Prosečnom čoveku je danas vrlo teško da upadne u dosadu. Kad god imamo i najmanji trenutak u kom nemamo šta da radimo, prosto izvadimo uređaj veličine špila karata iz džepa i u njemu nalazimo beskonačan izvor zabave. Dosada je ključna za uspešno pisanje. Dosada je vreme u kom se um odmara, ali i traži rešenja za probleme koji nas muče u toku dana, a pisanje nije ništa drugo nego rešavanje problema, a problem pisanja je
Danas 1000 reči. Nije bilo nešto naričito dobro, ali mi je drago da sam prešao preko onog problema od juče i nadovezao se na stvar na koju sam potpuno zaboravio i na koju sam se podsetio čitajući i ispravljajući scenu od ranije. To mi je možda signal da bi trebalo da pročitam sve što sam danas napisao, ali s druge strane možda je u pitanju potpuno loša ideja uzimajući u obzir stanje u kom se
94. dana sam napisao 200 reči, 95. sam napisao 450, reči, danas sam napisao 500, reči, i obrisao 1000. Svaki put kad obrišem 1000 i više reči, osećam se kao da sam počinio neki zločin, iako se ovih 1000 reči moralo obrisati. Pišući sam shvatio da sam neke stvari otkrio pre vremena, a čitav zaplet sam bazirao na oktrivanju tih stvari. Brisanje te scene je dobra stvar, ali i dalje ne možeš da se osećaš
Današnje pisanje je trajalo mnogo duže nego što sam očekivao i mnogo duže nego što je to ikada ranije bio slučaj, ali moram priznati da nisam sve vreme pisao već sam bio izložen svim mogućim eksternim stresorima poput vesti, poruka na mom telefonu i mislima izazvanim tim stresorima. Sve u svemu, pisanje je delovalo dobro. 1000 je napisano, što znači da sam na kraju pobedio ja, a ne oni koji rade na tome da me
Danas je bio mnogo bolji dan nego juče. Ne dobar dan, ali bolji nego juče. Napisao sam 1000 reči i to je ono što se ovog momenta računa, što je ovog momenta bitno. U sredini priče, pojavljuje se novi lik koji dobija sve značajniju ulogu. Zaslužan je što se uz njegovu pomoć otkrivaju neke bitne stvari iz prošlosti protagoniste, tu je da pomogne protagonisti, ali ne kao mentor, već kao saputnik u avanturi, ima neke
Nisam pisao 4 dana. Ne znam šta je tačno uzrok tome. Mislim da ima više faktora. Prvo, moguće da sam se premorio. Kod mene postoje ti periodi u kojima sam hiper produktivan i tada nemam granice, radim po čitav dan, i onda dođe dan kada ne želim da ustanem iz kreveta i taj dan nekada ume da traje nedeljama, ili mesecima. Ovoga puta sam upotrebio svu svoju snagu volje da bih prekinuo niz od 4
Kapacitet mog pisanja se definitivno povećao. I danas sam bez problema napisao 1000 reči za nekih 60 minuta. Ne mogu to isključivo da pripišem brzom kucanju, jer zapravo i ne kucam naročito brzo, već iz toga stoji nešto drugo. Pretpostavljam veliki trening i bezbroj seansi pisanja blogova i fikcije čak i onda kada mi se nije pisalo. Današnja seansa otišla je u nekom nepoznatom pravcu, i u momentima sam se pitao šta se kog đavola
Ipak sam morao da se vratim nazad da bih izašao iz ćor sokaka u kog sam se saterao juče. Zapravo, nisam se juče u njega saterao, ali sam tek juče shvatio da se u njemu nalazim. Pribojavao sam se tako nečega, i setio sam se da imam odbrambeni plan, setio sam tačnog mesta na kom sam sa u narativu napravio pogrešno skrentanje i čak sam ostavio komentar u dokumentu da bi trebalo vrlo dobro da
Kinezi bi rekli veoma srećan broj – 88. Što se mene tiče, nisam siguran. Završio sam pisanje iz tri puta. Ujutro smo morali ranije da vodimo Natašu u vrtić jer su se spremali za nastup za kog su vežbali prethodnih mesec dana, ako ne i više, pa sam do odlaska uspeo da napišem nekih 400 reči. Vrativši se s treninga, nastavio sam da pišem, ali smo se tada uključili u prenos uživo Natašinog nastupa. To
Napisao sam 1000 reči u toku prepodneva. Kada znam da neki ljudi provedu čitav dan, ili čitavu nedelju pišući 1000 reči, a meni je za to potrebo 60 minuta, kada imam dobar dan, poput ovog današnjeg, pitam se da li možda nešto ne radim kako bi trebalo? Da li ne razmišljam dovoljno duboko? Da li su moje rečenice suviše proste? Da li su moje priče suviše trivijalne? Da li su žudnje mojih likova suviše primitivne?
