Knjiga je najbolji poklon

Knjige su poklon iz kog možete nešto uzeti svaki put kada ih otvorite i pročitate nekoliko redova.

Možete ih čitati nekoliko puta u životu i svaki put će vam doneti nova iskustva i nove mudrosti.

Knjige mogu da idu od ruke do ruke i da uvek nešto imaju da pruže koliko god ruku da ih je prethodno razmenilo.

Kada iz knjige nešto uzmemo, u knjizi ne samo da ne ostaje manje, već se nalazi više; ponekad je neophodno da prvi iz knjige nešto uzmemo i da drugima ukažemo na još jednu dragocenost koju mogu iz knjige da prisvoje.

Podelite roman Krvavo zeleno sa vašim prijateljima tako što će ih usmeriti na moj sajt ivanbacic.com i dozvolite mi da vašim prijateljima poklonim svoj roman.

KNJIGA JE NAJBOLJA KADA MOŽE DA SE POMIRIŠE

Veliki broj čitalaca voli da izlista čitavu knjigu ispred nosa i oseti miris sveže štampe.

Mnogi od nas su odrasli uz štampane knjige i verujemo da njeni elektronski naslednici nikada neće moći da zamene onaj osećaj koji pruža papir.

Jednostavno volimo da držimo knjigu u ruci, da osetimo njenu težinu, da podvučemo nešto u njoj, da zapišemo beleške na margine, da ostavimo posvetu, da čujemo zvuk listanja i da vizuelno procenimo koliko smo blizu kraja i da je držimo u jednoj ruci dok u drugoj držimo šolju kafe.

Ukoliko želite nekome da poklonite štampano izdanje romana Krvavo zeleno možete ga naručiti direktno od mene i u najkraćem mogućem roku stići će na adresu koju ste ostavili u porudžbenici.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Da li da ustanem ili da odustanem?

Ovoga puta ne govorim o tome da li želim da pišem blog ili ne.

Ovih dana sam bio pod mnogo stresa; hakovan mi je sajt; išao sam u Peking da bih napravio novi pasoš, a svi znamo koliko je stresno imati posla sa državnim institucijama i koliko je prijatno provesti čitav dan u vozu.

Niko ne voli da radi ono što ne mora i zato neke stvari jednostavno otaljavamo, ali postoje neke stvari koje bi trebalo raditi propisno.

Naime, juče sam nakon tri dana pauze i nakon dugog što sam se vratio sa dugačkog puta otišao u teretanu. Trebalo je da vežbam noge; zaista ne znam nikog ko voli da vežba noge. Jednostavno je naporno. Noge su najveći i najsnažniji mišići koje imamo i neohphodno je koristiti znatno više tegova nego kada vežbamo ruke ili ramena na primer.

Odradio sam dve vežbe, pokupio svoj peškir i svoju flašu vode i otišao u svlačionicu; bilo mi je dosta svega. Bio sam nervozan jer sam shvatio da imam bar mesec dana posla oko prebacivanja sajtova i podešavanja svega na wordpress-u i nisam mogao da se koncentrišem na vežbanje, tj. otaljavao sam i to nije nešto što se otaljava, jer onda nema apsolutno nikakvog efekta.

Otvorio sam ormarić u kom se nalazila moja torba i stao na sred svlačionice potpuno poražen; razbesneo sam se jer sam bio besan. Mislio sam kako je taj način da se odustane od treninga nešto detinjasto; neću više da se igram, jer nije po mom ukusu i idem kući.

E, nećeš vala, rekao sam sebi, vratio torbu u ormarić, ponovo navukao rukavice i odlučio da završim trening.

Od sveg tog besa, dobio sam dodatnu energiju. Naređao sam više tegova na šipke nego ikada u životu jer su mi sve vežbe delovale suviše lako. Trening sam završio udaranjem u džak i udarao sam u tu jadnu vreću sve dok više nisam imao snage da podignem ruke.

