Misli, Motivacija, Pisanje, Život, Život pisca

Otaljavanje

…bi bio sinonim za moje školovanje.

To je ono kada radite domaći ili učite za kontrolni, a radili biste nešto drugo i samim tim ulažete minumum napora samo da biste odradili posao i konačno bili u mogućnosti da radite ono što volite.

Sve što sam naučio, što mi je bitno posao ili u životu uopšte sam naučio mimo škole, a školu sam morao da otaljam jer sam kao prvo bio obavezan zakonom, a kao drugo želeo sam neku sigurnost koju će mi sertifikat o završenom formalnom obrazovanju doneti.

Mislio sam da ću kada završim školu konačno moći da radim šta hoću i da neću morati više ništa da otaljavam, ali sam se prevario; svi radna mesta na kojima sam radio, uključujući i ovo sadašnje, su puko otaljavanje.

Koji god posao da je u bio pitanju, njegova jedina svrha bila je da mi donese novac kojim ću platiti račune.

Nigde se nisam osećao toliko ispunjenim kao za tastaturom kada pišem ono što se meni tog momenta piše; kažem to, zato što sam radio kao freelance pisac i nije mi bilo ni upola zanimljivo da pišem članke za tuđe sajtove koliko za svoje; otaljavao sam ih.

Ovoga sam se setio ovih dana kada sam žestoku zadubljen u redizajniranje svog sajta, što je takođe jedna od mojih strasti. Ipak, volim samo vizuelni deo veb dizajna; volim da biram font, boju, da sređujem razne sličice, banere, naslove dok nisam mnogo oduševljen samim funkcionalnim delovima veb dizajna; zato je moj sajt i bio hakovan.

Veb dizajn je nešto čime nikada ne bih mogao profesionalno da se bavim jer ne bih umeo da sarađujem sa klijentima i da prihvatam njihove predloge koje smatram da nisu na mestu i pre svega jer me veb dizajn dovodi u manično stanje; kada krenem time da se bavim ne mogu da prestanem i dobar deo (čitajte ceo dan) sam odsutan.

Veb dizajn, poput pisanja, je nešto što mi teško pada da otaljam; volim da uradim najbolje što mogu. Nekada to moje “najbolje što mogu” nije dovoljno dobro, ali ako nisam dao sve od sebe, jednostavno se ne osećam dobro.

S druge strane, engleski predajem uz minimum napora, toliko da zadovoljim mušterije i nadređene; drukčije rečeno – otaljavam.

Zanimljivo je da oni nekada misle da se ubijam od posla, ali ne usuđujem se da im kažem da mogu više.

Iako sam primoran da otaljavam poslove koji mi donose novac, dok najveći deo svoje energije ulažem u posao koji nije uopšte profitabilan, ne mogu da se bunim.

Dobro mi je jer sam u mogućnosti da se mimo radnog vremena posvetim pisanju i verujem da će mom otaljavanju jednog dana doći kraj; da ću jednog dana konačno moći pisanjem da platim račune.

Tužno mi je kada znam da veliki broj ljudi provede svoj radni vek otaljavajući razne poslove dolazeći kući frustrirani i lečeći te frustracije u raznim zavisnostima ili bezumnim aktivnostima poput gledanja rijaliti emisija na televiziji i beskonačnim vežbanjem palca listajući razne društvene mreže.

Zašto nas u školi nisu naučili da je važno da pratimo svoju strast? Zašto su nas naučili da je bolje da nešto otaljamo samo zato što će nam možda doneti novac nego da radimo ono što zaista volimo?

Većina poslova su poput neke sigurnosne mreže, ali od kanapa te iste mreže se pravi i omča oko vrata koja nas steže što duže ostajemo na radnim mestima koja nepodnosimo.

Nije istina da moramo da provedemo život radeći stvari koje vremenom počnemo da mrzimo. Verujem da svako može da nađe svoju strast; nešto što će toliko voleti da radi da će moći da postane majstor u tome i da bude plaćen za svoje usluge.

