Ljudi koji se svađaju sa televizorom

Svi znamo makar jednog takvog. Po čitav dan sedi ispred ekrana i viče na televizor, uglavnom na političare, ili fubdalske trenere.

Od kada nosimo taj televizor u džepu, ne samo da možeš da se svađaš sa onim na kog si kivan, već taj, pod uslovom da mari, može da te “čuje”, a sve što bi trebalo da uradiš jeste da u polje ispod snimka otkucaš neku besmislenu poruku, i na kraj staviš tri tačke ili znak uzvika.

Svaki put kada imamo potrebu ili priliku da se deremo na televizor, bilo da je pravi ili ovaj džepni, uvek imamo izbor da to ne uradimo; biće bolje i po nas i po onoga s druge strane televozira.

Ako se desi da smo mi na televizoru, pa se na nas deru, uvek imamo prilike da samo prođemo pored tih galamdžija kao da ne postoje, jer nismo zbog njih odlučili da stojimo s druge strane ekrana već zbog onih koji se na nas neće drati.

To što je neko glasan, ne znači da je u pravu, uglavnom je slučaj da nešto nije razumeo, što zbog njegovih kongnitivnih ograničenja, što zbog kognitivne disonance, što zbog toga što sadržaj nikad nije ni bio namenjen njemu, ali se igrom slučaja našao pred njegovim očima.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.