Misli, Produktivnost, Život

Rupa

Po rečima Seth Godina, uvek će postojati rupa između onoga što jeste i što biste hteli da postanete.

Ponekad će vam se činiti što više kopate to vaša rupa postaje dublja i sve je teže izaći iz nje. Rezultati našeg rada često ne dolaze odmah, posebno ako se nalazimo u poslu koji zahteva pažnju poverenje drugih ljudi.

Pažnju i poverenje ljudi se stiču polako. Za početak, najbolje je steći poverenje 10 ljudi. Ako uspete da pronađete 10 ljudi kojima ćete biti od pomoći i koji će o vama pričati vašim prijateljima, velika je verovatnoća da će vam oni pomoći da nađete 100 ljudi,…

Za tako nešto je potrebno mnogo strpljenja i požrtvovanja i rada bez ikakvih rezultata. Svi bismo želeli da postanemo hit preko noći. Takvi hitovi su retki i za njih i veoma je mala verovatnoća da će se dogoditi upravo vama.

Mnogo češće, rezultati dolaze nakon 5,6, 10 godina rada, ali čak i onda pomislimo da se nešto dogodilo preko noći jer nismo bili prisutni dok je hit nastajao.

Retki su oni koji ne odustanu kada jama postane duboka i kada se ne vidi izlaz na drugoj strani. Većina uglavnom odustane i počne da radi nešto drugo, dok se i tamo ne pronađe u jami.

Da biste izašli iz rupe morate reći ne mnogim stvarima i koncentrisati se samo na pronalaženje vašeg puta do drugog kraja rupe.

Kada jednom budete izašli iz rupe naći ćete se u društvu malobrojnih i postaćete neko čija će priča biti vredna pažnje; tada je vreme da pronađete novu rupu iz koje ćete se mukom iskopavati.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Vreme

Vreme je najjeftinija stvar koju imamo.

… čuo sam jednom i moram reći da se žestoko ne slažem s tim stavom.

Vreme je jedino što ne možemo kupiti. Svakog dana, svako od nas dobije istu količinu vremena i veoma je bitno kako ćemo ga potrošiti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Lakše je promeniti svet nego samog sebe

To je ono kada ste nezadovoljni sopstvenim životom, a ne znate kako ste tu dospeli pa tražite krivce. 

Srećan sam što sam davno prerastao taj način razmišljanja, ali verujem da postoje oni koji još uvek ne vide suludost krivljenja političara ili neke druge više sile za sve nedaće koje su ih snašle i možda će im moja priča biti od pomoći.

Bio sam student na Pedagoškom fakultetu u Somboru; imao sam mnoštvo nagomilanih ispita i seminarskih radova koje nisam rešavao; nisam mogao da viđam devojku kad god sam to hteo; živeo sam na račun roditelja koji baš nisu mogli mnogo da mi šalju, a bio sam dovoljno nesposoban da pronađem neki “part-time” posao ili da dođem do novca na bilo kakav legalan način.

Pored svega toga, nisam znao da li zaista želim da studiram to što sam upisao, nisam znao šta ću posle, odnosno nisam imao konkretno zacrtan životni cilj, a samim tim niti bilo kakav životni plan. 

Otaljavao sam taj fakultet kako sam mogao i dane sam provodio igrajući teksas poker na fejsbuku, listajući 9gag, i igrajući hattrick i Footbal Manager; ne baš najbolji i najsrećniji način da se provodi vreme.

Ukratko rečeno, mrzeo sam čitav svet, a najviše sam mrzeo sebe jer nisam umeo da se iščupam iz situacije u kojoj sam se našao.

Onda sam pronašao izvestan pokret, nevladinu organizaciju, koja funkcioniše na globalnom nivou i čije ime ne bih želeo da spominjem jer ne želim nikog da imenujem u negativnom kontekstu. 

Oni su mi ukazali na neke stvari koje ne funkcionišu u svetu; ekonomski sitem, zdravstveni sistem, sistem vaspitanja, religija… šta god poželite. Zar razliku od drugih teoretičara zavere, jer ništa drugo nisu bili, ovi su nudili izvesna rešenja. Želeli su da promene čitav monetarni sistem kako bismo svi živeli u nekoj njihovoj verziji Utopije.

Oni su mi dali odgovore i rešenje za sve moje probleme. Rekli su mi da nije problem u meni već u sistemu; ubedili su me da sam programiran da razmišljam na izvestan način, da sam ovca baš kao i svi oni koji ne vide pravu istinu, da život nije onakav kakvim nam se čini već da postoji neka istina koju od nas skrivaju izvesni vladari sveta.