Ne moramo biti ni poznati niti imati gomilu pratilaca i obožavalaca; nephodno je imati mali broj ljudi koji će toliko voleti ono što radimo da će biti naše najiskrenije mušterije.

Oni koju su u tome uspeli tvrde da je dovoljno imati 1000 pravih obožavalaca da bi se moglo živeti od nečega što stvaramo.

Pravi obožavalac je neko ko će kupiti sve što stvorite; sva izdanja i formate knjige, onlajn kurs, suvenir, sliku, šolju za kafu… šta god da stvaramo.

Iako ne postoji formula za pronalazak pravih obožavalaca, verujem da je jedan od puteva koji vodi ka stvaralačkoj samostalnosti je da ne otaljavamo svoj rad već da nesebično dajemo sve od sebe tako da drugi imaju korist od proizvoda našeg rada i siguran sam da će obožavaoci pojaviti.

Taj put nije lak, ali kada ga jednom pređemo, tih 1000 obožavalaca lako postane 10000, 100000.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Privatnost

Pod utiskom pređašnjeg napada na moj sajt, razmišljao sam o privatnosti na internetu.

Kivni smo kada fejsbuk ili neki drugi serviis zahtevaju da ostavimo broj telefona, lični dokument, ili, ne daj bože, broj bankovnog računa; ko zna šta sve mogu da urade s tim!?

S druge strane, nismo ni svesni koliko informacija dobrovoljno ostavljamo na raznim sajtovima, uključujući fejsbuk. Vlasnici tih sajtova drage volje prodaju naše informacije marketinškim kompanijama koje na osnovu naših pretraga na guglu, ili na osnovu stranica koje nam se sviđaju mogu da odluče da li da nam pokažu svoju reklamu ili ne.

Nisam protivnik takvog vida marketinga, čak ga i sam koristim i plasiram reklame za svoje knjige i nagradne igre ljudima za koje znam da vole da čitaju. Takođe, ako već moram da gledam reklame na YouTube, voleo bih da to bude sadržina koja me zanima i od koje mogu da imam koristi.

Ipak, veliku frku dižemo povodom privatnosti na internetu; želimo da ostanemo anonimni. Mnogo je onih koji se zalažu za sakrivanje identiteta na internetu, a ne vidim zašto, osim ako imaju ambicije da tu anonimnost zloupotrebe.

Oni koji su vešti sa kodiranjem mogu potpuno anonimno i nesmetano da pristupe vašem računaru ili bilo kom nalogu na kome se nalaze vaše poverljive informacije i koje mogu da zloupotrebe ili da vam jednostavno napakoste. Pošto je njihov identitet vešto skriven, često ne postiji način da budu pronađeni i da odgovaraju za svoje postupke.

U svetu mimo interneta postoje dokumenti poput lične karte i pasoša i njihova svrha je da potvrde naš identitet. Ja sam taj i taj, sa tim otiskom prsta i ako budem uradio nešto što nije ispravno snosiću posledice; bilo da to uradim na javnom mestu ili u privatnosti svog doma; privatnost doma mi omogućuje da šetam u donjem vešu (ili bez njega), ali mi ne dozvoljava da ubijem nekog samo zato što sam u svom domu; moja lična karta i moj pasoš važe i u mom domu.

S druge strane, na internetu, moja lična karta i moj pasoš često nemaju nikakvu vrednost. Tamo mogu da se potpišem kao bogotac345 i da radim šta god poželim; mogu da budem agresivan, da vređam, da se pretvaram da sam neko drugi, da manipulišem naivne ljude, i vrlo je lako ostati neidentifikovan. Istina je da na internetu ne mogu nikoga da ubijem, ali ubistvo nije jedini zločin kažnjiv zakonom.

Internet je sredstvo za komunikaciju i prenost podataka i svi ga danas nosimo u džepu; nešto kao biblioteka i telefonska linija u isto vreme.

