Današnju hiljaditu reč sam otkucao tek u 8:30 uveče. Što nemam često u praksi, ali jutros sam kasno ustao da bih pisao, zatim sam išao u školu, nakon škole sam neko vreme pisao u Starbaksu, ali sam morao da nastavim kod Džoa jer mi se ispraznila baterija na laptopu, nisam mogao da uguram punjač u utičnicu ispod stola jer je bio suviše velik. Na kraju je ispalo dobro. Doneo sam veliku odluku u romanu i

Još 1000 reči je napisano. Granica mojih kapaciteta za pisanjem je uspešno pomerena. U fitnesu se to kaže “progressive overload”, odnosno postupno povećanje tereta, kada malo po malo povećavaš teret kog dižeš. Veći teret znači veći napredak mišića, što zauzvrat donosi mogućnost da se dodatno poveća teret, dok se ne dostigne neki maksimum. Možda je ovo velika lekcija za mene, možda još uvek nisam dostigao maksimum kapaciteta kada je u pitanju moje pisanje. Možda bi

Pisanje ima čudne puteve. Jednog dana će te odvesti na vrh sveta, drugog dana će te provesti putevima mizerije, trećeg ćeš biti potpuno sluđen putevima kojim te vodi, četvrtog dana ćeš se pitati zašto si uopšte i krenuo na put i da li uopšte postoji krajnja destinacija, i tako iz dana u dan, neka nova pitanja, bez ijednog odgvora, i čini ti se da si upao u neki začarani krug. Ne mogu da tvrdim da

I danas sam za nekih sat vremena napisao 1000 reči. Ovog puta uspeh pripisujem činjenici da sam jednu svoju priču iz detinjstva pozajmio liku u svom romanu. Nisam završio priču, verovatno će i sutra pisanje ići lako, jer tu priču znam kao što poznajem svoj dlan i konačno sam našao razlog da je zapišem. Neke priče poput ovih mogu da vam se zauvek useku u sećanje. Te priče se zadužene za one silne krivudave kanjone

Promene nikada ne dolaze same i to je često dobra stvar. Naime, pored toga što sam odlučio da poduplam svoju produktivnost, pa da sa 500 reči pređem na 1000, što je velik zadatak, ali sudeći na osnovu iskustva u toku prva dva dana, ne i neizdvodljiv. Druga velika promena dogodila se nekoliko dana ranije i tiče se moje ishrane. U petak smo Sanja i ja odlučili da pređemo, bar 30 dana, a verovatno i više,

Današnjih prvih 250 reči bilo je jednako guranju automobila kako bi ga iščupao iz nekog blata ili snega. Napred-nazad, i što više guraš, to automobil više tone, i situacija izgleda beznadežnije. Juče sam dobio ideju da možda povećam svoj dnevni cilj sa 500 na 1000 reči, jer slutim da mi uskoro slede neke promene koje će omesti moju dnevnu rutinu i ako ne budem završio roman u narednih nekoliko meseci, rizikujem da ga nikada ne

Danas sam se probudio u 4. Mačak me je probudio. Obzirom da sam otišao na spavanje nešto pre 9, shvatio sam da ne postoji razlog da ne ustanem. Kad živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, gde uz to ne postoji letnje i zimsko računanje vremena, onda sredinom maja sviće već negde oko 5, što bi značilo da nije baš lako ustati pre svitanja. Postoji neka posebna čar u pisanju uz svitanje. Baš kako se Sunce izviruje

Danas sam više nego inače razmišljao o uređivanju nego što sam bio koncentrisan na pisanje. Al’ dobro, to je samo jedan od “onih” dana, kada ti ne ide. Mada, ne mogu da kažem ni da mi ne ide, samo nije išlo onako kako sam mislio da će ići, već me je odvelo nekud gde nisam mislio da ću doći. To je samo jedan dan, i ako mi se sutra ne bude svidelo gde sam se

Pisanje ponekad može da izgleda kao samobmanjivanje; ponekad jednostavno postavimo šargarepu ispred nosa i zakačimo je na onaj štap da nam visi iznad glave kao magaretu. Evo i zašto: Postoji jedan događaj u romanu kog još nisam opisao, a za kog znam da će se dogoditi, i sve što radim u poslednje vreme jeste da gradim put do tog događaja, i kako mu se približim, tako shvatim da još uvek nije vreme za njega, i