Iako ne mogu da tvrdim da sve to nije istina, tada nisam video da bavljenje teorijama zavere neće pomoći mojim problemima; da mi to neće pomoći da položim ispite i da zadržim pravo da stanujem u studentskom domu, što je bila mnogo jeftinija opcija od stanovanja u stanu; čak i kada sam ga delio sa drugima.

Žestoko sam bio zapenio sa svim što su oni propovedali. Pridružio sam se organizaciji, prevodio tekstove na sajtovima i titlove za njihove video snimke, postao sam koordinator prevodilačkog tima, organizovao onlajn sastanke, organizovao premijeru filma u Somboru, i pomogao organizaciju premijere istog filma u drugim gradovima širom Srbije, sve u nadi da ću na taj način promeniti svet i rešiti sve probleme; ne samo svoje već čitavog čovečanstva.

Istina, bilo je lakše raditi sve to nego spremiti ispit, pronaći honorarni posao ili rešiti neke lične probleme i afere u kojim sam se našao; bilo je lakše nositi čitav svet na leđima nego sesti i na 10 stranica otkucati seminarski rad. 

Propaganda te organizacije postala je moja opsesija. Svima sam propovedao o izvanrednom svetu koji ćemo moji komradi i ja da stvorimo. Kada bih naišao na sumnju mojih sagovornika pretvarao bih se u ciničnu zver koja je zbog toga izgubila mnogo prijatelja i poznanika. 

Druge sam smatrao ovcama jer nisu bili sposobni da vide istinu koju smo im stavljali na tacnu, dok sam istovremeno bio jedan veliki magarac koji je lične probleme zamenio svetskim i koji je verovao u sve što mu teoretičari zavere serviraju.

Takve organizacije i ideje privlače vrlo čudne ljude; ljude koji su sposobni da veruju u bilo šta; da smo nastali od vanzemaljaca koji su došli sa izvesne planete Anunaki; da postoji izvesna orgonska energija na koju možemo da pokrećemo motore naših automobila ali nam naftne koorporacije to ne dozvoljavaju; da možete da živite gladajući u Sunce… 

Možda zvuči suludo, i možda je još luđe što o tome otvoreno i javno govorim, ali sam verovao u sve to. Gledao sam u Sunce, verovao u Anunaki civilizaciju, orgonsku energiju i bio sam vegetarijanac jer sam mislio da ću time da spasim ne znam koliko životinja, dok sam žestoko narušavao sopstveno zdravlje i zbog čega još uvek osećam posledice.

Ljudi skloni takvim verovanjima imaju jednu zajedničku stvar; svi su nezadovoljni sopstvenim životima i ne umeju da iznađu rešenja za svoje probleme. 

Neke je ostavila žena pa su zbog toga krivili JP Morgana; neki su ostali bez posla ili su radili na radnim mestima koja mrze, pa im je za to bila kriva Koka kola i crkva; neki su izgubili blisku osobu i za to su krivili HAARP antene i izvesne avione koji nadleću naše nebo i prskaju nas kojekakvim hemikalijama iz krajnje nepoznatih razloga; valjda vrše neke eksperimente ili šta ti ja znam. 

Jedni nisu mogli da nađu partnera pa im je bilo lakše da kažu da su ih vanzemaljci genetski modifikovali, isti ti vanzemalji koje izvesne vladajuće partije vešto skrivaju u nekim tajnim objektima; to je bilo lakše nego poraditi na svojim socijalnim veštinama i zapitati se kako je moguće da su svi ludi, a samo sam ja normalan?

Kada na sve to gledam 12 godina kasnije, izgleda mi neverovatno da sam se kleo u naučni metod i istovremeno slepo verovao čitavoj dogmatskoj propagandi jedne organizacije bez trunke preispitivanja onoga što propovedaju.

Bio sam vrlo čudan i otuđen. Nisam hteo da gledam filmove jer sam mrzeo Holivud; kako je moguće uživati u filmu na kog je potrošeno toliko novca? 

S druge strane, filmove poput Matriksa sam doživljavao kao dokumentarne filmove i objašnjavao ljudima tajne poruke koje navodno taj film krije. Verujem da sam bio predmet dobre sprdnje među ljudima i izgubio sam povrenje i kredibilitet mnogih. 

