Misli, Život

Lakše je promeniti svet nego samog sebe

To je ono kada ste nezadovoljni sopstvenim životom, a ne znate kako ste tu dospeli pa tražite krivce. 

Srećan sam što sam davno prerastao taj način razmišljanja, ali verujem da postoje oni koji još uvek ne vide suludost krivljenja političara ili neke druge više sile za sve nedaće koje su ih snašle i možda će im moja priča biti od pomoći.

Bio sam student na Pedagoškom fakultetu u Somboru; imao sam mnoštvo nagomilanih ispita i seminarskih radova koje nisam rešavao; nisam mogao da viđam devojku kad god sam to hteo; živeo sam na račun roditelja koji baš nisu mogli mnogo da mi šalju, a bio sam dovoljno nesposoban da pronađem neki “part-time” posao ili da dođem do novca na bilo kakav legalan način.

Pored svega toga, nisam znao da li zaista želim da studiram to što sam upisao, nisam znao šta ću posle, odnosno nisam imao konkretno zacrtan životni cilj, a samim tim niti bilo kakav životni plan. 

Otaljavao sam taj fakultet kako sam mogao i dane sam provodio igrajući teksas poker na fejsbuku, listajući 9gag, i igrajući hattrick i Footbal Manager; ne baš najbolji i najsrećniji način da se provodi vreme.

Ukratko rečeno, mrzeo sam čitav svet, a najviše sam mrzeo sebe jer nisam umeo da se iščupam iz situacije u kojoj sam se našao.

Onda sam pronašao izvestan pokret, nevladinu organizaciju, koja funkcioniše na globalnom nivou i čije ime ne bih želeo da spominjem jer ne želim nikog da imenujem u negativnom kontekstu. 

Oni su mi ukazali na neke stvari koje ne funkcionišu u svetu; ekonomski sitem, zdravstveni sistem, sistem vaspitanja, religija… šta god poželite. Zar razliku od drugih teoretičara zavere, jer ništa drugo nisu bili, ovi su nudili izvesna rešenja. Želeli su da promene čitav monetarni sistem kako bismo svi živeli u nekoj njihovoj verziji Utopije.

Oni su mi dali odgovore i rešenje za sve moje probleme. Rekli su mi da nije problem u meni već u sistemu; ubedili su me da sam programiran da razmišljam na izvestan način, da sam ovca baš kao i svi oni koji ne vide pravu istinu, da život nije onakav kakvim nam se čini već da postoji neka istina koju od nas skrivaju izvesni vladari sveta.

Iako ne mogu da tvrdim da sve to nije istina, tada nisam video da bavljenje teorijama zavere neće pomoći mojim problemima; da mi to neće pomoći da položim ispite i da zadržim pravo da stanujem u studentskom domu, što je bila mnogo jeftinija opcija od stanovanja u stanu; čak i kada sam ga delio sa drugima.

Žestoko sam bio zapenio sa svim što su oni propovedali. Pridružio sam se organizaciji, prevodio tekstove na sajtovima i titlove za njihove video snimke, postao sam koordinator prevodilačkog tima, organizovao onlajn sastanke, organizovao premijeru filma u Somboru, i pomogao organizaciju premijere istog filma u drugim gradovima širom Srbije, sve u nadi da ću na taj način promeniti svet i rešiti sve probleme; ne samo svoje već čitavog čovečanstva.

Istina, bilo je lakše raditi sve to nego spremiti ispit, pronaći honorarni posao ili rešiti neke lične probleme i afere u kojim sam se našao; bilo je lakše nositi čitav svet na leđima nego sesti i na 10 stranica otkucati seminarski rad. 

Propaganda te organizacije postala je moja opsesija. Svima sam propovedao o izvanrednom svetu koji ćemo moji komradi i ja da stvorimo. Kada bih naišao na sumnju mojih sagovornika pretvarao bih se u ciničnu zver koja je zbog toga izgubila mnogo prijatelja i poznanika. 

Druge sam smatrao ovcama jer nisu bili sposobni da vide istinu koju smo im stavljali na tacnu, dok sam istovremeno bio jedan veliki magarac koji je lične probleme zamenio svetskim i koji je verovao u sve što mu teoretičari zavere serviraju.

Takve organizacije i ideje privlače vrlo čudne ljude; ljude koji su sposobni da veruju u bilo šta; da smo nastali od vanzemaljaca koji su došli sa izvesne planete Anunaki; da postoji izvesna orgonska energija na koju možemo da pokrećemo motore naših automobila ali nam naftne koorporacije to ne dozvoljavaju; da možete da živite gladajući u Sunce… 

Možda zvuči suludo, i možda je još luđe što o tome otvoreno i javno govorim, ali sam verovao u sve to. Gledao sam u Sunce, verovao u Anunaki civilizaciju, orgonsku energiju i bio sam vegetarijanac jer sam mislio da ću time da spasim ne znam koliko životinja, dok sam žestoko narušavao sopstveno zdravlje i zbog čega još uvek osećam posledice.

Ljudi skloni takvim verovanjima imaju jednu zajedničku stvar; svi su nezadovoljni sopstvenim životima i ne umeju da iznađu rešenja za svoje probleme. 