To je bio verovatno jedan od najboljih treninga koje sam u životu imao, a nedostajalo je tako malo da odustanem od svega.

Verujem da iz ovakvih situacija izlazimo jači i sposobniji da se nosimo sa većim izazovima nego što je trening u teretani. Ne samo da jačamo naše mišiće već i karakter.

Vratio sam se iz teretane, spremio ručak i zatim seo da napravim jasan plan za rešavanje novonoastalih problema povodom bloga. Bilo je jasno da ću morati da se odreknem nekih prioriteta i da ih izmenim jer ovakve situacije zahtevaju alarmantno stanje; kao kada vam pukne guma na automobilu pa prioritet nije da stignete na destinaciju već da zamenite točak, tako i kada vam sajt ne funkcioniše kako biste baš hteli.

Sve mi to deluje kao veliko krečenje kuće; sve je u nekom velikom rasulu, novine su svuda po podu, ali osposobio sam spavaću sobu i kuhinjski sto pa sad imam gde da spavam i na čemu da jedem, ali me i dalje očekuje veliko čišćenje.

Kada znam da mogu da izguram trening od kog umalo nisam odustao, tada znam da mogu da odradim ono što nije ni malo lako i što zahteva mnogo odricanja.

I na kraju, ko hoće nađe načina, ko neće nađe izgovor.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Prioriteti

Stvari često ne idu onako kako smo planirali. Nekada se desi nešto potpuno nepredviđeno, što zahteva hitnu promenu prioriteta.

Na primer, pisanje bloga je bio jedan od mojih prioriteta, ali kada je sajt hakovan i ne radi, logično je promeniti prioritete, srediti sajt i tek onda pisati blog.

Promena prioriteta znači da će nešto drugo morati da bude izbačeno sa liste prioriteta.

Čitanje i pisanje fikcije su pored pisanja bloga bili moja tri prioriteta, ali pošto je dizajn sajta izuzetno mukotrpan posao koji zahteva mnogo vremena, morao sam da pauziram pisanje romana i da smanjim čitanje na neko vremen dok ne regulišem sajt.

Onog momenta kada se urgentnost nekih stvari ukloni, možemo vratiti stare prioritete i detalje dodati kasnije.

Stranice koje govore više o Klubu čitalaca, romanu Krvavo zeleno i postavljanje slika na stare članke bloga mogu da uradim bez neke preterane žurbe.

Isto tako, moj sajt na engleskom je ispao sa liste prioriteta; za njega ću morati da nađem vremena nešto kasnije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Zemlja zaboravljenih ideja

Pre nego što zaspem, dok je moj mozak radi na alfa talasima, često dobijam ideje za blog ili roman.

Ne beležim ih jer verujem da ću ih zapamtiti ako su vredne zapisivanja i često uspevam u tome.

Ponekad mi se desi da dobijem dve ili tri ideje i tada ih zapišem jer znam da više od jedne ne mogu da zadržim do ujutro.

Zanimljivo je da mi se nekad desi da zaboravim prvi dok zapisujem drugu.

Pitam se, šta se dogodi sa zaboravljenim idejama?

Neke se vrate kad se najmanje nadam, a da li one što se ne vrate odu nekom drugom ili ostanu zauvek u zemlji zaboravljenih ideja?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Vremeplov

Najbolji način da shvatite kakva je država jeste da posetite njene institucije.

  • Kineske institucije su ogromne građevine urađene u mermeru i staklu i besprekorno su čiste;
  • zaposleni su uniformisani i uslužni i ljubazni i do imbecilnosti;
  • koriste se najmodernijom tehnologijom;
  • prijave se podnose onlajn;
  • sve se rešava relativno brzo, osim kada vam fali jedan papir.
  • sve radite na licu mesta i plaćate telefonom ili kreditnom karticom

Posetiti državne insitucije Srbije je izvestan vid vremeplova.

