Mjesec: Septembar 2019.

Misli, Produktivnost, Život

Rupa

Ivan Bačić

Po rečima Seth Godina, uvek će postojati rupa između onoga što jeste i što biste hteli da postanete.

Ponekad će vam se činiti što više kopate to vaša rupa postaje dublja i sve je teže izaći iz nje. Rezultati našeg rada često ne dolaze odmah, posebno ako se nalazimo u poslu koji zahteva pažnju poverenje drugih ljudi.

Pažnju i poverenje ljudi se stiču polako. Za početak, najbolje je steći poverenje 10 ljudi. Ako uspete da pronađete 10 ljudi kojima ćete biti od pomoći i koji će o vama pričati vašim prijateljima, velika je verovatnoća da će vam oni pomoći da nađete 100 ljudi,…

Za tako nešto je potrebno mnogo strpljenja i požrtvovanja i rada bez ikakvih rezultata. Svi bismo želeli da postanemo hit preko noći. Takvi hitovi su retki i za njih i veoma je mala verovatnoća da će se dogoditi upravo vama.

Mnogo češće, rezultati dolaze nakon 5,6, 10 godina rada, ali čak i onda pomislimo da se nešto dogodilo preko noći jer nismo bili prisutni dok je hit nastajao.

Retki su oni koji ne odustanu kada jama postane duboka i kada se ne vidi izlaz na drugoj strani. Većina uglavnom odustane i počne da radi nešto drugo, dok se i tamo ne pronađe u jami.

Da biste izašli iz rupe morate reći ne mnogim stvarima i koncentrisati se samo na pronalaženje vašeg puta do drugog kraja rupe.

Kada jednom budete izašli iz rupe naći ćete se u društvu malobrojnih i postaćete neko čija će priča biti vredna pažnje; tada je vreme da pronađete novu rupu iz koje ćete se mukom iskopavati.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Misli, Život

Vreme

Ivan Bačić

Vreme je najjeftinija stvar koju imamo.

… čuo sam jednom i moram reći da se žestoko ne slažem s tim stavom.

Vreme je jedino što ne možemo kupiti. Svakog dana, svako od nas dobije istu količinu vremena i veoma je bitno kako ćemo ga potrošiti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Misli, Život

Lakše je promeniti svet nego samog sebe

Ivan Bačić

To je ono kada ste nezadovoljni sopstvenim životom, a ne znate kako ste tu dospeli pa tražite krivce. 

Srećan sam što sam davno prerastao taj način razmišljanja, ali verujem da postoje oni koji još uvek ne vide suludost krivljenja političara ili neke druge više sile za sve nedaće koje su ih snašle i možda će im moja priča biti od pomoći.

Bio sam student na Pedagoškom fakultetu u Somboru; imao sam mnoštvo nagomilanih ispita i seminarskih radova koje nisam rešavao; nisam mogao da viđam devojku kad god sam to hteo; živeo sam na račun roditelja koji baš nisu mogli mnogo da mi šalju, a bio sam dovoljno nesposoban da pronađem neki “part-time” posao ili da dođem do novca na bilo kakav legalan način.

Pored svega toga, nisam znao da li zaista želim da studiram to što sam upisao, nisam znao šta ću posle, odnosno nisam imao konkretno zacrtan životni cilj, a samim tim niti bilo kakav životni plan. 

Otaljavao sam taj fakultet kako sam mogao i dane sam provodio igrajući teksas poker na fejsbuku, listajući 9gag, i igrajući hattrick i Footbal Manager; ne baš najbolji i najsrećniji način da se provodi vreme.

Ukratko rečeno, mrzeo sam čitav svet, a najviše sam mrzeo sebe jer nisam umeo da se iščupam iz situacije u kojoj sam se našao.

Onda sam pronašao izvestan pokret, nevladinu organizaciju, koja funkcioniše na globalnom nivou i čije ime ne bih želeo da spominjem jer ne želim nikog da imenujem u negativnom kontekstu. 

Oni su mi ukazali na neke stvari koje ne funkcionišu u svetu; ekonomski sitem, zdravstveni sistem, sistem vaspitanja, religija… šta god poželite. Zar razliku od drugih teoretičara zavere, jer ništa drugo nisu bili, ovi su nudili izvesna rešenja. Želeli su da promene čitav monetarni sistem kako bismo svi živeli u nekoj njihovoj verziji Utopije.

Oni su mi dali odgovore i rešenje za sve moje probleme. Rekli su mi da nije problem u meni već u sistemu; ubedili su me da sam programiran da razmišljam na izvestan način, da sam ovca baš kao i svi oni koji ne vide pravu istinu, da život nije onakav kakvim nam se čini već da postoji neka istina koju od nas skrivaju izvesni vladari sveta.

Iako ne mogu da tvrdim da sve to nije istina, tada nisam video da bavljenje teorijama zavere neće pomoći mojim problemima; da mi to neće pomoći da položim ispite i da zadržim pravo da stanujem u studentskom domu, što je bila mnogo jeftinija opcija od stanovanja u stanu; čak i kada sam ga delio sa drugima.