Ljudi koji se nalaze u bezizlaznim situacijama, bilo stvarnim ili fiktivnim, često odgovor pronalaze u religiji, čudotvorcima, magičnim napicima, magnetima, amajlijama i ne shvataju da se najveća moć nalazi upravo u njihovim rukama. 

Ne govorim o smrtno bolesnima, već o zdravim ljudima koji se nalaze na radnim mestima koja mrze, u vezama iz kojih ne mogu da izađu iako su nesrećni, koji ukratko nisu zadovoljni sopstvnim životom i statusom kog poseduju i ništa ne preduzimaju ne bi li stvorili promenu.

Promeniti sopstveni život nije lako, ali ako ga mi ne promenimo, niko drugi neće niti je to ičiji posao.

Ne kažem da bi trebalo da odustanete od promene sveta; naprotiv, jedna od glavnih funkicja mog bloga je da se nakon čitanja svakog teksta zapitate na koji način biste mogli da postanete bolji ili da pomognete nekom drugom da postane bolji.

Ali, ta promena je najefikasnija ako se odvija na ličnom nivou, ako se svakodnevno trudimo da postanemo bolji nego što smo bili juče. 

Ta promena ne znači linčovanje, nepoverenje, traženja krivaca za probleme koji smo sami sebi stvorili; ta promena znači priznati samome sebi da smo napravili greške u životu i pronaći način da te greške ispravimo.

Lako je maštati o nekom utopijskom sistemu u kom ćemo svi biti srećni i bez problema, ali taj svet je krajnje fiktivan. Što pre budemo shvatili da je život jedan dugačak niz problema koje rešavamo, lakše će nam pasti svaki put kada se budemo našli u jednom. 

Ne postoji svet bez problema; život je suviše kompleksan da bi sve funkcionisalo onako kako mi to želimo. Uostalom, ako mi tako želimo, ne znači da svi drugi žele isto; neko će morati da istrpi nešto što mu ne odgovara.

Predlažem onima koji su na putu da promene svet, da sednu sami sa sobom naprive spisak onoga što bi u životu hteli da poprave na ličnom planu i da naprave strategiju kako će to nešto postići. 

Ne mogu zauvek političari biti krivi za sve naše poraze; nešto za šta smo lično odgovorni možemo pronaći način da popravimo, dok ako za nešto što krivimo druge ne preostaje nam ništa drugo nego da ih kunemo i proklinjemo, ali to ne znači da ćemo sutra popraviti naš status, da ćemo zarađivati više novca, da ćemo se naći na radnom mestu koje nam odgovara, da ćemo se naći u vezi sa osobom našeg života, ili da ćemo skinuti viške kilograma.

To je upravo ono što sam lično uradio pre 9 godina, kada sam imao 7 zaostalih ispita i kada više nisam stanovao u domu; napustio sam organizaciju, postavio cilj, napravio plan i sproveo plan u delo.

Tri meseca, svakog jutra sam ustajao u 6 ujutro i provodio čitavo pre podne učeći. Za tri meseca sam spremio sedam ispita, što znači da sam pročitao 120 knjiga dečje književnosti (neke manjeg, neke većeg obima) i da sam spremio druge ispite koristeći se drugim knjigama (priličnog obima).

Nije bilo lako, ali to je tada bio moj prioritet; baš kao što sada imam neke druge priorite.

Kada rešite sopstvene probleme, problemi koje ima svet vam deluju trivijalno. 

Ne kažem da se ne bi trebalo žrtvovati zarad nekih većih ciljeva od spremanja ispita ili pronalaženja posla ili skidanja kilograma, ali pre toga bi trebalo počistiti svoje dvorište.

Ne možemo spasiti okean od plastike, ako nam je dvorište puno plastičnih flaša.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Život pisca

Uobičajene muke pisaca

Raditi na dugoročnim projektima, poput pisanja romana, znači da prilično dugo vremena neće dobiti nikakve povratne informacije.

Mesecima, a ponekad i godinama, pisac sedi za svojim računarom i popunjava prazne stranice i nema predstavu da li je to što radi dobro i da li je uopšte vredno truda.

Pisac u projekat ulazi sa slepom nadom kao u lavirint i nada se da će kada iz njega izađe u rukama imati nešto vredno tuđe pažnje.

Čak i kada završi svoj projekat i kada on dospe u oči javnosti, pisac često sumnja u vrednost svog dela. Dovoljan je jedan negativan komentar da bi se pisac osećao kao prevarant, kao da podvaljuje nešto i da se predstavlja kao nešto što nije.

