Pisanje romana – Dan 87.

Napisao sam 1000 reči u toku prepodneva. 

Kada znam da neki ljudi provedu čitav dan, ili čitavu nedelju pišući 1000 reči, a meni je za to potrebo 60 minuta, kada imam dobar dan, poput ovog današnjeg, pitam se da li možda nešto ne radim kako bi trebalo?

Da li ne razmišljam dovoljno duboko? Da li su moje rečenice suviše proste? Da li su moje priče suviše trivijalne? Da li su žudnje mojih likova suviše primitivne? Da li se dijalog mojih likova odvija na jednom neprirodnom nivou? Da li je dijalog uopšteno suvišan u pripovedanju, a ja se toliko oslanjam na njega? Da li sve to podseća na jednu veliku telenovelu u pisanom obliku, jer to je upravo ono što se može stvoriti za kratko vreme?

S druge strane, svestan sam da postoji takozvani “imposter syndrome” iliti sindrom prevaranta od kog mnogi stvaraoci pate i njega odlikuje večiti strah da nismo dovoljno dobri i da će nas kad-tad provaliti. Ali čak i to što sam svestan jednog takvog, mogu slobodno da kažem, poremećaja, to me ne sprečava da patim od njega.

Jedino što mi moje saznanje donosi jeste da pišem uprkos toj sumnji da pišem jednu veliku ništavnu stvar, jer znam da su mnogi pre mene isto mislili za svoj rad. Neki su, nažalost, bili i u pravu, ali se ja ipak nadam da nisam među njima.

Greška koju možeš da napraviš kada imaš takve sumnje jeste da nekome pokažeš svoj rukopis, jer će i najmanje potvrde sumnje onoga ko je pročitao rukopis u nastajanju značiti konačnu presudu. Prostije rečeno, ako ti neko ko je pročitao taj prvi draft bude rekao da možda baš i nije najbolji, to vrlo lako može da te zauvek onesposobi da ikada završiš prvi draft, za kog i sam znaš da nikada neće biti dobar, bez obzira ko ga piše.

Šta ako rukopis pokažeš nekom drugom piscu, koji zna da je prvi draft uvek sranje? Tada rizikuješ da poljuljaš njegovo samopouzdanje, ako bude smatrao da je rukopis dobar, a to je nešto što ne želiš da učiniš svom saborcu, a ako bude mislio da je rukopis loš, reći će ti to, i počeće da ti sugeriše stvari zbog kojih ćeš se osećati loše jer ih se nisi ti setio.

Čuvaj taj prvi draft kao najveću tajnu čije te odavanje može koštati života, bez obzira koliki poriv imao da ga nekome pokažeš. Taj poriv radi u korist Otpora i jednom kad mu Otpor bude imao pristupa, završio si.

Čuvaj i drugi i treći, sve dok ne dođeš do onog momenta da je rukopis spreman za druge i da znaš da sam nisi mogao bolje da ga napišeš. Ako je tvoj roman i dalje loš, možeš ga popraviti uz tuđe sugestije, ili ga zauvek napustiti i pisati novi, a pustiti druge da odluče da li je dovoljno dobar za štampu ili ne. A čak i najlošiji roman, ako je zavšren, dobar je za štampu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 85.

Još jednom mogu da potvrdim da je spavanje najbitnija aktivnost u toku dana. Kada se dobro naspavaš mnogo je lakše misliti i koncentrisati se.

Probudio sam se nešto pre 6, i u 7 sam već imao napisanih 1000 reči, a da sam usput sebi skuvao kafu i proveo neko vreme ne radeći ništa.

Morao sam da prepravim neke dijaloge od juče koji su bili, što se na engleskom kaže: “Dialogue on the nose”, ili kada likovi govore ono što im je na umu. Ljudi retko kada govore ono što misle. Najčešće je to umršeno i sakriveno iza raznih tajnih signala koje odašiljemo i koje moramo da naučimo da čitamo.