Žestoko sam bio zapenio sa svim što su oni propovedali. Pridružio sam se organizaciji, prevodio tekstove na sajtovima i titlove za njihove video snimke, postao sam koordinator prevodilačkog tima, organizovao onlajn sastanke, organizovao premijeru filma u Somboru, i pomogao organizaciju premijere istog filma u drugim gradovima širom Srbije, sve u nadi da ću na taj način promeniti svet i rešiti sve probleme; ne samo svoje već čitavog čovečanstva.

Istina, bilo je lakše raditi sve to nego spremiti ispit, pronaći honorarni posao ili rešiti neke lične probleme i afere u kojim sam se našao; bilo je lakše nositi čitav svet na leđima nego sesti i na 10 stranica otkucati seminarski rad. 

Propaganda te organizacije postala je moja opsesija. Svima sam propovedao o izvanrednom svetu koji ćemo moji komradi i ja da stvorimo. Kada bih naišao na sumnju mojih sagovornika pretvarao bih se u ciničnu zver koja je zbog toga izgubila mnogo prijatelja i poznanika. 

Druge sam smatrao ovcama jer nisu bili sposobni da vide istinu koju smo im stavljali na tacnu, dok sam istovremeno bio jedan veliki magarac koji je lične probleme zamenio svetskim i koji je verovao u sve što mu teoretičari zavere serviraju.

Takve organizacije i ideje privlače vrlo čudne ljude; ljude koji su sposobni da veruju u bilo šta; da smo nastali od vanzemaljaca koji su došli sa izvesne planete Anunaki; da postoji izvesna orgonska energija na koju možemo da pokrećemo motore naših automobila ali nam naftne koorporacije to ne dozvoljavaju; da možete da živite gladajući u Sunce… 

Možda zvuči suludo, i možda je još luđe što o tome otvoreno i javno govorim, ali sam verovao u sve to. Gledao sam u Sunce, verovao u Anunaki civilizaciju, orgonsku energiju i bio sam vegetarijanac jer sam mislio da ću time da spasim ne znam koliko životinja, dok sam žestoko narušavao sopstveno zdravlje i zbog čega još uvek osećam posledice.

Ljudi skloni takvim verovanjima imaju jednu zajedničku stvar; svi su nezadovoljni sopstvenim životima i ne umeju da iznađu rešenja za svoje probleme. 

Neke je ostavila žena pa su zbog toga krivili JP Morgana; neki su ostali bez posla ili su radili na radnim mestima koja mrze, pa im je za to bila kriva Koka kola i crkva; neki su izgubili blisku osobu i za to su krivili HAARP antene i izvesne avione koji nadleću naše nebo i prskaju nas kojekakvim hemikalijama iz krajnje nepoznatih razloga; valjda vrše neke eksperimente ili šta ti ja znam. 

Jedni nisu mogli da nađu partnera pa im je bilo lakše da kažu da su ih vanzemaljci genetski modifikovali, isti ti vanzemalji koje izvesne vladajuće partije vešto skrivaju u nekim tajnim objektima; to je bilo lakše nego poraditi na svojim socijalnim veštinama i zapitati se kako je moguće da su svi ludi, a samo sam ja normalan?

Kada na sve to gledam 12 godina kasnije, izgleda mi neverovatno da sam se kleo u naučni metod i istovremeno slepo verovao čitavoj dogmatskoj propagandi jedne organizacije bez trunke preispitivanja onoga što propovedaju.

Bio sam vrlo čudan i otuđen. Nisam hteo da gledam filmove jer sam mrzeo Holivud; kako je moguće uživati u filmu na kog je potrošeno toliko novca? 

S druge strane, filmove poput Matriksa sam doživljavao kao dokumentarne filmove i objašnjavao ljudima tajne poruke koje navodno taj film krije. Verujem da sam bio predmet dobre sprdnje među ljudima i izgubio sam povrenje i kredibilitet mnogih. 

Ljudi koji se nalaze u bezizlaznim situacijama, bilo stvarnim ili fiktivnim, često odgovor pronalaze u religiji, čudotvorcima, magičnim napicima, magnetima, amajlijama i ne shvataju da se najveća moć nalazi upravo u njihovim rukama. 

Ne govorim o smrtno bolesnima, već o zdravim ljudima koji se nalaze na radnim mestima koja mrze, u vezama iz kojih ne mogu da izađu iako su nesrećni, koji ukratko nisu zadovoljni sopstvnim životom i statusom kog poseduju i ništa ne preduzimaju ne bi li stvorili promenu.

Promeniti sopstveni život nije lako, ali ako ga mi ne promenimo, niko drugi neće niti je to ičiji posao.

Ne kažem da bi trebalo da odustanete od promene sveta; naprotiv, jedna od glavnih funkicja mog bloga je da se nakon čitanja svakog teksta zapitate na koji način biste mogli da postanete bolji ili da pomognete nekom drugom da postane bolji.

Ali, ta promena je najefikasnija ako se odvija na ličnom nivou, ako se svakodnevno trudimo da postanemo bolji nego što smo bili juče. 

Ta promena ne znači linčovanje, nepoverenje, traženja krivaca za probleme koji smo sami sebi stvorili; ta promena znači priznati samome sebi da smo napravili greške u životu i pronaći način da te greške ispravimo.