Neke je ostavila žena pa su zbog toga krivili JP Morgana; neki su ostali bez posla ili su radili na radnim mestima koja mrze, pa im je za to bila kriva Koka kola i crkva; neki su izgubili blisku osobu i za to su krivili HAARP antene i izvesne avione koji nadleću naše nebo i prskaju nas kojekakvim hemikalijama iz krajnje nepoznatih razloga; valjda vrše neke eksperimente ili šta ti ja znam. 

Jedni nisu mogli da nađu partnera pa im je bilo lakše da kažu da su ih vanzemaljci genetski modifikovali, isti ti vanzemalji koje izvesne vladajuće partije vešto skrivaju u nekim tajnim objektima; to je bilo lakše nego poraditi na svojim socijalnim veštinama i zapitati se kako je moguće da su svi ludi, a samo sam ja normalan?

Kada na sve to gledam 12 godina kasnije, izgleda mi neverovatno da sam se kleo u naučni metod i istovremeno slepo verovao čitavoj dogmatskoj propagandi jedne organizacije bez trunke preispitivanja onoga što propovedaju.

Bio sam vrlo čudan i otuđen. Nisam hteo da gledam filmove jer sam mrzeo Holivud; kako je moguće uživati u filmu na kog je potrošeno toliko novca? 

S druge strane, filmove poput Matriksa sam doživljavao kao dokumentarne filmove i objašnjavao ljudima tajne poruke koje navodno taj film krije. Verujem da sam bio predmet dobre sprdnje među ljudima i izgubio sam povrenje i kredibilitet mnogih. 

Ljudi koji se nalaze u bezizlaznim situacijama, bilo stvarnim ili fiktivnim, često odgovor pronalaze u religiji, čudotvorcima, magičnim napicima, magnetima, amajlijama i ne shvataju da se najveća moć nalazi upravo u njihovim rukama. 

Ne govorim o smrtno bolesnima, već o zdravim ljudima koji se nalaze na radnim mestima koja mrze, u vezama iz kojih ne mogu da izađu iako su nesrećni, koji ukratko nisu zadovoljni sopstvnim životom i statusom kog poseduju i ništa ne preduzimaju ne bi li stvorili promenu.

Promeniti sopstveni život nije lako, ali ako ga mi ne promenimo, niko drugi neće niti je to ičiji posao.

Ne kažem da bi trebalo da odustanete od promene sveta; naprotiv, jedna od glavnih funkicja mog bloga je da se nakon čitanja svakog teksta zapitate na koji način biste mogli da postanete bolji ili da pomognete nekom drugom da postane bolji.

Ali, ta promena je najefikasnija ako se odvija na ličnom nivou, ako se svakodnevno trudimo da postanemo bolji nego što smo bili juče. 

Ta promena ne znači linčovanje, nepoverenje, traženja krivaca za probleme koji smo sami sebi stvorili; ta promena znači priznati samome sebi da smo napravili greške u životu i pronaći način da te greške ispravimo.

Lako je maštati o nekom utopijskom sistemu u kom ćemo svi biti srećni i bez problema, ali taj svet je krajnje fiktivan. Što pre budemo shvatili da je život jedan dugačak niz problema koje rešavamo, lakše će nam pasti svaki put kada se budemo našli u jednom. 

Ne postoji svet bez problema; život je suviše kompleksan da bi sve funkcionisalo onako kako mi to želimo. Uostalom, ako mi tako želimo, ne znači da svi drugi žele isto; neko će morati da istrpi nešto što mu ne odgovara.

Predlažem onima koji su na putu da promene svet, da sednu sami sa sobom naprive spisak onoga što bi u životu hteli da poprave na ličnom planu i da naprave strategiju kako će to nešto postići. 

Ne mogu zauvek političari biti krivi za sve naše poraze; nešto za šta smo lično odgovorni možemo pronaći način da popravimo, dok ako za nešto što krivimo druge ne preostaje nam ništa drugo nego da ih kunemo i proklinjemo, ali to ne znači da ćemo sutra popraviti naš status, da ćemo zarađivati više novca, da ćemo se naći na radnom mestu koje nam odgovara, da ćemo se naći u vezi sa osobom našeg života, ili da ćemo skinuti viške kilograma.

To je upravo ono što sam lično uradio pre 9 godina, kada sam imao 7 zaostalih ispita i kada više nisam stanovao u domu; napustio sam organizaciju, postavio cilj, napravio plan i sproveo plan u delo.

Tri meseca, svakog jutra sam ustajao u 6 ujutro i provodio čitavo pre podne učeći. Za tri meseca sam spremio sedam ispita, što znači da sam pročitao 120 knjiga dečje književnosti (neke manjeg, neke većeg obima) i da sam spremio druge ispite koristeći se drugim knjigama (priličnog obima).

Nije bilo lako, ali to je tada bio moj prioritet; baš kao što sada imam neke druge priorite.

Kada rešite sopstvene probleme, problemi koje ima svet vam deluju trivijalno. 

Ne kažem da se ne bi trebalo žrtvovati zarad nekih većih ciljeva od spremanja ispita ili pronalaženja posla ili skidanja kilograma, ali pre toga bi trebalo počistiti svoje dvorište.

Ne možemo spasiti okean od plastike, ako nam je dvorište puno plastičnih flaša.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.