U jednom poglavlju sam pronašao prilično dugačku scenu. Imala je gotovo 2500 reči, pa sam je zbog toga izolovao u zasebno poglavlje.  Izbacio sam nekoliko pasusa iz nje, nekoliko dodao i činilo mi se kako sam napravio neke minorne promene, ali kad bolje razmislim, to poglavlje nije više ni nalik na ono što je bilo. Zanimljivo je kako svega nekoliko malih promena, jedan pasus manje, jedan pasus više, nekoliko dodatih i nekoliko oduzetih rečenica, mogu

Još jedna seansa koja je podrazumevala mnogo brisanja i vrlo malo pisanja. Zavrišio sam poglavlje za koje nisam siguran da će završiti u konačnoj verziji. Prilično je dugačko, a vrlo malo pokazuje. Verovatno može od svega da se napiše jedan dobar pasus i da se ubaci na kraj prethodnog poglavlja ili kao uvod u sledeće, kao neka tranzitivna scena.

Danas sam obrisao 90% jednog poglavlja. Ono što je ostalo pruža osnovu za nastavak tog poglavlja, ali nisam siguran da li će biti uspešno. Ipak napisaću ga.

Danas sam završio još jednu scenu.  Scena je drastično izmenjena u poređenju sa prvim draftom. Pitao sam se da li da je možda obrišem u potpunosti, ali sam joj ipak pružio još jednu šansu. Sadržala je mnoštvo dobrih pasusa, ali to nije bilo dovoljno da je ne obrišem. Morao sam da je napišem tako da ima početak, sredinu i kraj. Roman je kao ona ruska lutka, babuška. Roman ima početak, sredinu i kraj, svako poglavlje

Roman nije dobar zbog onoga što se u njemu nalazi, već zbog onoga što je iz njega izbačeno. Ne sećam se ko je ovo tačno rekao, ali ja sigurno nisam. Iako nisam taj koji je prvi primetio ovu pojavu, ne mogu da ne primetim da moj roman počinje da liči na pravi roman tek kad počnem iz njega da izbacujem suvišno.

Već koji put govorim da mi izuzetno prija da pišem uz muziku i onda to nekako smetnem s uma i prosto prestanem da puštam muziku kada hoću da pišem. Prethodni roman sam pisao uz Mocartov Rekvijem, dok ovaj roman pišem uz Balaševića. Ne smeta mi što razumem reči. Ne odvraćaju mi pažnju. Štaviše, kada pre podne pustim Balaševića moj mozak dobije signal da je vreme za pisanje i prosto ne razmišljam ni o čemu drugom

Izuzetno mi je teško da uhvatim dobar ritam. Moj život je trenutno podložan mnogim promenama koje mogu, a i ne moraju, biti dobar izgovor za nedostatak organizacije vremena, pa samim tim i redovnog pisanja. Ono što je dobro jeste da i pored većih razmaka između pisanja, nisam izgubio momentum. Još uvek znam o čemu je priča, još uvek znam u kom smeru bi trebalo da ide, a nekada mi se čini da mi pauze zapravo

131. dana nisam mnogo toga uradio, niti sam našao bilo šta vredno beleženja, pa stoga nisam pisao blog. Danas sam priveo šesto poglavlje kraju. Ne mogu da kažem da je u potpunosti završeno jer će sigurno morati da prolazi kroz razne druge stilske promene, ali što se tiče samog sadržaja romana, privh šest poglavlja mi deluje kao jedna skladna celina koja se nadovezuju jedno na drugo. Zanimljivo mi je u kojoj meri ne mogu da

Dok sam danas prepravljao roman, shvatio sam da imam dve iste verzije jedne iste scene, napisane u toku dve različite prilike, verovatno nedeljama udaljenim jedne od druge.  Zanimljivo je da nisam shvatio kako dva puta pišem jedno te isto, i još mi je zanimljivije koliko su neki pasusi približno isto napisani. Što znači, da kad imaš ideju u glavi, nije bitno da li si napisao sinopsis ili ne, ako za nešto veruješ da bi trebalo

Pisanje romana je verovatno najčudnija stvar koju sam ikada radio. Nešto što mi je juče delovalo kao briljantna ideja i što može da se pretvori u takozvani “main plot” iliti glavni tok radnje, danas mi deluje kao apsolutna glupost, i sve što sam danas radio jeste da sam eliminisao sve delove romana koji su vodili ka jednoj takvoj ideji. Ono što je još zanimljivo povodom toga jeste da kada obrišeš sve to, osećaš se kao