Ako želim da pozajmim knjigu iz u biblioteke moram da imam člansku kartu na kojoj piše moje ime i prezime i kada oštetim ili zaboravim da vratim neku knjigu, bibliotekar zna kome da se obrati za nadoknadu.

Ako neko želi da me kontaktira telefonom mora da zna moj broj telefona ili će dobiti nekog drugog; iza tog broja telefona stojim lično ja, imenom i prezimenom i često ličnom kartom i bankovnim računom. Ako nekog budem zivkao u gluvo doba (što sam kao tinejdžer radio), policija će znati kome da se obrati (što je policija uradila).

Zašto onda ne bi trebalo da imam člansku kartu za internet koja je povezana sa svakim mojim uređajem koji ima pristup internetu i kada napravim neku štetu odgovorna lica interneta ili zakona znaće kome da se obrate ili gde da me nađu?

Moguće je zadržati privatnost na internetu iako drugi znaju ko ste, baš kao što je to moguće bilo gde; iz tog razloga nosimo gaće. Mnogo ljudi zna moje ime, ali me je vrlo mali broj video bez gaća jer mi je stalo do privatnosti (taj broj se znatno poveća kada služite vojsku).

Zašto onda svi na internetu ne bi trebalo da znaju moje ime, ako sam mogu da odaberem kome ću pružiti izvesne informacije koje smatram privatnim.

Na taj način drastično bi se smanjio broj sajber nasilja; najveći broj agresivnih i uvredljivih komentara dobijamo od anonimnih ljudi (što ne važi za tinejdžere, oni dobijaju od vršnjaka, ali to je već druga priča).

Ako bi svaki računar bio povezan sa ličnom kartom, hakeri bi dobro razmislili da li je vredno rizikovati slobodu ili finansijsku nadoknadu samo da bi pokušali da prodaju mazdine žmigavce preko mog sajta; jednim klikom mogao bih da prijavim zločin na mom sajtu i konekcija bi odvela policiju pravo do vlasnika računara.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Kursevi pisanja

Prilično sam podeljenog mišljenja kada su u pitanju kursevi pisanju; mogu da vam budu od pomoći, a i ne moraju.

Prvo, mislim da niko ne može bolje da vas nauči da pišete od vas samih. Ako uvedete u praksu da svakodnevno sednete, razmislite, složite misli, zapišete ih, bilo u dnevnik ili blog, vremenom vaše pisanje će se i te kako popraviti; postaće ekonomičnije i preciznije.

Druga, i ključna, stavka koja će unaprediti vaše pisanje je čitanje. Prostom osmozom naučićete više nego što bilo koji kurs može da vam pruži; dok budete prolazili kroz tuđe misli iznešene u skladnim rečenicama, pokupićete obrasce i melodiju jezika i sami ćete početi da razmišljate u sličnom maniru, a samim tim i da se izražavate tako. Tehnika čitaj da bi naučio da pišeš je vrlo dobro proverena i na nju ne bi trebalo, ali je svi zaboravimo jer iziskuje mnogo vremena i strpljenja; svih hoćemo neki kurs od 3 nedelje koji će nas načiniti piscem.

Zatim, najveća istina koju možete da nuačite na kursevima pisanja ili iz knjiga o pisanju, pa i iz ovih članaka o pisanju, jeste da je pisanje jebeno teško! Izvinjavam se osetljivima na pogan jezik i deci, ali pridev jebeno najbolje oslikava koliko je taj zanat težak; bar u mojoj glavi.

Veliki broj pisaca i onih koji vode kurseve i radionice o pisanju će vam odmah reći da ne očekujete ništa lako i na brzinu; objasniće vam koliko je truda potrebno da bi se napisao jedan roman ili dobar esej ili bilo šta; govoriće vam satima o tome koliko su znoja prolili pišući i onda će i sami priznati da nisu baš najsigurniji kako su to izveli.

