Spavanje je očigledno postalo moj prioritet. Ne samo zbog pisanja, već zbog zdravlja uopšteno. Postoje brojne zdravstvene posledice lošeg sna i tako nešto ne ostavlja trag isključivo na mojoj koncentraciji i sposobnosti da pretvorim misli u reči. Koliko god se trudio da legnem na vreme postoje sile koje se postaraju da moj san ipake ne bude onakav kakav bih hteo da bude. Nemam problema da zaspim, kad god da odem u krevet, ali često imam
Noćas sam loše spavao, ali se to nije u velikoj meri odrazilo na pisanje. Da, pisanje je imalo drukčiju notu nego inače, i išlo je nešto sporije nego inače, i moj um je bilo veoma lakše dekoncentrisati nego inače, ali sam ipak uspeo da završim 500 reči u dogledno vreme i ne samo da sam otkucao određeni broj reči, već sam imao prilike da se zaista saživim sa scenom i da shvatim šta svaki od
Stvaranje romana, ali verujem da važi i za stvaranje uopšteno, posebno ako je u pitanju dugačka forma, ili bilo šta drugo što se ne može završiti u jednom danu, poput pesme, slike, skulpture, muzičke kompozicije, pa do kompjuterskog programa ili arhitektonskog plana jedne građevine; stvaranje bilo čega je jedan veoma čudan zanat. Malo je reći da sam juče došao do tačke od koje nisam znao kuda dalje da idem i jedan deo mene je već
Danas se nekako osećam otuđenim od rukopisa. Rečenica kojom sam završio jučerašnje pisanje bila je u sred dijaloga i glasila je “Ali, pre toga, setio sam se još nečeg;” Kada sam danas otvorio dokument, ne da se nisam sećao čega se to glavni lik setio, nego sam morao da pročitam prethodnih nekoliko stranica da bih shvatio o čemu je uopšte reč u ovom delu romana. Imam osećaj da ulazim previše u mistiku i da se
Na momente se u ovom pisanju osećam kao u filmu Inception. Deluje mi da će roman biti komponovan poput ruske babuške, one lutke koju kad prepoloviš iz nje izađe ista takva, manja lutka, s tim, što prva lutka koju poloviš nije u romanu, već van njega. Prva lutka sam ja.
U pisanju postoji jedno pravilo koje na engleskom glasi Show, don’t tell, a na srpskom bi to glasilo – Pokaži, ne pripovedaj iliti u prevodu, ako je neko ljut, nemoj reći da je ljut nego to pokaži kroz njegovo delanje ili njegove reči. Naravno, tako nešto je lakše reći nego uraditi, zato se uvek i hvatamo pripovedanja umesto pokazivanja. Čitalac uvek može da tumači dijalog po nekom svom nahođenju, i zato ako smo kroz dijalog
Ne sećam se kada sam poslednji put pisao nedeljom. Subotom uglavnom legnem nešto kasnije, jer gledam film nakon napornog dana u školi, i onda ne mogu da ustanem na vreme kako bih pisao. Međutim, juče nisam gledao film, legao sam prilično lano, i kada živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, u maju krene da sviće već u 5, a kad uz to dodate odškrinuti zavesu na prozoru, veoma je lako ustati u 5. Možda ne baš
Moja hipoteza da pisanje direktno zavisi od kvaliteta mog sna se polako ispostavlja tačnom. Juče sam legao nešto kasnije nego inače, i jutros sam imao problema da se koncentrišem. Malo je reći da mi je um bio svuda osim u onome o čemu pišem. Al’ dobro, moraju da postoje i takvi dani. Ipak, ne mogu još uvek da donosim zaključke povodom toga jer uzrok moje rasejanosti vrlo lako može biti i činjenica da sam ušao
Ponekad pisanje ide toliko dobro, i toliko jasno možeš da vidiš ostatak priče, da želiš sve to zapišeš odjednom. Postoje dani kada razmišljam u rečima, i postoje dani kada razmišljam u slikama i danas je upravo jedan od tih dana; kada mogu da vidim roman kako se odmotava u slikama kao neki film i vidim ga od početka do kraja. Slike se vide znatno jasnije nego reči i traju duže nego reči. Reči su samo
Moj roman trenutno ima 31.000 reči, što je gotovo trećina mog zacrtanog cilja od 100.000 reči, ali sama radnja još uvek nije zakoračila preko praga drugog čina, koji se uglavnom nalazi na četvrtini knjige i to može da znači dve stvari: Ili će ovaj roman imati mnogo više od 100.000 reči Ili ću kasnije morati drastično da skratim prvi čin kako ne bi bio predugačak i dosadan Trećeg nema. Ali, sad nije vreme da u