Sad ta scena izgleda mnogo bolje, ali i dalje nisam siguran da li sam uspeo u potpunosti da je sredim, jer bila je loša čak i za prvi draft i umalo nije odvela roman u pogrešnom smeru.

Razlog zašto se vrlo lako uvučem u loš dijalog jeste što je razgovor propraćen unutrašnjim monolog glavnog lika, jer pišem u prvom licu, i jako je teško prebacivati se sa onoga što lik misli na ono što lik govori, posebno kada si umoran, kao što sam juče bio.

U svakom sluačju, problem je rešen, ali to je nešto na šta ću sledeći put, a posebno u drugom draftu, morati da obratim mnogo više pažnje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 85.

Kad nemaš vremena za pisanje, jedino što ti preostaje jeste da ga stvoriš.

Danas sam pisao iz tri puta. 30 minuta pre nego što sam krenuo za Vendžo, 30 minuta nakon što sam stigao u Vendžo i spremio časove za pre podne, i 30 minuta nakon ručka, i pre nego što sam spremio časove za popodne. 1000 reči.

Iako je bilo isprekidano, moram da priznam da je bilo dobro iskustvo. Nakon što sam morao da prestanem ujutro, pre nego što je stigao taksi, bio sam primoran da u taksiju, iako sam proveo mnogo vremena čitajući, zapravo razmišljam o situaciji u kojoj se nalazi moj lik i zbog toga sam tačno znao o čemu ću da pišem kada budem imao prilike da nastavim.

Nakon tog drugog pisanja, nisam imao mnogo prilike da razmišljam, a čak i dok sam jeo, slušao sam audio knjigu, memoare Hemingveja.

Nakon ručka sam skuvao kafu i seo da pišem. Nije mi puno trebalo da zavšrim preostalih 500 reči; svega 30 minuta. Reči su prosto curile iz mene, a sama priča počinje da dobija jedan veoma interesantan obrt.

Iako sam daleko od kraja prvog drafta, mogu reći da sam došao negde na pola, već mogu da vidim kako ću da odbacim 90% onoga što sam do sada napisao, ali onih 10% je blago iskopano zajedno za mnoštvo bezvredne prljavštine i na njih će i  te kako moći da se nadogradi nešto dobro.

Za sad mi uopšte fokus nije na jeziku, već isključivo na priči. Dužan sam da zapišem ono što je za priču bitno, što je gura dalje, i što čitaocima može da stvori osećaj kao da su događaji u knjizi zapravo njihovi, kao da su deo njihovog pamćenja, a ne nešto što su negde pročitali.

Tako nešto nije ni malo lako izvesti, ali nekad imaš sreće pa napišeš baš takvo poglavlje, a nekad moraš više da se potrudiš, da bi uopšte napisao poglavlje, da bi na kraju shvatio da uopšte nije dobro i da nema mesta u romanu.

Pisanje prvog drafta je kao crtanje pomoćnih linja koje će ti služiti da postaviš horizont i da figure predstaviš anatomski. Posle ih obrišeš i one postanu nevidiljie kao što je nevidljiv ljudski skelet, ili ljudska duša, ali prosto znaš da su tu, ako je čovek pravi, a ne voštana figura u nekom muzeju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 84.

Ono sa kafom juče je definitivno bila greška u koracima. Nikad je više neću tako kasno piti. Jedva sam zaspao i jutros sam se jedva probudio, pa se to odrazilo na moje pisanje.

Izjutra sam napisao nekih 400 reči, odveo Natašu u vrtić, odradio trening, snimio podcast sa Sanjom i potom seo da pišem. 

Misli su mi bile raštrkane na sve strane, i trebalo mi je čitavih sat vremena da se vratim u priču.

Spavanje je definitivno najveći prioritet, ne samo povodom zdravlja, već i po pitanju pisanja.

Opet sam preispitivao da li sam napravio dobar izbor kada sam odlučio da će glavni lik otići putem kog sam mu odabrao, i danas sam pokušavao da pronađem odgovor na pitanje “Zašto bi pobogu uradio tako nešto?” i mislim da sam ga uspešno pronašao.