U prevodu, najvrednija lekcija koju možete da naučite o pisanju je da smo svi u istim govnima, i da iz nepoznatih razloga volimo da se praćakamo u njima. Apsolutno svi oni koji se bave pisanjem priznaće vam da je to nešto najteže s čime su se susreli.

Ne bih da omalovažavam nauku, ali nauka je prosta; postavite hipotezu, izvršite istraživanje i dokažete vaše tvrdnje ili ih ne dokažete. Ne kažem da je to lako, ali barem sadrži relativno jednostavan sistem za merenje; nešto je ili tačno ili nije.

U pisanju ne postoji dovoljno dobra alatka za merenje vrednosti onoga što ste napisali; to nije ni broj čitalaca, jer ne vole svi da čitaju isto; to nije ni zub vremena, jer neka sranja opstaju znatno duže nego što bi trebalo; to je jednostavno subjektivan doživljaj i emocionalna reakcija čitalaca i variraće od osobe do osoba, a često će varirati i kod iste osobe; nešto što ste mislili da je najbolja knjiga ikada će vam kroz nekoliko godina biti žestoko đubre.

Kada ne postoji merilo za dobro i loše pisanje, kako onda neko može da vas usmeri šta i kako da pišete?

Pa, na primer postoje vežbe i izvesni koraci koje bi trebalo da preduzmete pri pisanju izvesnog formata; nažalost i oni variraju od pisca do pisca; neki pišu detaljne planove, neki jednostavno sednu i pišu, neki kombinuju obe tehnike u zavisnosti šta pišu, neki pišu stojeći, neki isključivo u krevetu… Jednostavno morate da eksperimentišete dok ne pronađete šta vama odgovora i dobro je da znate šta su drugi probali pa da i vi dobijete ideje.

Na kursevima možete da naučite kako bi priča trebalo da izgleda; da ima početak, sredinu i kraj; postoje neki koji toga nisu bili svesni; siguran sam da poznajete nekoliko takvih osoba; njih ćete najbolje prepoznati kada pokušaju da ispričaju vic; zato kažem pokušaju.

Čak i da na kursu naučite kako bi priča trebalo da izgleda, ne možete naučiti kako da to tog izgleda dođete; taj put probijate sami; nažalost. Možete da probate da idete stazama koje je već neko drugi probio, ali pre ili kasnije nešto će vas oduvati u nepoznato i moraćete sa svim nedaćama da se nosite sami.

Još jedna dobra stvar kurseva (nešto se ne sećam da sam ijednu naveo kao dobru, ali hajde, de) je to što ćete biti okruženi drugim piscima; što nekima može da prija i da bude od koristi. Ja, iskreno, to ne volim. Pisci su, uključujući i mene, vrlo egocentrični i onda kada odem negde da bih pričao o sebi, ne želim da slušam druge kako pričaju o njima; neki su okej sa tim, pa možda bi zato trebalo da probate. Jedini oblik slušanja drugih pisaca kada govore o sebi i svojim metodama koji meni prija je podcast zato što tada znam da neću imati priliku ništa da kažem.

Za kraj ovog brbljanja, želeo bih da sumiram šta sam već rekao, tako da:

  • pišite da biste naučili da pišete
  • čitajte da biste naučili da pišete
  • pisanje je jebeno teško
  • kvalitet pisanja je vođen subjektivnim osećajem
  • postoje neke vežbe i pristupi pisanju koje možete naučiti od drugih
  • kursevi vam mogu pokazati vrata, ali samo kroz njih prolazite
  • na kursevima možete upoznate druge paćenike, poput vas

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Pirova pobeda

Ne moja, nego ovih što su me porazili…

U žaru moje borbe sa blogom, kada sam se pitao da li da blogujem ili da odustanem; nakon što sam konačno odlučio da ću da nastavim sa svakodnevnim pisanjem članaka za blog, dogodila se neverovatna promena; Erik je postao Bananamen!

Ne! To nije ta promena. Neko mi je hakovao satj; to je to!

Ne jednom, nego dva puta; jer šta ja znam o zaštiti sajtova?

I šta sad?