Lako je maštati o nekom utopijskom sistemu u kom ćemo svi biti srećni i bez problema, ali taj svet je krajnje fiktivan. Što pre budemo shvatili da je život jedan dugačak niz problema koje rešavamo, lakše će nam pasti svaki put kada se budemo našli u jednom. 

Ne postoji svet bez problema; život je suviše kompleksan da bi sve funkcionisalo onako kako mi to želimo. Uostalom, ako mi tako želimo, ne znači da svi drugi žele isto; neko će morati da istrpi nešto što mu ne odgovara.

Predlažem onima koji su na putu da promene svet, da sednu sami sa sobom naprive spisak onoga što bi u životu hteli da poprave na ličnom planu i da naprave strategiju kako će to nešto postići. 

Ne mogu zauvek političari biti krivi za sve naše poraze; nešto za šta smo lično odgovorni možemo pronaći način da popravimo, dok ako za nešto što krivimo druge ne preostaje nam ništa drugo nego da ih kunemo i proklinjemo, ali to ne znači da ćemo sutra popraviti naš status, da ćemo zarađivati više novca, da ćemo se naći na radnom mestu koje nam odgovara, da ćemo se naći u vezi sa osobom našeg života, ili da ćemo skinuti viške kilograma.

To je upravo ono što sam lično uradio pre 9 godina, kada sam imao 7 zaostalih ispita i kada više nisam stanovao u domu; napustio sam organizaciju, postavio cilj, napravio plan i sproveo plan u delo.

Tri meseca, svakog jutra sam ustajao u 6 ujutro i provodio čitavo pre podne učeći. Za tri meseca sam spremio sedam ispita, što znači da sam pročitao 120 knjiga dečje književnosti (neke manjeg, neke većeg obima) i da sam spremio druge ispite koristeći se drugim knjigama (priličnog obima).

Nije bilo lako, ali to je tada bio moj prioritet; baš kao što sada imam neke druge priorite.

Kada rešite sopstvene probleme, problemi koje ima svet vam deluju trivijalno. 

Ne kažem da se ne bi trebalo žrtvovati zarad nekih većih ciljeva od spremanja ispita ili pronalaženja posla ili skidanja kilograma, ali pre toga bi trebalo počistiti svoje dvorište.

Ne možemo spasiti okean od plastike, ako nam je dvorište puno plastičnih flaša.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Život pisca

Uobičajene muke pisaca

Ivan Bačić

Raditi na dugoročnim projektima, poput pisanja romana, znači da prilično dugo vremena neće dobiti nikakve povratne informacije.

Mesecima, a ponekad i godinama, pisac sedi za svojim računarom i popunjava prazne stranice i nema predstavu da li je to što radi dobro i da li je uopšte vredno truda.

Pisac u projekat ulazi sa slepom nadom kao u lavirint i nada se da će kada iz njega izađe u rukama imati nešto vredno tuđe pažnje.

Čak i kada završi svoj projekat i kada on dospe u oči javnosti, pisac često sumnja u vrednost svog dela. Dovoljan je jedan negativan komentar da bi se pisac osećao kao prevarant, kao da podvaljuje nešto i da se predstavlja kao nešto što nije.

Pisci često, pre nego što bilo šta objave, godinama pišu u tajnosti jer se plaše šta će ljudi misliti kada im budu rekli da se bave pisanjem. U našoj kulturi postoji duboko usađeno verovanje da je pisanje nešto čime se bave samo određeni ljudi i da to nije za nas i onda kada pisac počne da piše pita se zašto bi on bio baš taj, jedan od posebnih, kojima je sudbina dodelila da budu pisci. 

Ljudi imaju veliko poštovanje prema piscima, ali prema poznatima i dokazanim; ako za nekog pisca nisu čuli, smatraju ga nedovoljno dobrim. 

Pisac mora da prihvati da će u mnogo slučajeva da bude odbijen; bilo da svoj rukopis šalje agentima, izdavačkim kućama ili čitalačkoj publici, naići će na mnoštvo odbijanja i prezira. Ponekad, odbijanje dođe od ljudi od kojih pisac najmanje očekuje. 

Ako ikada sumnjate da li želite da prolazite kroz sve te stvari, dobro se zapitajte da li zaista želite da pišete jer takve stvari su neminovne u spisateljskoj profesiji.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Misli, Život

Usisivač

Ivan Bačić

Sigurno u vašem životu postoji osebe koje u vama pokreću sumnju i koje svesno ili nesvesno utiču na spuštanje vašeg samopouzdanja; kao da usisaju svu vašu energiju.

To su one osobe s kojima izađete na ručak ili na kafu i nakon tog susreta počnete da preispitujte sve vaše životne odluke, uljučujući i nešto trivijalno poput – da li je zaista trebalo da pogledam najnovijeg Spajdermena; šta ako je to zaista treš i ako nije vredno gledanja.

Upadate u te banalne dileme jer šta god ste u prethodna dva sata rekli, vaš sagovornik nije porpustio priliku da vam ukaže na vaše greške i vaše gluposti.

To su one osobe s kojima podelite nešto dobro i one vam kažu nešto bolje što se desilo njima ili nekome koga oni poznaju; takođe, ako s njima podelite nešto loše, reći će vam kako nemate razloga za brigu jer se njima ili nekome koga oni poznaju desilo nešto lošije.

