Pitanja

Kada ulazimo u nešto nepoznato postoji mnoštvo pitanja na koje ne znamo odgovor i samim tim u stanju smo da ustuknemo i da odustanemo od svega.

Moramo znati jednu stvar, a to je da raditi nešto novo neće biti lako i neće biti predvidivo, već će po pravilu biti misteriozno i to nije razlog da odustanemo.

Ono što budi naš nagon za odustajanje jesu negativne priče koje sami sebi govorimo. Predviđamo šta sve može da pođe po zlu i ko sve može da nam stane za vrat ako se usudimo u tu avanturu. Taj glas imamo svi i Stiven Presvild ga je nazvao Rezistencijom, Set Godin ga zove Reptilski Mozak, i kako god da ga zovemo, taj mozač često nije u pravu.

Jeste, desi se da nekada bude u pravu, i onda kažemo – znao sam. Ali, imajmo u vidu da u 99% slučajeva taj glas nije u pravu. Ne dogodi se ništa od onoga što on predviđa, ali taj jedan put kada se dogodi je dovoljno da nam utera strah u kosti.

Da bismo lakše izašli na kraj sa glasom, moramo znati da smo i ranije imali problema i da smo se rodili u nepredvidivom svetu, i da svet postaje predvidiv, tek kad nešto naučimo, i da ako smo do sada uspeli da preživimo ne znajući nešto, uspećemo i od sada.

I da, to što mislimo da je nešto predvidivo, često nije objektivno tako, jer zapitajmo se samo koliko puta isplaniramo sve, a onda se iznenadimo nečijom reakcijom. To je zato što kad nešto predviđamo polazimo od sebe ili nekog koga znamo, a u poređenju sa brojem ljudi koji postoje na ovoj planeti, i sa brojem različitih reakcija koje mogu stvore, broj ljudi od kojim mi polazimo je beznačajan.

Najjednstavnije je truditi se da radimo ispravnu stvar, koja nikome neće škoditi i nadati se najboljem, uprkos strahu.

Alternativa je da ne preduzmemo ništa i da budemo zadovoljni onim gde smo, a da smo isprva bili na zadovoljni, ne bismo ni želeli da bilo šta menjamo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Mikro menadžment

Znači podešavanje svake sitnice, koje verovatno neće imati veliki uticaj na krajnji ishod.

Kada našto projektujemo, i planiramo, bitno je da završimo posao kada je dovoljno dobro odrađen, kada nikome neće naškoditi, kada smo eliminisali sve kardinalne greške, što znači da će naša stvari biti 100% funkcionalna i 95% dobra, tj. mogla bi biti 5% bolja.

Da bismo sa 80% došli do 90% potrebno je mnogo više vremena i resursa nego od 0-80%. Da bismo smo od 90% došli do 95%, potrebno je još toliko, a da bismo od 95% došli do 99%, potrebno je još toliko.

Imajmo u vidu da nikada nećemo doći do 100%.

95% uspešnosti je sasvim u redu, jer to upravno znači da smo uradili sve što smo mogli, a onih 5% grešaka ćemo morati da uočimo i korigujemo, kada proizvod već bude bio u upotrebi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prioriteti

Kada imamo previše obaveza i samo 24 sata u toku jednog dana, potrebno je postaviti prioritete, tj. odabrati stvari kojima ćemo posvetiti pažnju.

Birajući prioritete biramo stvari u kojima ćemo napredovati, ali takođe biramo one u kojima ćemo nazadovati jer ćemo ih zapostaviti.

Bitno je imati uvid u obe liste, jer ne želimo da zapostavljamo nešto što možda nije trenutno prioritet, ali je od velike važnosti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Jedan sat, dva vremena

Uskoro se bliži godišnjica kako smo Sanja i ja pokrenuli naš vebsajt, jutjub kanal i instagram profil, i tim povodom prethodnih nekoliko nedelja spreman neka osveženja u našem poslu; spremamo novu knjigu recepata, i još štošta, o čemu neću još uvek govoriti, ali ono o čemu bih hteo da kažem par reči je percepcija vremena.

Vreme je, bar na ovoj planeti i pri ovog gravitaciji, prilično konstantno. Međutim, subjektivni doživljaj vremena je nešto što često varira.

Na primer, kada radim nešto što volim, poput dizajna ili video montaže, pa čak i pravljenje, neki bi rekli, dosadnih formula u ekselu, imam problema sa odlaskom u krevet. Stalno odlažem taj čin i uvek bih hteo još nešto da obavim pre nego što pođem na počinak.