Pisci često, pre nego što bilo šta objave, godinama pišu u tajnosti jer se plaše šta će ljudi misliti kada im budu rekli da se bave pisanjem. U našoj kulturi postoji duboko usađeno verovanje da je pisanje nešto čime se bave samo određeni ljudi i da to nije za nas i onda kada pisac počne da piše pita se zašto bi on bio baš taj, jedan od posebnih, kojima je sudbina dodelila da budu pisci. 

Ljudi imaju veliko poštovanje prema piscima, ali prema poznatima i dokazanim; ako za nekog pisca nisu čuli, smatraju ga nedovoljno dobrim. 

Pisac mora da prihvati da će u mnogo slučajeva da bude odbijen; bilo da svoj rukopis šalje agentima, izdavačkim kućama ili čitalačkoj publici, naići će na mnoštvo odbijanja i prezira. Ponekad, odbijanje dođe od ljudi od kojih pisac najmanje očekuje. 

Ako ikada sumnjate da li želite da prolazite kroz sve te stvari, dobro se zapitajte da li zaista želite da pišete jer takve stvari su neminovne u spisateljskoj profesiji.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Usisivač

Sigurno u vašem životu postoji osebe koje u vama pokreću sumnju i koje svesno ili nesvesno utiču na spuštanje vašeg samopouzdanja; kao da usisaju svu vašu energiju.

To su one osobe s kojima izađete na ručak ili na kafu i nakon tog susreta počnete da preispitujte sve vaše životne odluke, uljučujući i nešto trivijalno poput – da li je zaista trebalo da pogledam najnovijeg Spajdermena; šta ako je to zaista treš i ako nije vredno gledanja.

Upadate u te banalne dileme jer šta god ste u prethodna dva sata rekli, vaš sagovornik nije porpustio priliku da vam ukaže na vaše greške i vaše gluposti.

To su one osobe s kojima podelite nešto dobro i one vam kažu nešto bolje što se desilo njima ili nekome koga oni poznaju; takođe, ako s njima podelite nešto loše, reći će vam kako nemate razloga za brigu jer se njima ili nekome koga oni poznaju desilo nešto lošije.

Te osobe su najpametnije na svetu, gledaju najbolje filmove, slušaju najbolju muziku, čitaju najbolje knjige, navijaju za najbolje fudbalske klubove, i jedino su njihove odluke ispravne, baš kao i njihova mišljenja.

Te osobe će vas iskreno poštovati tek kada vas čitav svet bude poštovao; što znači nikada.

Te osobe će imati nekoliko idola koji su postigli neki izuzetan uspeh; bilo da je Nobelova nagrada, Oskar, izuzetan finansijski uspeh, broj pregleda na Jutubu, ili bilo šta “svetske klase”, i ako se vaše mišljenje ne podudara sa mišljenjem Stiv Džobsa ili Kejsija Neistata, nikada nećete dobiti odobrenje vašeg usisivača.

Moj savet je da prekinete svaki kokntakt sa takvim osobama. Ako je to neko ko vam je blizak, onda morate naći neki vid odbrane.

Najčešće, takve osobe nisu svesne koliko sputavaju i omalovažavaju svoje sagovornike; u tom slučaju dovoljno im je reći kako se osećate i možda će preispitati svoje ponašanje i paziti šta govore, ali morate znati da će se vremenom vratiti na autopilot i nastaviti sa starim ponašanjem, pa ćete morati iznova da ih upozoravate.

Ako se njihovo ponašanje, i njihovi stavovi prema vama, ne promene, onda morate da pazite da šta delite sa takvim osobama i da prestanete da ih shvatate ozbiljno; morate da se distancirate.

Morate znati da je jedini način da takve osobe budu zadovoljne sobom je da spuštaju druge.

Verovatno nisu sami krivi za svoje ponašanje i verovatno nikada nisu imali ničiju podršku; imali su prestroge i preambiciozne roditelje kojima nikada nisu mogli da udovolje i ti roditelji su im često stavljali do znanja koliko su bezvredni. Stoga, da bi se podigli u sopstvenim očima, moraju da omalovažavaju druge.

Tačno je da se prijatelj u nevolji poznaje, ali verujem da ćete lakše pronaći prijatelja u nekome ko će zajedno sa vama proslaviti vaše uspehe.

Onaj ko o vama i onome što radite nema ništa dobro da kaže, ne bi trebalo da vam bude prijatelj.