  • zgrade su stare i po pravilu bi im trebalo krečenje; kako spolja tako iznutra.
  • računari koji radi na Window XP-u i izvesni skener koji navodno najbolje skenira fotografije 5×5 cm;
  • zaposleni koji puše u kancelarijima i nose izbledele majice;
  • na zidu je fotografija zaposlenih koji su odigrali fudbalsku utakmicu noseći dresove FK Crvena zvezda na kojima piše “Beobanka”;
  • na stolu u čekaonici je školska sveska debelih korica na kojima se nazire naslov, “Knjiga utisaka”, jer je vremenom izbrisan;
  • plaćate isključivo u kešu i morate doneti tačnu sumu jer nemaju da vam vrate kusur; pa vi nađite negde u Kini kovanicu od 2 evra.
  • na sve čekate bar dva meseca.
  • fali još samo Slobina slika na zidu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Greške

Postoje mesta na kojima se greške nedopustive; hirurg ne bi trebalo da vam operiše pogrešan organ; pilot ne bi trebalo da pravi greške pri sletanju…

Ali, hirurg koji uči da operiše na maketi ili u obdukcionoj sali može da napravi grešku, baš kao što pilot koji leti na simulatoru ima pravo na grešku…

Kada naše greške ne ostavljaju velike posledice i posebno kada učimo, potpuno normalno i očekivano praviti greške.

Roditelji, posebno ovi u Kini, ali slična je situacija i u drugim delovima sveta, ne dozvoljaju deci da prave greške; što je, paradoksalno, greška.

Od dece se očekuje da postižu 100% na testovima i da budu najbolji u ulici, odeljenju, školi, regiji… i da bi se takav rezultat postigao nema mesta za greške; što je ironičnu u zemlji čiji sistem nalaže da smo svi isti.

Tinejdžeri često neće ni da pokušaju da daju odgovor na pitanje jer to umanjuje njihove šanse za greške; možda nije dao odgovor, ali nije napravio grešku.

Na jednoj od aktivnosti na časovima pustim kratkometražni animirani film, zaustavim ga na izvesnoj sceni, i pitam šta misle da će iduće da se dogodi?

Veoma mi je teško da im objasnim da ne postoji tačan, ali ni pogrešan odgovor na to pitanje; bitan je proces razmišljanja na stranom jeziku.

Čak se i odrasli ustručavaju da bilo šta pokušaju ako nisu 100% sigurni da neće napraviti grešku; ne samo u Kini, ovo važi sa sve. Bilo da je u pitanju promena posla, prebivališta, pokretanje biznisa, ili nečeg banalnog poput odstupanje od recepta za jelo ili instaliranja nove aplikacije na telefon, rađe ćemo se držati nečeg starog i proverenog da ne bismo pravili greške.

Na kraju, da bismo stvorili nešto novo moramo biti spremni da pravimo greške. Novo znači da niko do sada nije tako nešto uradio i samim tim niko ne zna koje su potencijalne greške.

Zahvaljujući ljudima koji su bili spremni da prave greške danas imamo mogućnot da letimo, da komuniciramo brže i lakše nego ikada, i uspeli smo da sletimo na mesec.

Nemojte se plašiti grešaka, svetu su potrebni takvi ljudi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Vreme

Veoma je čudno ponovo posetiti neki grad u kom ste živeli izvesno vreme. Neke stvari ostanu iste, a neke izgledaju potpuno nove.

Većina toga ostalo je isto baš onako kakvog ste ga ostavili i imate osećaj da od kada ste otišli vreme uopšte nije teklo, ali jeste, vreme i te kako teklo; vreme uvek teče jer to je jedina svrha koju ima.

Kada sam pre dve godine nakon 18 meseci posetio Kulu taman se bilo završilo renoviranje Kramerove ulice i izmuljavanje kanala. Bilo je drukčije; veoma drukčije. Ne mogu da kažem ni bolje ni lošije, već jednostavno drukčije. Kada se jedna nova ulica pojavi umesto one koje se sećamo imate osećaj da niste u istom gradu, baš kao kada se kanal u kom ste naučili da plivate proširi i nestanu sva ona mesta kojih se sećate.