Iz istog razloga, sudovi mogu da budu neoprani danima, pesak za mačke neočišćen, po podu našeg stana može da budu sve igračke, a ja ću i dalje imati još nešto da obavim pre nego što budem radio bilo šta drugo i uvek bih nekako voleo da imam malo više vremena.

S druge strane, kada odem u školu, i kada imam 6 časova u toku jednog dana (svaki traje jedan sat), onda to isto vreme mnogo sporije teče. Stalno gledam na sat, i ako se nalazim u prvoj polovini časa, malo je reći da se razočaram.

Zanimljivo je kako neke poslove možemo da otaljavamo, a neke ne možemo da prestanemo da radimo. Siguran sam da i vi imate nešto da radite, što ne možete da prestanete i što vas ujutro diže iz kreveta.

I, kada se pitamo, a šta ćemo raditi kada tehnologija preuzme sve naše poslove, moj odgovor je da ćemo raditi baš to – radićemo sve ono što nam nije dosadno, sve ono što volimo da radimo, a moći ćemo da uživamo u svim pogodnostima modernog društva. To tako kažem jer je i paleolitski čovek mogao da radi sve što je hteo, i vrlo malo vremena je provodio tragajući za hranom (svega 3-4 sata dnevno), a ostatak dana je provodio radeći ono u čemu su ljudi veoma dobri, u stvaranju, u socijalizaciji, u bivanju čovekom.

Međutim, paleolitski čovek nije imao modernu medicinu, pre svega hirurgiju, antibiotike, vakcine, nije imao mostove, puteve, zgrade, centralno grejanje, klima uređaje, frižidere, a o internetu i računarima da i ne pričamo.

Eto, mi ćemo jednog dana moći sve to da imamo, da radimo ono što volimo, a roboti će obavljati sve dosadne poslove koje mi ne volimo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Testiranje

Testiranje je veoma bitan deo stvaranja bilo čega.

Testiramo da bismo naučili kako nešto izgleda, kako funkcioniše, kako se ponaša, da li ispunjava očekivanja…i ako uradimo dovoljan broj testova, možemo reći da smo spremni za plasiranje.

Testiranje nam ne garantujemo da naš proizvod neće imati mane. Samsung je to dva puta dokazao. Jednom kada su baterija počele da eksplodiraju, a drugi put kada se ispostavilo da savitljivi ekrani nisu baš tako savitljivi kako se dalo učiniti.

Dakle, moramo da imamo dobar test, a to nije uvek najlaše utvrditi, a tako nešto pokazuju testovi u školi kojima testiramo nova ljudska bića.

Ti testovi ne služe ničemu osim da bismo imali priliku da radimo nove testove, jer kada završimo 16 godina testiranja, dobijemo proizvod kakvog i je i Samsung dobio.

Prošao je sve testove, ali ne i one bitne.

Bitni testovi se prolaze u praksi. Zato programeri imaju beta testere. Pošalju svoj nedovršen program ljudima koji će ga koristiti i ukazati na propuste.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Nije po planu

Čak i kada nešto ne ide po planu, uvek postoji način da se stvar izgura do kraja.

To što ne ide po planu ne znači nužno da je nemoguću izvesti, već prosto može biti da nismo imali dobar plan, jer plan podrazumeva predviđanje, a mi smo veoma loši u predviđanju.

Stoga, čak i kada imamo plan, moramo se držati kormila i skretati kada je neophodno inače ćemo udariti u stenu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Najbolja oprema

je ona koju trenutno imamo u rukama.

Šta god da stvaramo, bilo da je u pitanju pisanje, video, fotografija, slikanje, crtanje… potrebna nam je određena oprema… tablet, računar, kamera, objektiv, svetla, mikrofon, elektronska olovka…

Često nećemo imati sve što nam je potrebno i često nećemo imati najbolju moguću opremu, ali to nije razlog da ne stvaramo i da čekamo da kupimo opremu, jer čak i kada imamo opremu, to nije dovoljno da bismo stvarali.

Kada želimo da stvaramo nešto najbitnije je da to činimo svakodnevno (ili što je češće moguće) i da stalno radimo na unapređivanju naših veština, i da koristimo ono što trenutno posedujemo… olovku, papir, kameru sa našeg telefona, prozor, računar koji god da imamo…

Kada budemo zadovoljni onim što stvaramo i kada je kupovina nove opreme jedini način da značajno unapredimo naše stvaralaštvo, onda je vreme za novu opremu… osim ako nemate beskonačan budžet, jer kupovina opreme često zahteva takav.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Magična kugla

Život se u poslednje vreme čini kao mućkanje one magične kugle koju promućkate i ona vam pruži odgovore na sva pitanja. Pošto kuglu bije mnogo briga šta mi želimo, neće nam uvek dati odgovore koji nam idu na ruku i stoga nikada ne znamo šta nam donosi sutra, a odgovori na naša pitanja, i ishodi naših planova nisu baš uvek onakvi kakvi bismo hteli da budu.