Pre svega, prosto mi je fascinantno da postoje takvi ljudi da će ti srušiti nešto na čemu si proveo sigurno dve godine, samo zato što su u mogućnosti da urade tako nešto.

Iz ovog iskustva, uspeo sam da izvučem nekoliko pouka:

  • Internet je suviše mlad da bismo samostalno napravili sisteme u koje je teško provaliiti;
  • Previše je ljudi koji ne znaju šta će sami sa sobom nego da pokušaju da prodaju delove za mazdu putem mog nesretnog sajta;
  • Iz svega može da se izvuče nešto pozitivno.

Naime, nakon što sam jednom vratio sajtove samo da bi ih gledao kako opet tonu, odlučio sam da promenim hosting provajdera (jer od ovog nisam imao mnogo pomoći), ali nisam imao mnogo izbora jer malo servisa prima PayPal i kineske bankovne kartice; hteo sam da se prebacim na Squarespace, jer izgleda moćno, ali sam završio na WordPress i još uvek čekam da mi prebace domen (to je adresa mog sajta; ono ivanbacic.com).

Kad sam već prebacivao komplet članke i stranice sa jednog sistema na drugi, odlučio sam sa potpuno promenim dizajn i sadžinu:

  • Početna stranica izgleda ovako.
  • Deo o meni ovako – ovaj tekst preporučujem svima.
  • Čak je kontakt stranica dobila svoj preopražaj i sad je zapravo zanimljiva.

wordpress.org i wordpress.com su slični koliko magarac i konj; izgledaju isto, mogu da se pare i izrode potomke, ali su suštinski dve potpuno drugačije zveri.

Nije još gotovo

Preostaje mi još mnogo posla da završim ostale stranice, da izmenim sve glupe linkove u knjigama, da sredim mejl listu, da doradim grafike da se uklapaju sa bojama novog sajta, verovatno ću morati da pronađem slike za svaki članak… ali koga zabole za to… bitno je da hakeri imaju mnogo teži pristup nego ranije, a posebno je bitno je da je blog živ i da sam izašao iz svega jači nego ikada.

Pet dana trajala je mizerija i bilo mi je drago kada su se neki od vas javili i pitali šta je sa blogom; to znači da čitate, da vam je stalo do toga šta pišem, i da izvučete neku korist iz toga.

Možda nisam Andrić ili Crnjanski, ali umem i ja da ubodem žicu.

Blog, čitav sajt, sada izgleda u mom stilu. Obožavam taj font koji podseća na pisaću mašinu, tako su podešeni svi moji tekst editori i uvek kucam u takvom okruženju, pa zašto ne biste i vi čitali u tom, hipsterskom, maniru?

Najbolje pišem kada sam besan, zato sam redijzajnirao sve svoje tekstove na sajtu i moram reći da sam konačno ponosan njihovom sadržinom; nisam dirao članke, jer ko ima vremena za tako nešto?

Na kraju, možda su hakeri pobedili, ali su ostali bez platforme za prodavanje mazdinih žmigavaca, dok sam se ja vratio i sada smaram sa wordpress sajta jer domenu treba bar 5 dana da bude prebačen.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Čekanje

Najukusniji obrok je onaj na kog smo najduže iščekivali.

Najčešće je prvi poljubac onaj koga najbolje pamtimo jer smo ga najduže iščekivali.

Najviše smo uzbuđeni kada kupimo prvi automobil.

Uvek se najbolje sećamo prvih iskustava i uvek se najviše radujemo stvarima koje dođi nakon dugo iščekivanja.

Ipak, češće se odlučujemo da uživamo u brzim i lakim zadovoljstvima koja brzo zaboravimo i koja su nam kratkotrajno od koristi.

Čekati nešto ili nekoga nije lako, ali je nagrada i te kako vredna.

Pisanje

Vatra i kiseonik

Kako Chuck Wendig kaže u svojoj knjizi, Damn Fine Story, dobra priča se sastoji od vatre i kiseonika. Vatra je uzbudljiva i održava napetost čitalaca dok kiseonik pruža neophodni predah. 