Te osobe su najpametnije na svetu, gledaju najbolje filmove, slušaju najbolju muziku, čitaju najbolje knjige, navijaju za najbolje fudbalske klubove, i jedino su njihove odluke ispravne, baš kao i njihova mišljenja.

Te osobe će vas iskreno poštovati tek kada vas čitav svet bude poštovao; što znači nikada.

Te osobe će imati nekoliko idola koji su postigli neki izuzetan uspeh; bilo da je Nobelova nagrada, Oskar, izuzetan finansijski uspeh, broj pregleda na Jutubu, ili bilo šta “svetske klase”, i ako se vaše mišljenje ne podudara sa mišljenjem Stiv Džobsa ili Kejsija Neistata, nikada nećete dobiti odobrenje vašeg usisivača.

Moj savet je da prekinete svaki kokntakt sa takvim osobama. Ako je to neko ko vam je blizak, onda morate naći neki vid odbrane.

Najčešće, takve osobe nisu svesne koliko sputavaju i omalovažavaju svoje sagovornike; u tom slučaju dovoljno im je reći kako se osećate i možda će preispitati svoje ponašanje i paziti šta govore, ali morate znati da će se vremenom vratiti na autopilot i nastaviti sa starim ponašanjem, pa ćete morati iznova da ih upozoravate.

Ako se njihovo ponašanje, i njihovi stavovi prema vama, ne promene, onda morate da pazite da šta delite sa takvim osobama i da prestanete da ih shvatate ozbiljno; morate da se distancirate.

Morate znati da je jedini način da takve osobe budu zadovoljne sobom je da spuštaju druge.

Verovatno nisu sami krivi za svoje ponašanje i verovatno nikada nisu imali ničiju podršku; imali su prestroge i preambiciozne roditelje kojima nikada nisu mogli da udovolje i ti roditelji su im često stavljali do znanja koliko su bezvredni. Stoga, da bi se podigli u sopstvenim očima, moraju da omalovažavaju druge.

Tačno je da se prijatelj u nevolji poznaje, ali verujem da ćete lakše pronaći prijatelja u nekome ko će zajedno sa vama proslaviti vaše uspehe.

Onaj ko o vama i onome što radite nema ništa dobro da kaže, ne bi trebalo da vam bude prijatelj.

Za kraj, molio bih vas da se dobro zamislite pre nego što drugi put vašem prijatelju uputite kritiku; možda ste baš vi usisivač, a da niste toga svesni.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Misli, Produktivnost, Život

Različite putanje

Ivan Bačić

Iako neki dva različita čoveka mogu da imaju iste ciljeve, vrlo je verovatno da će se nalaziti na različitim putanjama ili na različitim delovima iste putanje.

Recimo da dve osobe žele da skinu 20 kilograma, jedna će povećati fizičku aktivnost, druga će promeniti ishranu, treća će primeniti obe strategije, ali će se ishrana i vežbe u potpunosti razlikovati od vežbi i ishrane prve dve osobe.

Isti slučaj je kada neko želi da napiše roman. Jedna osoba će pisati noću i bez unapred određenog plana, druga osoba će pisati danju i imaće plan kog će se pridržavati…

Stoga, kada se poredite sa nekim, zapitajte se da li imate iste putanje i da li ste na istim delovima putanje ako se one podudaraju. Neko ko piše prvi roman će imati velikih problema da napiše 500 reči u toku jednog dana, dok neko se godinama bavi pisanjem će bez problema napisati 2500 reči za dva sata.

Ili, neko ko je vežbao deset godina pa se ugojio nakon što je godinu dana proveo bez fizičke aktivnosti će znatno lakše skinuti višag kilograma nego neko je proveo čitav život igrajući video igrice i jedući čips.

Porediti vaše rezultate sa rezultatima drugih je uvek kontraproduktivno; bilo da se poredite sa onima koji imaju bolje ili lošije rezultate od vaših.

Ako se poredtite sa nekim boljim od vas to može da vas deprimira, a ako se poredite sa nekim ko je lošiji od vas to može da vam da iskrivljenu sliku vašeg uspeha; neko ko teži 119 kila tehnički ima manje od nekog ko teži 150, ali su obe osobe debele.

Džordan Peterson, profesor Univerziteta u Torontu, preporučuje da se isključivo poredimo sa osobom koja smo bili juče, umesto da se poredimo sa drugim osobama danas.

Po računici Džejmsa Klir-a, ako svakog dana bismo svakog dana bili za 1% bolji nego juče, u toku jedne godine poboljšali bismo se 37 puta; što je, morate priznati, mnogo.

Dakle, šta god da vam je na umu, kakvi god da su vam ciljevi, budite 1% bolji nego juče i nemojte se porediti sa drugima, a rezultati će se pokazati vremenom i nakon mnogo truda, rada, i strpljenja.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Fitnes, Misli, Život

Kriza srednjih godina

Ivan Bačić

Nazovite to kako god hoćete, ali u mojoj porodici muškarci jedva da prebace 60, što bi značilo da je vrlo lako moguće da sam zakoračio u drugu polovinu svog života.

Muškarcima koji se se bave sportom u svojim četrdesetima, pedesitima, a o šezdesetima i dalje da ne govorimo, često stavljamo etiketu krize srednjih godina.