Ne mogu da kažem da je ikada bilo drukčije, ali ova godina je posebno nepredvidiva jer se dogodilo nešto što niko od nas nije očekivao i jednako je uticalo na čitav svet.

Problem je možda što su nas u školi i kod kuće naučili da ćemo završiti školu ili dve, zaposliti se, imati decu, dočekati penziju na tom jednom poslu i poslednji deo života ćemo provesti bezbrižno, a takav scenario je odavno prestao da bude realan i onda, kada se naša očekivanja ne poklope sa realnošću, možemo da imamo velikih emocionalnih problema.

Rešenje nije u promeni sveta, već u promeni očekivanja. Ne možemo očekivati nešto za šta znamo da je nemoguće, ali se ipak često uhvatimo za misao o nekom životu koji na papiru izgleda savršeno, a savršeno je samo zato što smo ignorisali realnu sliku.

Što se pre budemo pomirili sa tim da je život nepredvidiv, da ćemo menjati poslove, da ćemo morati da se usavršavamo, da ćemo morati da se selimo, da ćemo imati uspone i padove, pogotke i promašaje, lakše će nam biti da prihvatimo i jednu i drugu stranu života, i onu prijatnu i onu manje prijatnu.

Tako nešto, naravno, nije nimalo lako, ali postoji jedna strategija koja nam može biti od pomoći, a to je da ne rešavamo probleme koji se još nisu dogodili, jer se možda nikada neće ni dogoditi, nego da sednemo svakog dana i pogledamo probleme koji se nalaze pred nama i rešavamo isključivo njih.

U suprotnom, rizikujemo da brinemo o stvarima koje nam mogu predstavljati probleme u budućnosti, rešavanje tih potencijalnih problema iziskuje mnogo intelektualne, a pre svega emocionalne, energije, često ne vodi nikud, jer kad se problem pojavi, uglavnom bude nešto što nismo predvideli, jer smo, kao bića, veoma loši u predviđanju.

Pogrešno je očekivati život bez problema, jer život nije ništa drugo nego niz problema koje rešavamo, ali je jednako pogrešno rešavati probleme koji se nisu dogodili.

Ne kažem da ne bi trebalo biti na oprezu i sprečiti probleme, već da ne rešavamo one koje nemamo, a to je velika razlika.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Školska lektira

Nakon deset godina sam ponovo uzeo da čitam Braću Karamazove. Ne mogu sada tačno da se setim da li je ova knjiga bila u školskoj lektiri, jer nisam čitao školske lektire, ali definitivno znam da je Zločin i kazna deo školske lektire; nju sam takođe pročitao dva puta nakon srednje škole, iako u srednjoj školi nisam.

Čitam te Karamazove i zapažam da se ne sećam ničega. Jedina scena u knjizi koje se sećam jeste dečačko kamenovanje nesretnog Aljoše, ali sam čak i za tu scenu bio ubeđen da sam pročitao u nekoj drugoj knjizi. Dakle, ne sećam se knjige uopšte, što za mene nije ništa čudno.

Pitam se, kome je palo na pamet da se Dostojevski čita u srednjoj školi?

Dve, gore pomenute, knjige Dostojevskog se sa razlogom smatraju klasicima. One su bezvremenske, duboke, filozofske, i bave se arhetipskim ljudskim pitanjima. I da, svi bi trebalo da ih pročitamo, ne jednom, ne dva puta, nego koliko god možemo puta, ali da li bi zaista trebalo da ih čitamo u srednjoj školi kada je sve što nas interesuje usko vezano za naš hormonski razvoj?

Koliko jedan srednjoškolac može da razume sve one dileme koje možemo sresti kod Karamazovih?

Verovatno grešim što polazim od sebe i što pretpostavljam da zbog toga što se ja nisam bavio tim pitanjima pre svoje tridesete godine da niko drugi nije, ali kada pogledam svoje učenike danas, i kada čujem šta govore i kako razmišljaju, nekako mislim da ni oni nisu baš najzreliji za Karamazove ili Zločin i kaznu.

Ko god da je sastavljao školski program znao je da su te knjige od velike važnosti, ali za koje životno doba?

Bivajući primorani da čitamo knjige koje ne razumemo i s kojima nemamo mnogo dodirnih tačaka dovodi samo do toga da zamrzimo čitanje. Takav je bio slučaj sa mnom i sa hiljadama drugih srednjoškolaca, ali i sa decom iz osnovne škole.

