…je neko ko radi i kad mu se ne radi i ne čeka na motivaciju, inspiraciju i kaže – danas neću ići na posao jer nisam raspoložen. Od svakog zubara ili hirurga očekujemo da bude profesionalac jer ne želimo da odradi traljav posao, i većina zubara i hirurga jesu profesionalci. S druge strane, od ljudi koji se bave emocionalnim radom, što smo svi mi koji pokušavamo kod ljudi da izazovemo određene emocje kako bismo ih

Svi znamo makar jednog takvog. Po čitav dan sedi ispred ekrana i viče na televizor, uglavnom na političare, ili fubdalske trenere. Od kada nosimo taj televizor u džepu, ne samo da možeš da se svađaš sa onim na kog si kivan, već taj, pod uslovom da mari, može da te „čuje“, a sve što bi trebalo da uradiš jeste da u polje ispod snimka otkucaš neku besmislenu poruku, i na kraj staviš tri tačke ili

Za ostvarivanje bilo čega, moramo imati konkretan strateški plan. Nije dovoljno da želimo da nešto postignemo, već bismo morali da postavimo opipljive ciljeve. Ako, na primer, želimo da ostvarimo spisateljsku karijeru, moramo da odredimo šta ćemo to da pišemo. Poeziju? Prozu? Blog? Internet sadržaj? Od svega po malo? – opipljiv cilj Kada tako nešto odredimo, idući korak je da pređemo na posao i da kažemo, ove nedelje/ovog meseca ću napisati jedno poglavlje, jednu pesmu, jedan

Već se prilično dugo borim sa blokadom u pisanju, barem kada je ta duža proza u pitanju. Iako sam govorio da tako nešto ne postoji, jer sve što bi trebalo da uradimo kada ne možemo da pišemo jeste da sednemo i zapišemo nekoliko reči i tehnički smo pisali i tehnički blokade nema, ali da li je tako? Prošlo je sigurno 6 godina od kako sam svoj prvi i jedini roman priveo kraju. Počoeo sam ih

Još jednom bih iskoristio priliku da uporedim ostavljanje društvenih mreža sa ostavljanjem cigareta jer ono što trenutno osećam jeste strah da ću se ponovo vratiti. Psiholozi kažu da je dovoljna jedna cigareta da bismo postali zavisni i zaista je tako. U početku deluje naivno, posebno ako počnete da pušite kao dete, kao što ja jesam, i mislite: Nije to ništa ozbiljno. To se ne dešava meni. Ja mogu da prestanem kad god poželim. I to

Drugi dan kako ne koristim opcionalne tehnologije, pre svih instagram i jutjub, i ne mogu da ne primetim sličnost sa ostavljanjem cigareta. Znam da mi nešto fali, osećam neku glupu prazninu, ruka mi nekako sama poseže za telefonom, i kad shvatim da na mom telefonu ne postoji aplikacija instagrama ili jutjuba, razočaram se i osećam blagu napetost. Da stvar bude gora, svestan sam činjenice da samo radim dobro sebi, ali moj mozak je željan dopamina

Svrha tehnologije je da nam olakša život, i u većoj meri je uspešna u tome; svega nekoliko klikova nas deli od bilo koje informacije, možemo da komuniciramo jedni sa drugima gde god da se nalazimo, ako umemo da koristimo mape, vrlo je teško da se izgubimo u kom da se gradu nalazimo… Ali, mnoštvo tehnologije je napravljeno tako da kidnapuje našu pažnju i prosledi je reklamnim kompanijama ili bilo kom pojedincu koji je od društvenih

Ne postoji nešo poput besplatne večere, pa tako ne postoje ni besplatne društvene mreže. Tačno je da nas društvene mreže ne koštaju novca, ali nas koštaju naše pažnje. A šta vlasnici društvenih mreža mogu da rade sa našom pažnom? Prodaju ih onima koji se oglašavaju na društvenim mrežama. I ne samo to, pošto su vlasnici društvenih mreža shvatili da što mi više vremena provodimo na društvenim mrežama, videćemo više reklama, samim tim, donećemo im više

Svi mi imamo neku sliku o sebi i tu sliku želimo da projektujemo u svet tako da drugi mogu da nas vide onako kako sami sebe vidimo. Ponekad, naša slika o sebi se ne podudara sa našom stvarnom predstavom, tj. nije u saglasnosti sa našim delima, i ljudi, posebno oni koji imaju visoku emocionalnu inteligenciju, vrlo lako prozru korz našu projekciju lažne slike. Kada su u pitanje te lažne slike, one se nekada projektuju nesvesno.

Kao socijalna bića, programirani smo da tražimo društveno odobrenje. Svesno, ili nesvesno, eksperimentisaćemo sa našim ponašanjem, pomeraćemo granice naših akcija, dokle god to ponašenje ne naiđe na osudu. Kada naiđemo na osudu, imamo dva puta; ili ćemo biti buntovnici, koji će smatrati da je naše ponašanje bez razloga osuđeno i nastavićemo da pomeramo njegove granice, ili ćemo prihvatiti norme koje nam okolina postavlja. Jedan od razloga zašto društvene mreže izazivaju toliku zavisnost i zašto neprestalno