To je ono kada deca odrastu, odu od kuće i odjednom muškarac ostane sa mnoštvom slobodnog vremena i otvori se mogućnost da se vrati na sportske terene ili da krene u teretanu. Ponekad muškarci to čine zajedno sa svojom decom i takmiče se u teretani ili na terenu; što je dobro i za oca i dete; najčešće muško.

Iako ih etiketiramo, većinu muškaraca koji su aktivni u svojim zrelim godina to ne dotiče mnogo, ali postoje oni koji se ne usude na takav korak samo da bi izbegli tu ružnu etiketu.

Šta ta etiketa uopšte znači? Da li postoji nešto loše u tome što muškarac želi da bude fizički aktivan, što se brine o svom izgledu i pre svega dugoročnom zdravlju?

Naravno da nema ničeg lošeg u tome, ali ipak ćemo se fraza “kriza srednjih godina” izgovara uz izvesnu dozu ironije i prezira.

U prevodu to otprilike znači:

Šta si ti matori našao sad tu da vežbaš i da igraš fudbal, zašto ne sediš kod kuće i čekaš artritis, alchajmer i druge poželjne bolesti? Sedi tamo gde jesi!

Oni kojma je u velikoj meri stalo do mišljenja drugih se zbog ovakvih stereotipa nikada neće odlučiti da porade na svojoj vitalnosti i fizičkoj aktivnosti iako je to od izuzetnog značaja za zdravlje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Fitnes, Misli, Život

Olimpijada stogodišnjaka

Ivan Bačić

Ne, to nije nešto gde gomila matoraca sedi u invalidskim kolicima i pokušava da zadrži svoju balu iznad zemlje, to je nešto gde se stogodišnjaci takmiče u raznim sportskim disciplinama.

Jedini uslov za učešće na takvoj olimpijadi jeste da imate 100 godina i više.

Ne znam da li tako nešto postoji, i sigurno nisam izmislio taj koncept već sam za njega čuo od doktora po imenu Peter Attia i veoma sam zainteresovan da učestvujem na jednom takvom sportskom događaju.

Duboka starost

Svi mi želimo da doživimo duboku starost i da iskusimo ovaj svet što je duže moguće, ali nije poenta živeti dugo; bitno je živeti dugo i biti zdrav, vitalan i ne zavisiti ni od koga drugog.

Tako nešto zahteva dugoročno planiranje; planiranje za nešto što će se desiti za 20, 30, 40, 50 godina; nikada se ne zna.

Svakog dana imamo priliku da uradimo nešto što će se nakon 20 i više godina pozitivno odraziti na naše zdravlje, ali ipak biramo lakši put; da uživamo u kratkotrajnim zadovoljstvima koja ne doprinose našem zdravlju i dugovečnosti.

Uvek nam je lakše da kažemo da ćemo sutra da krenemo u teretanu ili da se vodimo primerom deda Steve koji je živeo 100 godina iako je pušio tri pakle cigareta dnevno i većinu svog vremena provodio na kafanskoj stolici; svi znamo bar jednog deda Stevu.

Ne kaže se džabe:

Pitaće te starost gde ti je bila mladost.

Istina je da genetika igra veliku ulogu kada je u pitanj u dugovečnost i da je deda Steva mogao da radi šta god hoće jer je osvojio džek pot na genetskoj lutriji, ali nije genitika sve; opšte je poznato da je za ispoljavanje genetskih predispozicija (bilo dobrih ili loših) neophodno stvoriti određene uslove.

Da bi neko ko poseduje talenat za muziku postao vrhunski pijanista morate mu obezbediti uslove; što podrazumeva izlaganje klavirskoj muzici, klavir, mentora, prostor i vreme za vežbanje,…

Isto tako, da bi neko ko poseduje talenat za kancer ili alchajmera postao neko ko će od toga da umre, morate mu obezbediti uslove; što podrazumeva lošu ishranu, loš san, nedovoljno fizičke aktivnosti, duvanski dim i druga kancerogena isparenja, mnoštvo stresa i manjak ljubavi… ukratko jedan prilično loš život.

Kao neko ko nije dobio na genetskoj lutriji kada su u pitanju bolesti (sa obe moje linije postoje učestali slučajevi kancera, dijabetesa i demencije), moram dodatno da budem na oprezu kada je u pitanju ispunjavanje uslova za učešće na olimpijadi stogodišnjaka;

U prevodu -4 ne želim da poslednje godine svog života provedem nekome na teretu, polu-svestan, i u agoniji.

Četiri stuba zdravlja

Ono što sam naučio slušajući razne doktore koji se bave istraživanjem dugovečnosti je da postoje četiri stuba zdravlja:

  1. Spavanje
  2. Isharana
  3. Fizička aktivnost
  4. Stess

Spavanje

Spavanje je veroatno najvažniji stub zdravlja. U toku sna se obavlja mnoštvo bitnih funkcija u našem mozgu i ako ga uskratimo za tako nešto taj organ će izubiti mogućnost da adekvatno reguliše aktivnosti jednog kompleksnog sistema poput ljudskog organizma.

