Misli

Ne pišem kao ja

Već se prilično dugo borim sa blokadom u pisanju, barem kada je ta duža proza u pitanju. Iako sam govorio da tako nešto ne postoji, jer sve što bi trebalo da uradimo kada ne možemo da pišemo jeste da sednemo i zapišemo nekoliko reči i tehnički smo pisali i tehnički blokade nema, ali da li je tako?

Prošlo je sigurno 6 godina od kako sam svoj prvi i jedini roman priveo kraju. Počoeo sam ih još mnogo; zapčnem jednog svakog dana, ako ništa ono bar u glavi; ali nijednog ne završim. Zašto? Reći ću: “Bog će ga sveti znati!” iako baš i ne verujem u tog nekog, jedinog, tvorca, posebno ne kako se u svetim knjigama predstavlja. No, nije to sad tema za ovo jutro. Fraza je dobra, i možemo da je koristimo i mi, nevernici, jer baš dočarava koliko pojma nemamo zašto ne završimo ono što započnemo.

Jedna od mojih teorija, bar kada je u pitanju moj slučaj, jeste da sam malo preterao sa izučavanjem i učenjem o tome kako se piše roman. Dok sam pisao taj prvi roman, nisam baš mnogo znao šta radim. Znao sam da bi roman trebalo da ima poglavlja, neki romani imaju i delove, ili ti knjige u knjizi, pa je eto i moj imao, i znao sam da bi roman trebalo da ima početak, sredinu i kraj, što bi značilo da bi roman trebalo da ima priču, i to je možda i najbitnija stavka romana. Neće niko sedeti satima i čitati roman koji nema priču, samo zato što je lepo napisan. Isto, kao što niko neće sedeti i satima gledati film sam zato što ima lepe kadrove. Lepi jezik romana i lepe slike filma su tu kao glazura na torti; tu su da lepo izgleda, ali bitno je šta je unutra.

Da nemam pravu blokadu kakvu imaju drugi pisci potvrđuje činjenica da sam objavio 430 članaka na blogu koje sam pisao na srpskom, i nešto manje na engleskom, ali taj blog na engleskom sad nije ni bitan jer sam od njega odustao.

Nije mi problem da razmišljam na engleskom, toliko mi je englesko blizak da umem i da sanjam na tom jeziku, ali engleski nema tu slobodu reda reči u rečenici kog mi pruža srpski pa više volim da pišem na srpskom, iako gotovo da niko i ne čita moje pisanije. A, i to me nije mnogo briga. Valjda će ta šaka ljudi koja čita ovaj blog naći nešto korisno u njemu, ako i neće, čak ni to nije problem, jer, eto, ja imam korist od njega. Blog mi dođe kao nešto gde naglas razmišljam i kad jednom mogu da vidim te svoje misli na ekranu lakše mi je da ih rasporedim u ladice mozga tamo gde već bi već trebalo da stoje.

Rekoh već da je problem što sam čitao mnogo tih knjiga i slušao mnogo tih predavanja i raznih tuđih mišljenja o tome kako se piše roman i sve vreme sam se trudi da pišem taj roman, ne onako kako bih ga ja napisao, nego onako kako bi ga svi ti drugi ljudi napisali.

I takav pristup možda da radi jedno vreme, a onda prestane.

Ja gledam na pisanje romana kao rešavanje nekog problema; imaš neku priču u glavi, ta priča nije baš jasna, ali kad je staviš na papir (iliti na ekran), malo bude jasnija. Ako čitajući vidiš slike, dobro je, ako ne vidiš, piši ponovo, i to je moj najprostiji pristup pisanju i čitanju sopstvenih tekstova. Ako mi promakne koja greška u kucanju, promakne mi, to je zato što ih ne vidim od tih silnih slika.

E sad, ta kočnica u pisanju nastane, kad JA pišem kao neko ko nije ja, onda taj NEKO ko piše umesto mene, teško da može da ima rešenje za probleme koje taj NEKO nije, to jest za MOJE probleme. I tako ti JA stanem pa krenem ispočetka kao NEKO ko nije ni ja, ali ni onaj PRETHODNI NEKO, već neki DRUGI NEKO.

Znam da na svakog od nas utiče tuđe pisanje. Svi mi pomalo pišemo ili govorimo kao neko drugi ko je neko pisao ili govorio, posebno kao oni čije knjige volimo i čije knjige čitamo i sve je to normalno i dobro i nešto od čega ne bi trebalo bežati, ali to je nešto što se dešava osmozom, onako slučajno, usput pokupiš fraze ljudi s kojima provodiš najviše vremena, ali ne možeš to na silu raditi.

Bilo je slučajeva kada bih naišao na neki problem i onda ne bih seo da razmislim kako bih ga ja rešio već sam se služio prljavim taktikama koje sam naučio u svim tim knjigama o pisanju, pa sam razmišljao o tome kako bi ovaj ili onaj rešio te probleme.

Ne može to tako. Ima toliko mnogo drugih, a samo je jedan JA i samo ja mogu da rešim problem onako kak bih ga JA rešio i onda je taj roman, ili taj blog, ili to štogod moje i napisano onako kako bi ga JA napisao. Sve drugo je tuđe i bledi pokušaj da se nekom dopadneš.

Ni to mi sad nije mnogo bitno. Ako se meni nešto ne dopada može vama da se dopada koliko god hoće, al’ to nikad neće biti moje.

Kažu da je uočavanje problema pola rešenja problema, a ja bih rekao da je to mnogo više od pola, jer sve što ti je ostalo jeste da radiš na problemu, a to je najlakši korak.

Sve što mi sada preostaje jeste da pišem onako kako bih JA pisao, svidelo se to vama ili ne, jer što bi rekao Edgar Alan Po:

Budite ono što jeste, svi drugi su već zauzeti.

Edgar Alan Po

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.