, što podrazumeva obrazovne ustanove i biblioteke, i postoje ovi drugi koji uče isključivo na moderan način, što znači jutjub, onlajn kursevi, radionice, vebinari… sve onlajn, praktično.

Ne mogu da kažem koji je od ovih pristupa bolji, jer oba imaju svoje mane i prednosti.

Prednost tradicionalnog načina učenja jeste što često postoji jasan plan i program i utvrđeni koraci koje bi trebalo da pratimo kako bismo usvojili novo znanje, ali to ujedno može biti i mana tradicionalnog sistema, jer ponekad, neki od koraka nam neće ničemu služiti i moramo da ih naučimo da bismo mogli da dokažemo da smo završili kurs, tj. da bismo dobili sertifikat.

Kao na što na primer neko ko želi da se bavi dizajnom ili ilustracijama, mora da uči osnove preduzetništva, što podrazumeva mnogo matematike, a svi znamo da osobe sklone vizuelnim umetnostima nisu mnogo sklone brojevima i onda im to predstavlja poteškoće.

Onlajn kursevi su mnogo fleksibilniji i samim tim imamo mogućnost da ih prilagodimo sami sebi i da učimo samo ono što nam je konkretno potrebno, ali to je takođe i mana onlajn učenja, jer možda i ne znamo da nam je nešto potrebno, prosto jer nismo upoznati sa tim.

Kao kada ne nosimo naočari jer zapravo i ne znamo da su nam potrebne, i kada ih stavimo, imamo osećaj da smo progledali, i ako opet pokušamo da ih skinemo, tek tada ćemo primetiti koliko zapravo nismo videli.

Idealno je učiti iz mnoštva izvora i ne koristiti samo oblasti kojom se bavimo.

Kao neko ko se poslednjih godinu dana bavi jutjubom i videom, da ne kažem filmom, upao sam u zamku učenja isključivo iz jednog izvora, jutjub tutoriala. Ne kažem da su jutjub tutoriali loši, gledanje tutoriala je verovatno jedan od najkorisnijih načina da se provede vreme na toj platformi, i ako vas zanima video montaža, snimanje, video i audio oprema, na pravom ste mestu jer ćete moći da naučite šta god vas zanima (poznavanje engleskog jezika je od velike koristi u ovom slučaju).

Ne postoji škola za jutjubere, i samim tim ne možemo studirati i tako postati jutjuber.

Ono što postoji, i što nisam naveo gore kada sam pominjao dva izvora znanja, jeste samostalno izučavanje majstora.

Tako se nekada učio zanat. Neki klinac bi otišao kod kovača, bio šegrt, donosio mi alat, i pažljivo posmatrao i učio zanat.

Ako hoćeš da budeš jutjuber, onda bi trebalo učiti od majstora, ne isključivo jutjuba, već filma. Retko koji jutjuber može da vam pokaže odabir kadrova, kretanje kamere, kao što to može Tarantino, Skorseze, ili Spilberg, i još neki drugi režiseri.

Razumem, nije ista forma, ali vremenom će se jutjub produkcija podići na viši nivo i mi sad, još uvek, imamo priliku da budemo deo tog talasa. Kasnije, kada kućna produkcija videa dostigne visok nivo, će biti mnogo teže ući i sve to i biti primećen. Neće biti dovoljno da imamo kameru (telefon) i da se snimimo.

Ali, ne isključivo i od filma, već od pripovedača. A gde su pripovedači neko u fikciji?

Trebalo bi učiti i od fotografa i slikara, jer ko može bolji kadar da nam prikaže nego oni.

I na kraju, nije dovoljno učiti, ako ne primenimo ništa od naučenog, traćili smo vreme učeći.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.