Povodom spavanja, postoji nekoliko stvari koje možemo da uradimo da bismo poboljšali kvalitet sna:

  • trebalo bi spavati osam sati svakog dana;
  • sat vremena pre nego što odemo u krevet neophodno je da izbacimo bilo kakve ekrane iz upotrebe;
  • ne bi trebalo piti alkohol pre spavanja;
  • maske i čepovi za uši su od velike pomoći;

Ishrana

Kroz hranu unosimo energiju za pokretanje vozila koje nazivamo ljudsko telo i ako sipamo samo kvalitetno gorivo u njega, ako mu redovno menjamo ulje, i vodimo ga na servis, bolje će nas služiti; baš kao i pravi automobil.

Što se ishrane tiče postoji nekoliko stvari koje su bitne ako želimo da ostanemo zdravi:

  • trebalo bi izbegavati prerađene šećere i ugljene hidrate; znam, ovaj deo svima najteže pada jer svi volimo hleb, burek, kiflice i druge đakonije, ali nisu baš najbolji za naše zdravlje;
  • trebalo bi praktikovati periodični post (intermittent fasting), mislim da je u Srbiji neko skovao termin “hrono ishrana”, koji je potpuno na mestu. U prevodu u osam sati nagurajte 2-3 obroka i onda 16 sati nemojte jesti ništa osim vode, soli, kafe (bez šećera i mleka), i čaja (opet bez zaslađivača i mleka). Na taj način pokreće se nešto što se zove autophagy (ne znam kako se kaže na srpskom) i to je najkraće rečeno – reciklaža ćelija; zdrave ćelije pojedu bolesne i iskoriste šta se iz njih može iskoristiti;
  • ne bi trebalo jesti ništa između obroka;
  • neki savetuju da se bar dva puta godišnje praktikuje duži post od 3-7 dana; što znači da bar 72 sata ne jedete ništa osim vode, kafe i soli; tada je efekat reciklaže ćelija znatno veći. Probao sam, preživeo 72 sata, kao što vidite; ništa strašno;

Fizička aktivnost

Što se fizičke aktivnosti tiče, tu je sloboda izbora veća. U principu, radite ono što volite (basket, fudbal, plivanje, trčanje, HIIT, teretana,… ili kombinacija toga) minimum 4 puta nedeljno u trajanju od 40 minuta.

Šetanje nije fizička aktivnost već puko hodanje, osim ako vam od toga naglo skoči puls, ali čak je i šetanje bolje od konstantnog sedenja; naša tela su jednostavno stvorena za kretanje i ako ih ne koristimo, zarđaju.

Stres

Ironično je da u danešnjem vremenu imamo najmanje potrebe za stresom, a izloženi smo mu više nego ikada.

Stres je dobra stvar kada smo životno ugroženi možemo da trčimo brže nego ikada.

Međutim, u današnjem vremenu, ne preti nam opasnost od divljih zveri, ali se zato često brinemo o tome šta drugi misle o nama, da li ćemo uspeti da udovoljimo nadređenima, ili o nekim drugim stvarima na koje ne možemo da utičemo, i na žalost te naše brige izazivaju istu reakciju kao kada nas juri divlja zver.

Organizam može da bude u dva stanja:

  • Stress, kada se borimo za goli život, ili se brinemo šta komšija misli o nama;
  • Stanje rasta, kada nam ništa ne preti;

Nažalost, većina nas je hronično pod stresom što se veoma loše odražava na naše zdravlje. Kao što se da primetiti, stres je komponenta na koji najmanje možemo da utičemo, ali postoje stvari koje mogu da doprinesu nižoj dozi stresa kao na primer:

  • meditacija
  • izbegavanje ljudi i situacija koji nam povećavaju nivo stresa
  • drugi, razni vidovi relaksacija poput masaža, slušanje muzike, šetnje u prirodi,…
  • promena posla ili sredine

Mentalno zdravlje

Pored četiri stuba zdravlja, koja u velikoj meri doprinose fizičkom zdravlju, neophodno je imati u vidu i mentalno zdravlje.

Iskreno verujem da mozak, baš kao i telo, moramo da treniramo kako bi ostao u formi. Postoji mnoštvo načina i malih stvari koje možemo svakodnevno da uradimo kako naš mozak ne bi zakržljao.

Na primer, možemo da čitamo knjige, da vodimo dnevnik ili blog, da rešavamo ukrštene reči, sudoku, igramo šah, da učimo strani jezik, da stičemo nove veštine, da sviramo neki muzički instrument; najkraće rečeno da rešavamo zanimljive probleme, a mogućnosti su beskonačne.

Dakle, ako želite da učestvujete na olimpijadi stogodišnjaka, ovo su koraci koje možete odmah da preduzmete.

Dakle, vidimo se za 67 godina ili ne?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Produktivnost, Uputstva, Život

Kako napraviti raspored koji nam odgovora

Ivan Bačić

Nikada nisam voleo kada sam bio vremenski ograničen. Sat koji otkucava i govori mi kada bi nešto trebalo da završim mi je uvek stvarao napetost.

Još jedna stvar koja mi je žestoko išla na živce je raspored, verovatno zato što sadrži tu vremensku komponentu.

Mislim da sam prvi put napravio raspored u ekselu kada sam bio na fakultetu. Hteo sam da napišem roman i da spremim ispite, pa sam uvideo da je neophodno da napravim raspored koji će diktirati šta i kada radim.

