Napisao sam još 500 reči danas. Poglavlje još uvek nije gotovo. Praktično ne mogu da kažem ni da je poglavlje početo, jer sam sve vreme pisao neki veliki uvod za poglavlje čija je svrha prevashodno da bih ja razumeo šta se događa.
Danas sam napisao još 500 reči novog poglavlja. Sumnjam da će išta od toga završiti u konačnoj verziji, ali takvo pisanje je veoma korisna vežba u kojoj otkrivaš i najsitnije detalje svojih likova. Kažem da neće završiti jer ima vrlo malo radnje u prethodna dva dana. Uglavnom su neki opisi lika koji bi mnogo bolje bili predstavljeni tehnikom koja se na engleskom kaže “Show, don’t tell”, iliti Pokaži, ne pripovedaj.
Danas sam počeo da pišem novo poglavlje, koje uopšte nije bilo u planu u prvom draftu. Stoga sam odlučio da napišem svega 500 reči i da tu stanem. Jedno je prepravljati već napisano poglavlje, dopunjavati ga ili brisati višak, a potpuno je drugo pisati poglavlje ispočetka. Pisati poglavlje ispočetka je pratkično prvi draft; ne romana, ali tog poglavlja. To je još jedan balans kog moraš da napraviš i u tom prvom draftu poglavlja koje je
Jedan od pokazatelja da sam na dobrom putu, jeste da sam došao u fazu kada potpuno ignorišem sinopsis. Kroz tu fazu sam prošao pišući prvi roman, a kroz tu fazu prolazim i sada. Pišući prvi roman imao sam mnogo detaljniji sinopsis, gde je svako poglavlje bilo u detalje isplanirano, ali ako poredimo taj sinopsis, sa konačnom verzijom romana, primećujemo vrlo malo sličnosti, i pored nekih ključnih događaja, sve drugo je izmenjeno. Sada nemam detaljan sinopsis,
Drugi draft mi uvek pričinjava veće zadovoljstvo nego prvi. Kada pišem prvi draft, a posebno kada pišem sinopsis, mogu da imam dobre momente, i da verujem u roman, da verujem da imam dobru ideju i da se priča dobro razvija. Vremenom, počinjem da sumnjam u priču, pronalazim razne rupe, i drugi draft je upravo mesto na kom se popunjavaju sve te rupe, i kad počnem da ih popunjavam, kada nešto što je prvo bila dobra
Slušaj svoje snove. Kada kažem snove ne mislim na snove o kojima sanjaš budan, kako želiš da ostvariš ovo ili ono, već snove koji ti dolaze u toku noći. Čitav moj drugi roman baziran je na ideji koja mi je došla u snu. Nekoliko poglavlja ove knjige bazirana su na iskustvima koje sam doživeo u snu. Noćas sam sanjao nešto što sam morao da unesem u roman, jer je bio jedini logičan način da započnem
Dobar deo današnjeg vremena kog sam posvetio pisanju proveo sam pokušavajući da vidim da li zaista mogu da ugradim novu priču u postojeći prvi draft romana. Odgovor je bio da mogu, ali bi tada ta priča preuzela čitav roman i potencijalno izgurala priču koja trenutno glavna, a to je nešto što, pre svega, ne želim, a drugo što mi se ne čini ispravnim i mislim da je greška izgurati jednu priču koja ima dobar potencijal,
Kada sam pisao prvi roman, dogodilo se to da sam napisao jednu priču do pola, saterao se u ćošak, i nikad nisam nastavio, zatim sam napisao drugu priču do pola sa istim rezultatom. Na kraju se ispostavilo da je najlogičniji mogući potez da spojim te dve priče u jednu i napravim jednu kohezivnu celinu za koju se ispostavilo da je bila prilično uspešna. Pišući drugi roman, prolazim kroz sličan proces. Najveća razlika je što nisam
Prepravljanje mi zapravo prija. Ima mnogo toga da se doda već od samog početka, pa sam danas tako dodao čitavu jednu scenu. Mnogo je lakše proći stazom kojom si već prošao, i samo počupati korov koji je narastao od poslednjeg prolaska, ili kog si preskočio jer ga nisi video, a mogao si da prođeš.
Definitivno sam krenuo na drugi draft, iako nisam došao do kraja. Jednostavno je postalo jasno da priča više ne funkcioniše i da bi je popravio moram da krenem ispočetka, ne mogu tek tako da izbacim poglavlje, dva, tri, mora čitav rukopis da se prepravi da bih mogao priču da doteram do kraja. Takav pristup nije uopšte stran u pisanju romana, svi romani ikada objavljeni su prošli mnoštvo prepravki i često je pisac morao da kreće