Ostaje mi još nekih šezdesetak dana da završim prvi draft, i tada ću sigurno znati da li je izbor bio dobar ili ne.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 83.

Danas sam nakon mnogo vremena pisao u starbaksu; mnogo za jednog sapiensa, ništa za jedan Univerzum. 

Završio sam pisanje u 7:45, uveče. Nisu imali kafu bez kafeina, a jedino pogodno mom ukusu bila su kafa i mača čaj. Mača ima znatno više kafeina nego bila koja druga kafa. Nadam se da neću žestoko poremetiti san zbog ovoga. Ne treba mi još jedna noć u toku koje ću da se prevrćem.

Sestra me je danas pitala kako ide pisanje. Rekao sam da se vrtim oko jednog istog panja, pokušavajući da shvatim kuda da se dalje uputim. Reče mi da probam sve verzije. Nisam poslušao savet, već sam odabrao onu verziju koja zvuči najstrašnije. Uvek idi tamo gde te strah vodi.

Nekada nije dovoljno sam sa sobom pričati o problemima koje imaš u pisanju. Nekada shvatiš da te je strah tek kada nekom drugom predstaviš svoj problem, a strah te je zato što znaš da ako odeš tim putem možeš biti povređen, ali znaj da samo ako budeš bio povređen, tvoje pisanje može ostaviti trag na drugo biće. Sve drugo je lažno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 82.

Napisao sam 1000 reči izjutra. Ne mogu da kažem da sam zapazio nešto posebno, osim da sam možda napisao najduži dijalog bez prekida bilo kakvom naracijom ili untrašnjim monologom.

Verujem da ću imati mnoštvo posla na tom dijalogu. Nikad mi nisu bili jača strana.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 81.

Danas sam pisao iz dva puta. 

U prvoj turi sam napisao nekih 300 reči, nisam pogledao broj, ali sam na osnovu linije koja mi pokazuje koliko sam udaljen od dnevnog cilja procenio da sam negde na trećini. 

Razlog zašto nisam uspeo da napišem sve izjutra je što je Sanja bila pričljivija nego inače, a ja nisam hteo da je prekidam jer sam znao da ću u ostatku dana imati dovoljno vremena da završim pisanje.

Nakon što smo odveli Natašu u vrtić, odradili smo trening, zatim smo otišli u prodavnicu da kupimo sveže meso i džigericu, pa sam pisao dok je Sanja spremala ručak i uspeo sam da završim na vreme.

Što se samog pisanja tiče išlo je u redu. Morao sam da se vraćam u nekoliko navrata na prethodna poglavlja čisto da proverim da li se ponavljam i da li odstupam od pravila sveta koja sam postavio na početku. U oba slučaja sam našao pozitivne odgvore, pa sam ostavio beleške u dokumentu da obratim pažnju na to kada budem uređivao roman iako mislim da bih takva odstupanja i takve propuste primetio i sam već pri pr prvom čitanju, ali beleške nikad nisu na odmet.

Duboko sam već zagazio u treći čin, iako sam na nekoliko mesta imao nekih nedoumica koje pripadaju prvom činu; to su ti delovi koji se ponavljaju i na kojima ću morati da radim da ih stavim ili levo ili desno od preseka čina.

Pretpostavljam da sam ovom beleškom dodatno zapčatio sudbinu tom ponavljanju koje će morati da se eliminiše. 

Ponavljanje o kom je reč odnosi se na odbijanje glavnog lika da prihvati činjenično stanje i to je nešto što bi trebalo da se završi upravo u prvom činu, ako ćemo slušati Džozefa Kembela, a trebalo bi.

O ovim stvarima, naravno, ne razmišljaš dok pišeš, već kasnije kada sedneš da analiziraš i da sumiraš ono što si napisao u toku dana, ili na neke duže staze. Kad pišeš, onda pišeš šta god da ti dođe pod prste.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 80.