Za kraj, molio bih vas da se dobro zamislite pre nego što drugi put vašem prijatelju uputite kritiku; možda ste baš vi usisivač, a da niste toga svesni.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Produktivnost, Život

Različite putanje

Iako neki dva različita čoveka mogu da imaju iste ciljeve, vrlo je verovatno da će se nalaziti na različitim putanjama ili na različitim delovima iste putanje.

Recimo da dve osobe žele da skinu 20 kilograma, jedna će povećati fizičku aktivnost, druga će promeniti ishranu, treća će primeniti obe strategije, ali će se ishrana i vežbe u potpunosti razlikovati od vežbi i ishrane prve dve osobe.

Isti slučaj je kada neko želi da napiše roman. Jedna osoba će pisati noću i bez unapred određenog plana, druga osoba će pisati danju i imaće plan kog će se pridržavati…

Stoga, kada se poredite sa nekim, zapitajte se da li imate iste putanje i da li ste na istim delovima putanje ako se one podudaraju. Neko ko piše prvi roman će imati velikih problema da napiše 500 reči u toku jednog dana, dok neko se godinama bavi pisanjem će bez problema napisati 2500 reči za dva sata.

Ili, neko ko je vežbao deset godina pa se ugojio nakon što je godinu dana proveo bez fizičke aktivnosti će znatno lakše skinuti višag kilograma nego neko je proveo čitav život igrajući video igrice i jedući čips.

Porediti vaše rezultate sa rezultatima drugih je uvek kontraproduktivno; bilo da se poredite sa onima koji imaju bolje ili lošije rezultate od vaših.

Ako se poredtite sa nekim boljim od vas to može da vas deprimira, a ako se poredite sa nekim ko je lošiji od vas to može da vam da iskrivljenu sliku vašeg uspeha; neko ko teži 119 kila tehnički ima manje od nekog ko teži 150, ali su obe osobe debele.

Džordan Peterson, profesor Univerziteta u Torontu, preporučuje da se isključivo poredimo sa osobom koja smo bili juče, umesto da se poredimo sa drugim osobama danas.

Po računici Džejmsa Klir-a, ako svakog dana bismo svakog dana bili za 1% bolji nego juče, u toku jedne godine poboljšali bismo se 37 puta; što je, morate priznati, mnogo.

Dakle, šta god da vam je na umu, kakvi god da su vam ciljevi, budite 1% bolji nego juče i nemojte se porediti sa drugima, a rezultati će se pokazati vremenom i nakon mnogo truda, rada, i strpljenja.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Fitnes, Misli, Život

Kriza srednjih godina

Nazovite to kako god hoćete, ali u mojoj porodici muškarci jedva da prebace 60, što bi značilo da je vrlo lako moguće da sam zakoračio u drugu polovinu svog života.

Muškarcima koji se se bave sportom u svojim četrdesetima, pedesitima, a o šezdesetima i dalje da ne govorimo, često stavljamo etiketu krize srednjih godina.

To je ono kada deca odrastu, odu od kuće i odjednom muškarac ostane sa mnoštvom slobodnog vremena i otvori se mogućnost da se vrati na sportske terene ili da krene u teretanu. Ponekad muškarci to čine zajedno sa svojom decom i takmiče se u teretani ili na terenu; što je dobro i za oca i dete; najčešće muško.

Iako ih etiketiramo, većinu muškaraca koji su aktivni u svojim zrelim godina to ne dotiče mnogo, ali postoje oni koji se ne usude na takav korak samo da bi izbegli tu ružnu etiketu.

Šta ta etiketa uopšte znači? Da li postoji nešto loše u tome što muškarac želi da bude fizički aktivan, što se brine o svom izgledu i pre svega dugoročnom zdravlju?

Naravno da nema ničeg lošeg u tome, ali ipak ćemo se fraza “kriza srednjih godina” izgovara uz izvesnu dozu ironije i prezira.

U prevodu to otprilike znači:

Šta si ti matori našao sad tu da vežbaš i da igraš fudbal, zašto ne sediš kod kuće i čekaš artritis, alchajmer i druge poželjne bolesti? Sedi tamo gde jesi!

Oni kojma je u velikoj meri stalo do mišljenja drugih se zbog ovakvih stereotipa nikada neće odlučiti da porade na svojoj vitalnosti i fizičkoj aktivnosti iako je to od izuzetnog značaja za zdravlje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.