Nisam hteo da čitam zato što sam mislio da su sve knjige dosadne i da nijednu knjigu nikada neću razumeti, a knjige nisam razumeo jer nisu bile za mene, u tom dobu i na tom stepenu intelektualnog razvoja. Nismo svi svemu dorasli, posebno kad smo deca.

I, zašto onda primoravati decu da čitaju knjige kojima nisu dorasli? Zašto ne prevoditi i preporučivati literaturu koja se na engleskom naziva – “Young Adult” (omladina), i tako nešto preporučivati deci u srednjim školama?

Ali, te knjige nemaju vrednost klasika, rekli bi neki.

Dobro, neke imaju, neke nemaju, ali kakvu vrednost imaju nepročitane knjige, knjige koje su pročitane na silu i knjige koje nismo razumeli?

Nikakvu.

Ne znam koliko se buntovnih srednjoškolaca ikada vratilo čitanju, ali ja sam jedan od njih i zaista sam našao radost u čitanju, kako fikcije, kako klasika, kako popularne literature, biografija, popularne psihologije, ličnog razvoja…

I nije svaka knjiga za mene, i te knjige počnem i ako shvatim da nisu za mene, nikada ih ne završim. To ne znači da knjiga nije dobra, već da nije za mene. Možda će nekada biti za mene, ali u to doba kada shvatam da nije, onda stvarno nije.

Knjige su kao vremeplovi koje na detaljan način predstavljaju život u na drugim vremenskim i prostornim meridijanima i pružaju nam dragoceno iskustvo jer mozak ne razlikuje ono što se stvarno događa od onoga što se manifestuje u našoj uobrazilji, a knjige upravo primoravaju naš um da stvara slike koje ćemo mi doživeti kao lične.

Zašto onda primoravati decu da čitaju nešto što ne samo da im neće uspešno stvoriti slike, već ih odbiti od ovog vrednog prosvetiteljskog alata?

Pustimo decu da čitaju ono što im je primereno i blisko srcu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Promena sredine

Koliko god mala bila, promena sredine znači da neke stvari neće funkcionisati kako su do sada funkcionisale.

Nešto će biti bolje nego što je do sada bilo, a nešto će biti lošije.

Kako god okrenemo, postoji vrlo malo toga što možemo da uradimo da bismo promenili novo mesto na kom boravimo, bez obzira koliko bismo mi to hteli. Ako nam nije posao da menjamo kulturu novog mesta, ako nas nisu zbog toga zvali, praktično ništa ne možemo da uradimo povodom kulture tog mesta.

Menjati mesto, znači menjati kulturu ljudi, a ljudi ne vole na silu da se menjaju. Ako bismo nekim slučajem istakli da se na novom mestu neke stvari ne rade kako bi trebalo, ako nemamo dovoljno veliki autoritet da tako nešto kažemo nećemo ništa postići osim što ćemo navući gnev drugih na sebe.

Najbolji način da se promeni kultura ljudi jeste da svojim primerom pokažemo kako može drugačije i oni koji budu primetili da smo drugačiji će se zapitati kako bi bilo kada bi oni radili nešto slično. Oni koji se odluče da rade nešto drugačije, ako im se bude dopalo i ako stvarno budu videli benefit našeg metoda, reći će drugima da je tako bolje.

Ipak bismo morali da budemo na oprezu da ne upadnemo u zamku nove kulture, posebno onih delova koji nam se ne dopadaju, jer ako smo dovoljno radoznali, vrlo lako ćemo probati njihove metode i možda ćemo uvideti da biti lenj, neodgovoran, aljkav, agresivan… zapravo i nije tako loše, bar ne po nas same, i možda ćemo prihvatiti te vrednosti kao dobre samo zato što se nalazimo u kulturi gde se te vrednosti prihvataju kao dobre.

Čovek je kulturološko biće jer ima daleko kompleksniju kulturu od bilo koje druge životinje. Svaka zajednica, počeviši od porodice, odnosno domaćinstva, preko naselja, grada, regije pa do nacije, poseduju svoju mikro i makro kulturu.

Vrapci se ponašaju isto i u Kini i u Srbiji. Ne postoji značajna razlika u kulturi jednog čopora šimpanzi i drugog jer u svakom čoporu postoji jasna hijerarhija i postoje jasni obrasci ponašanja svih članova čopora.

Bez naše kompleksne kulture bili bismo samo još jedni primati. Kultura znači identitet, a niko ne voli da mu se menja identitet.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.