Ljudska bića su prilično beskorisna kada nemaju raspored, ali su još gora kada kada naprave loš raspored. U stanju smo da napravimo takav raspored kakvog ne bismo napravili ni najgorem neprijatelju.

Taj moj, prvi, raspored, bio je baš takav. Programirao sam čitav svoj dan kao da sam u školi, ili na pokretnoj traci, ali nisam ostavio ništa vremena za odušak. Svaka moja aktivnost bila je programirana u minut i ako bih zakasnio samo sa jednom od njih čitav moj dan bi zajedno sa mojim raspoloženjem otiašo u propast.

Ako ste ikada pravili raspored i ako ste napravili baš takav, onda znate kuda to može da vodi; nakon deset minuta ćete dići ruke od svega i otići na fejsbuk.

Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, odustao sam o pravljenja rasporeda i mislio sam da ću uspeti da postignem šta god poželim bez unapred isplaniranog dana; prevaario sam se; pisanje romana se oteglo duže nego ikada.

Tada sam shvatio da koliko god ne volim raspored ipak moram da ga napravim i da uskladim sa obavezama koje imam na poslu i kod kuće; moram da ga napravim tako da mi odgovara i da u njega stavim više aktivnosti koje će mi prijati od onih koje moram da otaljam; jer svi moramo nešto da otaljamo.

Kako bi trebalo izgleda dobar raspored?

Pored toga što mora da nam prija, dobar raspored mora da ispuni još nekoliko uslova:

  • moramo znati šta želimo da postignemo, odnosno moramo znati naše ciljeve
  • moramo znati naše prioritete.
  • moramo ostaviti vremena za odušak; ne smemo biti sami sebi tirani

Cilj ne nešto što će vam biti kao zvezda vodilja. Bilo da želite da položite ispit, ili da napišete roman, ili da prekopate baštu, kada imate jasan cilj lako pronalazite sredstva i vreme za njihovo postizanje; biće vam lako da pojedete slona kog ste spremili sebi za večeru.

Kada postavite ciljeve, odaberite 3 koja su vam najvažnija i stavite ih prve na raspored; odredite prioritete.

Svakod dana se probudimo sa izvesnom doze snage volje i kako dan odmiče veća je verovatnoća da ćemo nešto ostaviti za sutra. Stoga, stvari koje su bitne i koje su teške, koje zahtevaju mnogo sange volje, stavite prvo u raspored i posvetite im se dok ste odmorni i orni za težak posao.

Kada ste odredili tri najvažnija zadatka koja ćete u toku dana obaviti, stavite u raspored neki vid zabave ili ležernih aktivnost koji će vas osvežiti i napuniti pozitivnom energijom; kao što sam rekao – nemojte biti tiranin prema sebi.

Ako niste navikli da radite po rasporedu, u početku ćete verovatno uspeti da postignete 50% posto vašeg rasporeda ili manje. Ne očajavajte, ili raspored nije dovoljno dobar ili jednostavno morate da se naviknete na njega.

Ako raspored nije dobar, probajte da premestite neke stvari; analizirajte šta ne funkcioniše i korigujte po potrebi.

Zapitajte se da li izvesne stvari ne funckionišu na dnevnoj bazi ili je taj dan bio izuzetak jer se desilo nešto nepredviđeno što je omelo vaš plan.

Vremenom, uspećete da postignete 70% ili više. Nije 100% i retko kada ćete postići 100%, ali morate priznati da je to daleko više od 0%.

Gledajte da svakog dana budete za 1% uspešniji i za godinu dana možete daleko da dogurate.

Kako izgleda moj raspored?

Ja sam na svom rasporedu radio godinu dana i sada konačno mogu da kažem da sam zadovoljan njime; mogu da postignem sve što je bitno za moju karijeru pisca, imam vremena za vežbanje i porodicu, iako radim u školi kao nastavnik engleskog.

Da bih uspeo sve da postignem morao sam da se odreknem nekih stvari poput društvenih medija, ali nije mi mnogo zbog toga žao. Mnogo se bolje osećam kada komuniciram sa svetom kroz svoj blog nego kroz fejsbuk; na kom, paradoksalno, šerujem svoj blog.

Moji prioriteti su pisanje, zdravlje i porodica.

Ciljevi su mi da budem uspešan pisac, da budem zdrav i vitalan starac, i da budem dobar muž, otac, sin, brat…

Ponekad ne uspevam u svojim ciljevima, ali to ne znači da bi od njih trebalo da odustanem već da pronađen načina da poboljšam svoje rezultate.

Ovako izgleda moj raspored tipičnog radnog dana, kada imam najviše časova u školi:

Subota i nedelja su dani kada sam najviše zauzet jer radim u privatnoj školi i pošto deca subotom i nedeljom ne idu u državne škole, dolaze čitav dan kod nas. SE, GE su časovi u školi, a ostatak vam je jasan.

Ovako izgleda moj vikend, koji inače pada utorkom i sredom:

Iako je sve strogo vremenski određeno, ponekad pisanje romana završim ranije jer ispunim dnevnu kvotu od 2000 reči, pa pređem na pisanje bloga i oslobodim popodne za neke druge aktivnosti.

Jednom ili dva puta mesečno provodem čitav u Wenzhou, pa blog pišem u autobusu na putu do tamo, ili u povratku.