Uloga kiseonika nije samo da bi pružio predah, on je tu da bi omogćio idući požar.

Stephen King je majstor ove tehnike i jedan od dobrih primera nalazi se u knjizi Vreća kostiju i unapred se izvinjavam onima koji nisu pročitali knjigu, a možda bi želeli, jer ću otkriti neke njene detalje.

U dobrom delu knjige, Mattie Devore, se uz pomoć Mike Noona-a bori za starateljstvo svoje kćeri protiv zlog svekra i tu se nalazi sva vatra ovog dela. 

Kiseonik pristiže kada nakon što svekar umre i ostavlja Mattie 80 miliona dolara u nasledstvo. Sve je to proslavljeno bezazlenim roštiljanjem, do onog momenta kada Mattie jednostavno bude upucuna pred očima svih prisutnih (osim njene kćeri, za koju se King pobrinuo da ode na spavanje pre tog događaja).

Jednim takvim ritmičnim smenjivanjem vatre i kiseonika, postiže se efekat uzbuđenja i iščekivanja novog uzbuđenja, što je mnogo zabavnije nego konstantno uzbuđenje ili konstantno iščekivanje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Jedna knjiga

Profesor književnosti na Pedagoškom fakultetu u Somboru, prof. dr Tihomir Petrović, često je na svojim predavanjima govorio da je čovek koji je pročitao jednu svega knjigu mnogo opasniji od onoga ko nije pročitao nijednu.

Onaj što je pročitao jednu knjigu se dogmatski drži njenog sadržaja; tu često spadaju religiozni fanatici i pripadnici drugih ideologija koji dele ljude na one čije se mišljenje podudara sa njihovom knjigom i na one čiji se stavovi kose sa onim što njihova knjiga propoveda.

Ne postoji jedna knjiga koja nas može prosvetliti i dati odgovore na sva životna pitanja. Ako iz jedne knjige možemo da ponesemo sa sobom svega tri odgovora na važna pitanja, to je više nego dovoljno. 

Što više knjiga budemo pročitali, imaćemo odgovore na više pitanja i velika je verovatnoća da će dve različite osobe imati tri raziličita odgovra na tri različita pitanja iz jedne knjige; što je potpuno u redu.

Knjiga je kao trezor koja u sebi čuva mnoštvo odgovora i svako iz nje može da izvuče ono što mu je tog momenta potrebno, a da ne uskrati nikog drugog za odgovore koje je uzeo za sebe.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Prosipati bisere pred svinje

… znači pružite nešto vredno nekome ko to neće umeti da ceni.

Možda znate rešenje za nečiji problem, možda imate dobar savet, možda ste prošli kroz nešto slično kroz šta neko trenutno prolazi i imate krajnje jednostavan trik za njih koji će učiniti da njihovi problemi nestanu, ali kada im ponudite vaše mišljenje, oni ga ospore bez trunke razmišljanja i to vas dovodi do ludila. 

Ljudi često ne vide da imaju problem i ako pokušate da im ukažete da nešto ne rade ili ne misle ispravno doživeće to kao lični napad.

Najočigledniji primer su vikend alkoholičari. Kada im kažete da bi trebalo da prestanu da piju, reći će da piju samo kada izađu i da ne vide ništa loše u tome, iako se svakog vikenda toliko opiju da ne znaju za sebe. Postoji jasna razlika između onih koji izađu i popiju nekoliko pića od onih koji izađu da bi se opili, ali ne u očima vikend alkoholičara.

Kada konačno pronađu problem, ljudi često ne umeju precizno da identifikuju uzrok problema, posebno ako je koren problema u njima.

Ako umete da pronađete uzrok njihovih problema vaš impuls će biti da im saopštite kako da reše taj problem; ponudićete im metode za uklanjanje ili menjanje nečega što sami nisu identifikovali kao nešto što bi se trebalo ukloniti ili promeniti i samim tim to znači da ćete naići na otpor.

