Ko još sa 36 godina ima snove? Zar to nije za decu? Zar to nije nešto što je trebalo da bude ubijeno još u osnovnoj školi jer tamo te uče da te zanima samo ono što ti se servira, i da radiš onako kako ti se kaže? Mi koji se, više ne znam da li srećom ili nesrećom, ne uklapamo u taj kalup, mi koji i dalje mislimo da na ovom svetu postoji nešto mimo onog –
Da li postoje ljudski odnosi bez kritike? Kada je kritika upućena na tvoj račun, trebalo bi da znaš da kritika ne govori ništa o tebi već o percepciji onog koji te kritikuje, odnosno kritici nečega što si ti uradio ili si propustio da uradiš. Ako uvek postupaš ispravno, nemaš zbog čega da brineš jer znaš da si uradio sve što je trebalo i kako je trebalo. Zato je važno znati šta je ispravno i postupati
Rekao sam da više neću pisati o pisanju, ali da bih ostao dosledan samo sebi, najbolje je da kažem kako ubuduće neću više govoriti da neću pisati o pisanju, jer kad pišeš svakodnevno i razmišljaš o pisanju svakodnevno, često imaš i potrebu da pišeš o pisanju kako bi sredio misli, pa što da ne onda pisati o pisanju? Poslednjih 8 godina sam pokušavao da završim roman. Bilo bi razumno provesti tu količinu vremena pokušavajući da
Sanjao sam da sam sagradio ogroman drveni, gusarski brod sa crnim jedrima. Bio je usidren u na obali Velikog bačkog kanala, tik iza kuće u kojoj sada žive moji roditelji. Na palubi je bilo mnogo ljudi. Ne mogu sada baš da kažem ko se sve pridružio mojoj lopovskoj družini, ni šta smo tačno odlučili da ćemo krasti, ali bilo nas je mnogo. Rekao bih da su svi bili tu sem njega. Moj otac je stajao
U poslednjih godinu dana, a možda i nešto duže, na ovom blogu nisam pisao ni o čemu drugom nego o pisanju, a deluje mi da ću u buduće na ovom blogu pisati o svemu osim o pisanju. Pre svega, ne znam šta više da pišem o pisanju, a da se ne ponavljam, a zatim ne znam koga još zanima bilo šta o pisanju, a posebno kada JA imam nešto da pišem o pisanju. Verovatno nikoga.
Kao neko ko već dugi niz godina stvara sadržaj za internet često sam bio u prilici da se susretnem sa pritiskom, kog samom sebi napravim, misleći da sve što započnem moram da završim danas. Sadržaj na društvenim mrežama je beskonačan i svakodnevno dolazi novi. Taj konstantan priliv sadržaja me vrlo lako obmane me da mislim da sam dužan svakodnevno da objavljujem ili neću biti primećen. Tačno je da postoje projekti koji se vrlo lako mogu
Da bi pronašao svoju strast, da bi saznao šta si to zapravo ti, neophodno je da prvo saznaš šta sve to nisi. Iako bi bilo dobro da ispod ovog ide neko poznato ime pa da se to lepo stavi na Instagram u vidu nekog posta, ne ide. Bar ja ne znam da ide. To je nešto što je meni danas palo na pamet. Možda je neko, nekada nešto slično rekao ili napisao, ali ovo je
Prošlo je više od mesec dana od kada sam pisao, što automatski znači da sam morao da krenem ispočetka. Ne samo zato što sam zaboravio neke detalje romana, već zato što sam ih toliko puta menjao da ne znam šta je ostalo o romanu, a šta ne. Iako nije opravdanje, ali razlog zašto nisam pisao poslednjih mesec dana je selidba iz Kine za Srbiju. Nije mala stvar, neki bi rekli, i potpuno je opravdano to
Da li iko može da te nauči da pišeš? Ne znam. Ne znam da li se to uopšte može naučiti. Ne znam da li postoji ijedan pisac koji je ikada rekao – E, sada znam sve što bi trebalo da znam o pisanju, i sad mogu prosto da sednem i da zapisujem svoje priče. Ne postoji škola pisanja iz koje možeš da izađeš kao pisac; ne postoji taj kurs, ta knjiga o pisanju nakon kojih
Danas sam obrisao 1500 reči iz romana. Nakon što sam završio taj posao shvatio sam da nije svima najjasnije šta bi trebalo obrisati; posebno ako to nikada nismo radili, ili nam niko nije pokazao kako se to radi. Brisanje se odvija na više nivoa; od najvećeg do najmanjeg, ali je formula uvek ista – odredi o čemu je nešto i amputiraj višak. Ako gledam čitav roman znači da ću obrisati poglavlja koja ne doprinose priči;
