Pisanje romana – Dan 61.

Moja hipoteza da pisanje direktno zavisi od kvaliteta mog sna se polako ispostavlja tačnom. Juče sam legao nešto kasnije nego inače, i jutros sam imao problema da se koncentrišem. Malo je reći da mi je um bio svuda osim u onome o čemu pišem. Al’ dobro, moraju da postoje i takvi dani.

Ipak, ne mogu još uvek da donosim zaključke povodom toga jer uzrok moje rasejanosti vrlo lako može biti i činjenica da sam ušao u poslednju scenu prvog čina. Scena u kojoj moj junak donosi odluku da krene u avanturu. Iako je moj junak možda siguran da želi da se upusti u tako nešto, ja još uvek nisam siguran šta je najbolji potez kog bi junak trebalo da načini i to je nešto što ću morati zajedno sa njim da prođem u narednih nekoliko dana, prosto jer ne postoji najbolji način.

U takvim situacijama, kada nisam siguran kojim putem da idem, imam tendenciju da budem rasejan. Rasejanost je jedan od načina da prepustim podsvesti da donese odluku, jer ona je upravo zadužena za to, ali nekada, dok pišem, mogu veoma jasno da osetim prisustvo racionalnog uma, i sve dileme i vaganja koja samo on može da ima. Tada skrećem njegovu pažnju na nešto drugo, što može biti neki glupi vebsajt, čitanje mejla, nešto što će ga primorati da vrši bilo kakve analize i pravu analizu ostavljam podsvesnom umu, jer šta je lik u jednoj knjizi nego deo piščeve podsvesti i ako hoćeš da lik bude autentičan, racio ne sme da donosi odluke koje bi lik trebalo da donosi.

Najkraće rečeno, kad se nalaziš na prekretnici, kada tvoj lik donosi veoma važne odluke, uperi neki laser na zid i zabavi svoj racionalni um kao što bi zabavio mačku.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.