Tipičan primer su gojazni ili bolesni ljudi koji ne znaju uzrok bolesti odnosno viška kilograma. Oni nikada neće prihvatiti savet kako da se reše kilograma ili ozdrave; štaviše, svaliće sve na genetiku ili neki drugi faktor na koji se ne može uticati umesto da promene neke navike po pitanju ishrane i fizičke aktivnosti.

Menjanje nečega zahteva preduzimanje izvesnih koraka, stvaranje dodatnog posla, izlazak iz komfor zone i menjanje statusa kvo, što je ljudima uglavnom teško da urade osim ako ih bolest, smrt drage osobe, ili neka druga mračna i bezizlazna situacija ne primora na tako nešto.

Stoga, kada vam neko kaže da ima problem, nemojte mu prosto dati rešenje, već pokušajte da mu pomognete da pronađe uzrok problema, ali tako da im izgleda kao da su sami došli do otkrića, i tek onda servirate rešenje.

Ako osoba i tada odbaci vaš predlog, možete mirne duše da kažete da ste uradili sve što je bilo u vašoj moći.

P.S.

Svestan sam ironije ovog članka.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Život

Poverenje

Prevarante najčešće možete naći na autobuskim stanicama i popularnim turističkim destinacijma jer tamo ima dovoljan broj ljudi čiji povrenje nisu još uvek izigrali.

Internet je takođe popularno mesto za prevarante. Postoji toliko mnogo mejl adresa na koje još uvek nisu poslali svoj SPAM i toliko ljudi koje još uvek nisu pokušali da namagarče.

Zahvaljujući prevarantima veoma je teško steći poverenje ljudi koji vas isključivo poznajete putem interneta.

Danas smo izvukli dva nova dobitnika štampanog izdanja romana Krvavo zeleno jer se dva od tri prethodna dobitnika nisu odazvala na mejl kog smo poslali; verovatno su mislili da je u pitanju neka prevara.

Ne krivim ih, i meni bi bilo sumnjivo, ali mi zaista šaljemo knjige na vašu kućnu adresu i ne postoji nikakva caka; ne plaćate poštarinu i ne zlouptrebljavamo vaše lične podatke.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Detektor za sranje

Hemingvej je jednom prilikom rekao:

“Ključni dar dobrog pisca je urođeni, neuništivi, detektor za sranje.”

Ja sam to shvatio kao piščevo umeće da izdvoji dobru ideju, iz mnoštva loših, ali to takođe može da se shvatii kao piščevo umeće da izbaci sve ono suvišno iz svog pisanja, ili i da prepozna istinu od laži.

Kako god okreneš, dobar detektor za sranje je nešto što bi svaki pisac trebalo da ima, ali mi se čini da bi takav jedan detektor mogao da bude od korist svakome.

Uz tako nešto lako prepoznate da besplatna knjiga zapravo nije besplatna ako ćete platiti poštarinu ili pretplatu na blog. 

Takav jedan detektor veoma je koristan kada slušate ljude koji vam govore kako da zaradite preko interneta tako što ćete upisati njihov skupoceni kurs o zaradi na internetu. 

Takođe, uz detektor ste u mogućnosti da shvatite da fejsbuk, jutub, i mnogi drugi onlajn servisi nisu besplatni već ih plaćate pažnjom koju posvetite reklamama.

Uz ovaj detektor biće vam jasno da kada kažete sebi da ćete sutra učiti, to zapravo znači da ćete učiti dan pre ispita, ili kada kažete sebi da ćete od ponedeljka početi da vežbate zapravo znači da nećete nikada vežbati. 

Detektor za sranje vam omogućava da izdvojite one koji će vratiti pozajmljen novac od onih koji neće. 

I na kraju, takav detektor će vas dovesti u mnogo neprilika jer nećete biti u mogućnosti da tolerišete tuđa sranja i zbog toga će vam jezik česti biti duži nego što bi trebalo.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.