Danas sam ustao mnogo teže nego inače. Ova kiša koja neprestano pada već desetak dana polako me uzima pod svoje. Ponekad pomislim da sam zaboravio kako izgleda nebo, posebno kad mi neko pošalje sliku jednog plavog; sve mislim da u pitanu neki filteri. Međutim nisu. Nebo je zaista plavo u nekim delovima sveta.

Pošto je u osam trebalo da krenem iz Rijana za Vendžo, gde je trebalo da obavim lekarski pregled, nisam uspeo da napišem svih hiljadu reči izjutra; napisao sam svega 192 reči, da budem precizan, dok nije došlo vreme da se spakujem i da krenem.

Usput sam čitao Istočni Vetar Zapadni Vetar – Perl Bak. Zbog kišurdače gužva u sabraćaju je bila tolika da sam pročitao pola knjige tamo i nazad. Ne pamtim kada sam tako bio očaran jednom knjigom. Da li zato što već toliko živim u ovoj kulturi i ne razumem je, a ova knjiga mi pruža portal ka njoj, ili mi je jednostavno prijalo, ne znam. U svakom slučaju, knjiga je ostavila toliki utisak na mene da sam osetio potrebu da je i ovde pomenem i verujem da će se odraziti i na moje pisanje, pa sam time negde opravdao pominjanje moje lektire u dnevniku o pisanju.

Vrativši se, jeo sam i seo da pišem. Signali o kojima sam pričao pre neki dan koji se kao neka tema sad već prostiru duž čitavog narativa romana su mi i danas stizali i prihvatio sam ih oberučke.

Hiljaditu reč sam napisao negde oko 2 popodne. Pisanje je išlo dobro, ali sam zaboravio da isljučim notifikacije na telefonu, pa sam povremeno bio ometan. Nije mnogo uticalo na pisanje. Primetio sam da što dublje ulazim u priču, sve mi je lakše da iz nje izađem i da se u nju vratim. Kada pišem ujutro nije čak neophodno ni da slušam muziku kako bi se u potpunosti isključio iz ovog sveta. Tako nešto ipak zahteva izvesno vreme provedeno sa pričom, a 80 aktivnih dana uopšte nije malo vremena.

Naišao sam juče na knjigu pod naslovom Kako napisati knjigu za pola meseca? Ne znam da li da tim ljudima zavidim ili da ih sažaljevam.

Ipak sam bliži ovom drugom. Zaista je malo onih koju su napisali knjigu za 2 nedelje i da je zaista bila dobra. Remark je jedan od njih, ali objektivno gledana, ta knjiga se godinama pisala na frontu, samo je zapisana u dve nedelje.

Današnji stil pisanja, ali i jučerašnji, u mnogome odstupa od prethodnih dana. U prethodnim danima je bilo mnogo dijaloga, gotovo bez opisa. Prethodna dva dana sam pisao scenu koja se može protumačiti kao flešbek, stoga, mnogo više pripovedanja. 

Današnji stil je bio nešto između, ali i dalje više pripovedanja nego na šta sam navikao.

Takođe sam se u velikoj meri vratio unutrašnjem monologu. Mislim da je to uticaj Bakove. 

Nadam se da ću uspeti da ispeglam sve te različite stilove kojim sam zapisivao. 

Pretpostavljam da neće biti lak posao, i da ću morati da dodajem monologe i pripovedanje tamo gde ih nema. Moraću na neki način da ostvarim ritam. Ali, to je već posao za neke druge dane.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 79.

Danas sam opet pisao  izjutra. Još 1000 reči je napisano i opet se pokazalo da je pisanje izjutra najbolja moguća opcija, posebno nako dobih 7,8 sati sna.

I dalje sam radio na sceni od juče i deluje mi da sam je uspešno priveo kraju. 