Vreme se najbolje pokazuje na ljudima; neki su ostarili, ugojili se neki, smršali i posedeli, neki završili škole, drugi pošli u škole, a vrlo je malo onih koji su ostali isti.

Isto sam doživeo i kada sam se nakon dve godine vratio u Peking. Metro je bio na starom mesto, ali je bilo mnošto novih stanica; vozovi su malo više škripali, ali su putokazi sada digitalni. Zgrade koje su se gradile kada sam napustio Peking su završine, ali se neke druge ruše i neke druge se prave.

Vreme teče, vreme je teklo i pre nas i teći će mnogo posle nas i mnogo je više onoga čemu nismo i nećemo svedočiti nego čemu svedočimo ili ćemo svedočiti.

Vreme teče dugo, dok mi postojimo kratko i zauzimamo vrlo malo prostora na toj liniji.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Mozak

… je vrlo moćna, ali naivna sprava.

Naučnici su dokazali da ne postoji razlika između iskustava koje stvarno doživimo i koja zamišljamo.

U prevodu, neko ko nedelju dana svakodnevno provede sat vremena za klavirom i vežba skale postići će približno iste rezultate kao neko ko je to isto radio u glavi, odnsono ko je zamišljao kako prstima dodiruje dirke klavira i svira skalu.

Placebo je još jedan primer koliko je mozak naivan. Ljudi mogu da se izleče od izvesnih bolesti iako su popili nešto šećera u obliku pilule, samo zato što su mozgu rekli da je to lek koji će im ukloniti tegobe.

Mozak dobija informacije putem čula i one informacije koje mu nedostaju često ume da nadomesti iz prethodnih iskustava; zato smo u mogućnosti da iskusimo stranice knjige kao da smo nešto stvarno doživeli ili da se izlečimo pijući šećerne pilule.

Nemojte uvek verovati mozgu i čulima. Zapamtite, zemlja nije ravna poloča, iako deluje da je takva; Sunce ne zalazi i izlazi već se Zemlja okreće oko njega, iako deluje da je obratno; radio talasi postoje iako ne možemo da ih vidimo, nanjušimo, dotaknemo, okusimo ili čujemo…

Ako želite da saznate nešto kako stvarno jeste, morate da sagledate stvari iz drugih perspektiva, da isključite čula i prethodna iskustva, i da prikupite informacije koristeći druge metode.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

U nečijim cipelama

Pisci, da bi razumeli likove u svojim knjigama moraju da hodaju neko vreme u njihovim cipelama. Sam proces nije jednostavan i zahteva nešto poput hipnoze ili transa; zato pišem ujutro i ne volim da me iko prekida. Vrlo teško je ući u takvo stanje i zadržati se satima.

Ipak, tako nešto vrlo lako pređe u naviku, i čak i kada ne pišem, često se kratkotrajno prebacujem u tuđu obuću i pokušavam da razumem sagovornika ili nasumične ljude na ulici.

Problem nastane kada uđete u cipele sebičnih i bahatih ljudi i kada shvatite da su se parkirali na sred trotoara samo zato što ne mare da li će to nekome smetati ili kada u gluvo doba odluče da raspale rafal iz vatrenog oružija ili petardi samo zato što se rodio njihov naslednik…

Primera bahatosti i sebičnosti je beskonačan, ali nikada neću moći da prihvatim i razumem takvo ponašanje niti mislim da bi trebalo tako nešto opravdati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Futur II

… iliti izumrlo glagolsko vreme.

Češće ćete čuti ili pročitati: – Javite se kad stignete. umesto: – Javite se kada budete stigli. – ili – Neću doći ako pada kiša. – umesto; – Neću doći ako bude padala kiša.

Ako niste znali, drugi oblik je pravilan, ali i sam često pravim grešku i koristim prvi, nepravilan oblik jer je ekonomičniji i preti da iščezne u potpunosti.

Ako se budem dobro skoncentrisao, neću ponoviti slične greške.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.