Ponekad čitanje ubacim pred spavanje, nakon što Nataši pročitam priču za spavanje ili poglavlje romana koji joj čitam (trenutno je Hari Poter u pitanju i verujem da će biti još dosta dugo).

Većina stvari koje se nalaze u rasporedu mi izuzetno prijaju i neke moram na silu da prekinem ne bih li prešao na iduće i ne bih li uspeo sve u toku dana da uradim što sam isplanirao.

Nadam se da će vam ovaj članak biti od pomoći i da ćete uspeti da napravite raspored koji vama odgovara i da postignete svoje ciljeve i budete zadovoljno vašim životom.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!
Misli, Život

Svesno nanonešenje štete

Ivan Bačić

Svi znamo koliko su cigarete štetne, ali ipak postoje ljudi koji i dalje puše. Jedni tvrde da ih cigarete smiruju, drugi tvrde da im je teško da ostave cigarete, a većina ostavlja cigarete od sutra.

Iako nikotin izaziva fizičku zavisnost, više smo zavisni od serotonina i dopamina, takozvanih, hormona sreće koji se luče nakon što dobijemo dozu nikotina.

Iz nekog čudnog razloga, svaki put kada unesemo nikotin, naš organizam luči hormone sreće što nam dođe kao svojevrsna nagrada za naše ponašanje i zato se pušači osećaju smireno nakon što zapale cigaretu i udahnu taj smrdljivi dim.

U prirodi nam je da ponavljamo ponašanje koje je nagrađeno, a posebno kada je nagrađeno tim jakim hormonskim stimulansom.

Organizam se očisti od nikotina za neke tri nedelje i fizička zavisnost tog momenta prestaje, ali psihička zavisnost izazvana hormonima sreće ostaje znatno duže i zato nastavljamo da radimo stvari za koje znamo da su loše po nas.

Isti slučaj je sa alkoholom, drogom, šećerom, kockanjem, društvenim medijima…

Iako ove poslednje ne konzumirano fizički, kada saznamo da se nekom sviđa naša objava, da se smo društveno prihvaćeni, lučimo dopamin i privremeno se osećamo dobro; iz tog razloga ćemo uvek otići da provreimo šta ima novo na fejsbuku pre nego što počnemo da obavljamo neki posao ili nakon što se probudimo.

Slično tome, ljudi se ne kockaju da bi se obogatili već da bi doživeli taj udar adrenalina i dopamina kada dobiju. Kada nešto dobijemo na kocki, uglavnom sve brzo vratimo vlasnicima kockarnica jer želimo još uzbuđenja, a ne još novca.

Problem je kada na fejsbuku provedemo mnogo više vremena nego što bismo želeli; kada popijemo mnogo više alkohola nego što bismo želeli, ili kada pojedemo mnogo više slatkog nego što bismo želeli, i kada ne možemo da se obuzdamo tokom bilo koje od štetnih radnji.

Što se duže uzdržavamo od štetnih radnji koje izazivaju zavisnost to naša želja postaje veća.

Većina ljudi ne uspe da se otarasi svojih zavisnosti jer misle:

Ako uzmem jednu bombonu to nije ništa…

Isto važi za jednu čašu kole, jednu cigaretu, jednu čašu pića, 5 minuta na društvenim mrežama, jedan tiket, ili jedan fiks bilo koje druge droge.

Ne mislim da bi trebalo živeti pod staklenim zvonom i odstraniti sva zadovoljstva jer su na neki način štetna po nas, ali bi vrlo dobro trebalo odabrati koje od štetnih navika ćemo da zadržimo i moramo znati od njih smo sposobni da držimo pod kontrolom.

Ja sam na primer prestao da pušim pre više od deset godina, alkohol pijem isključivo u svečanim prilikama i popijem vrlo malo (jednu do dve doze), mada ga i tada izbegavam ako je moguće.

Društvene medije koristim umereno i pod strogo kontrolisanim okolnostima; nemam nijednu aplikaciju na telefonu; na fejsbuk, tviter, i linkedin postavljam iskljčivo svoje blogove jer putem njih pokušavam da komuniciram svoje ideje; na instagram ponekad stavim neku fotografiju, ali pratim vrlo mali broj ljudi jer umem da se zanesem i da provodim sate listajući šarene fotografije.

Mnogo je lakše otarasiti se zavisnosti od štetnih radnji kada shvatite kako funcioniše čitav mehanizam; kada znate da nemate potrebu za duvanom ili šećerom ili čime god, već za serotoninom i dopaminom.

Postoji toliko drugih načina da lučite hormone sreće, a koji nisu ni malo štetni; štaviše su korisni i vrlo lako mogu poslužiti kao zamena onim štetnim.

Posetite prijatelje, šetajte, pecajte, idite na karaoke (ovo sam nedavno otkrio kao svojevrsnu terapiju), vežbajte, mazite mačku, čitajte knjigu,…

Otkrijte već sami šta vas čini srećnim i procenite da li je štetno po vas ili ne.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o produktivnosti, motivaciji za rad, i ličnom napretku. Ako vas zanimaju takve teme, mogu vam svoje tekstve svakodnevno slati na mejl. Prijavite se na moju mejling listu i na poklon ćete dobiti moj roman Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored. Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

prijavi se!