Ono što sam danas zapazio jeste da se određeni motivi ponavljaju i nekako dolaze sami i lagano preuzimaju roman, što je dobra stvar i možda i jedini ispravan način da se tako nešto izvede.

Ti motivi su kao bele škode. Jednom kada kupiš belu škodu, shvatiš da svi drugi voze bele škode, a do juče ih nisi primećivao i praktično nisi znao da postoje.

Tako i sa motivima, jednom shvatiš da se nešto uklapa u tvoju priču i da može da bude snažan nosilac simbola ili onda počneš da ih vidiš svugde. Naravno, ne bi trebalo  preterivati u tome i tražiti te motive tamo gde ih nema, već bi trebalo pustiti da sami dođu i ako radiš ispravno, doći će, čak i kada im se najmanje nadaš.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Haos ili red

Sanja mi je juče poslala ove dve fotografije. U pitanju su radne sveske njenih učenika i kako se da primetiti u pitanju su dva različita pristupa rešavanju problema.

Jedan je može biti inovativan, kreativan, originalan, buntovan….

Drugi je precizan, pedantan, uredan, ekonomičan, pregledan…

Ali ono što je mene pogodilo jeste činjenica da jedan predstavlja red, dok drugi predstavlja haos.

Moja prva reakcija na haos je anksioznost, i sva moja frustracija u životu proističe iz činjenice da od sveta očekujem da bude u savršenom redu.

Ja, a verujem da nisam usamljen u ovome, imam ideju kako bi neke stvari trebalo da funkcionišu, kako je najefikasnije da se nešto izvede, da se reši izvesan problem, kako bi drugi trebalo da se ponašaju u cilju da bi se održao red i svako odstupanje od te ideje, ili svako vidno narušavanje reda, kod mene izaziva frustracije, i nakon izvesne doze tih odstupanja u toku dana postajem izuzetno besan.

Međutim, nakon što sam pogledao ove dve slike, shvatio sam da problem nije u svetu i u drugim ljudima koji nisu u stanju da poštuju pravila, da se drže određenih principa, da urede svoj ili tuđe živote, već je problem u meni, koji očekuje od sveta da bude u savršenom redu.

Svet, život uopšteno, je jedan veliki haos.

Pogledajmo prirodu, svako se sa svakim bori, svako svakog jede, svi traže svoje mesto pod suncem, iza svakog ćoška preti neka opasnost, i nikad ne znaš šta te čeka i to je način na koje stvari funkcionišu; jednog dana će biti sunčano, drugog dana će biti kiša, toplo, hladno, i koliko god se mi trudili, veoma nam je teško da predvidimo bilo šta.

Daleko od toga da čovek nije u stanju da predviđa neke stvari, posebno one koje je uspeo da razume, i koje su matematički precizne, poput gravitacije i drugih fizičkih zakona koji se mogu opisati formulom.

Daleko od toga da čovek nije u stanju da od haosa napravi red, pa postoje jasna pravila u saobraćaju, čekanje u redu u pošti, na kasi, tišina u pozorištu, tišina u bioskopu, i druge savršeno uređene ljudske tvorevine.

Ali život, koji podrazumeva ljudsku interakciju, ili interakciju bilo koja dva bića, od kojih svako ima svoju agentu, svako iz te interakcije želi da izvuče neku ličnu korist, bilo da dve strane žele isto, ili različito, takav život, život uopšteno je jedan veliki haos koji nam pred noge neprekidno stavlja preprepreke koje ćemo ili preskočiti ili ćemo se o njih saplesti, što nije ništa drugo nego još jedna prepreka koju ćemo zaobići tako što ćemo ustati.

Očekivati od života i od drugih da bude u savršenom redu je apsurdno, a još veći apsurd je nervirati se kad se ispostavi da je život haos.

Umesto nerivranja i frustracija svaki put kada shvatim da je nešto mimo reda, da je nešto nepredviđeno i haotično, trebalo bi da se radujem i da cenim onda kada nije tako.

Spremi se za haos, za najgore, i ceni kada nije tako.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.