Misli

Privatnost

Pod utiskom pređašnjeg napada na moj sajt, razmišljao sam o privatnosti na internetu.

Kivni smo kada fejsbuk ili neki drugi serviis zahtevaju da ostavimo broj telefona, lični dokument, ili, ne daj bože, broj bankovnog računa; ko zna šta sve mogu da urade s tim!?

S druge strane, nismo ni svesni koliko informacija dobrovoljno ostavljamo na raznim sajtovima, uključujući fejsbuk. Vlasnici tih sajtova drage volje prodaju naše informacije marketinškim kompanijama koje na osnovu naših pretraga na guglu, ili na osnovu stranica koje nam se sviđaju mogu da odluče da li da nam pokažu svoju reklamu ili ne.

Nisam protivnik takvog vida marketinga, čak ga i sam koristim i plasiram reklame za svoje knjige i nagradne igre ljudima za koje znam da vole da čitaju. Takođe, ako već moram da gledam reklame na YouTube, voleo bih da to bude sadržina koja me zanima i od koje mogu da imam koristi.

Ipak, veliku frku dižemo povodom privatnosti na internetu; želimo da ostanemo anonimni. Mnogo je onih koji se zalažu za sakrivanje identiteta na internetu, a ne vidim zašto, osim ako imaju ambicije da tu anonimnost zloupotrebe.

Oni koji su vešti sa kodiranjem mogu potpuno anonimno i nesmetano da pristupe vašem računaru ili bilo kom nalogu na kome se nalaze vaše poverljive informacije i koje mogu da zloupotrebe ili da vam jednostavno napakoste. Pošto je njihov identitet vešto skriven, često ne postiji način da budu pronađeni i da odgovaraju za svoje postupke.

U svetu mimo interneta postoje dokumenti poput lične karte i pasoša i njihova svrha je da potvrde naš identitet. Ja sam taj i taj, sa tim otiskom prsta i ako budem uradio nešto što nije ispravno snosiću posledice; bilo da to uradim na javnom mestu ili u privatnosti svog doma; privatnost doma mi omogućuje da šetam u donjem vešu (ili bez njega), ali mi ne dozvoljava da ubijem nekog samo zato što sam u svom domu; moja lična karta i moj pasoš važe i u mom domu.

S druge strane, na internetu, moja lična karta i moj pasoš često nemaju nikakvu vrednost. Tamo mogu da se potpišem kao bogotac345 i da radim šta god poželim; mogu da budem agresivan, da vređam, da se pretvaram da sam neko drugi, da manipulišem naivne ljude, i vrlo je lako ostati neidentifikovan. Istina je da na internetu ne mogu nikoga da ubijem, ali ubistvo nije jedini zločin kažnjiv zakonom.

Internet je sredstvo za komunikaciju i prenost podataka i svi ga danas nosimo u džepu; nešto kao biblioteka i telefonska linija u isto vreme.

Ako želim da pozajmim knjigu iz u biblioteke moram da imam člansku kartu na kojoj piše moje ime i prezime i kada oštetim ili zaboravim da vratim neku knjigu, bibliotekar zna kome da se obrati za nadoknadu.

Ako neko želi da me kontaktira telefonom mora da zna moj broj telefona ili će dobiti nekog drugog; iza tog broja telefona stojim lično ja, imenom i prezimenom i često ličnom kartom i bankovnim računom. Ako nekog budem zivkao u gluvo doba (što sam kao tinejdžer radio), policija će znati kome da se obrati (što je policija uradila).

Zašto onda ne bi trebalo da imam člansku kartu za internet koja je povezana sa svakim mojim uređajem koji ima pristup internetu i kada napravim neku štetu odgovorna lica interneta ili zakona znaće kome da se obrate ili gde da me nađu?

Moguće je zadržati privatnost na internetu iako drugi znaju ko ste, baš kao što je to moguće bilo gde; iz tog razloga nosimo gaće. Mnogo ljudi zna moje ime, ali me je vrlo mali broj video bez gaća jer mi je stalo do privatnosti (taj broj se znatno poveća kada služite vojsku).

Zašto onda svi na internetu ne bi trebalo da znaju moje ime, ako sam mogu da odaberem kome ću pružiti izvesne informacije koje smatram privatnim.

Na taj način drastično bi se smanjio broj sajber nasilja; najveći broj agresivnih i uvredljivih komentara dobijamo od anonimnih ljudi (što ne važi za tinejdžere, oni dobijaju od vršnjaka, ali to je već druga priča).

Ako bi svaki računar bio povezan sa ličnom kartom, hakeri bi dobro razmislili da li je vredno rizikovati slobodu ili finansijsku nadoknadu samo da bi pokušali da prodaju mazdine žmigavce preko mog sajta; jednim klikom mogao bih da prijavim zločin na mom sajtu i konekcija bi odvela policiju pravo do vlasnika računara.

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.