Misli

Daj!

Postoje ljudi koju daju, postoje ljudi koji uzimaju i postoje ljudi koji vole da uzmu onoliko koliko su dali.

Najveći broj ljudi pripada trećoj kategoriji; neće dati osim ako neće nešto dobiti zauzvrat.

Trebalo bi se paziti onih koji stalno uzimaju, jer će takvi biti uz vas samo ako imaju neku korist od vas, a trebalo bi paziti one koji stalno daju, jer će oni često dati čaki i kada onaj koji prima to ne zaslužuje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Prodajem pola svog dana

Većina nas mora da radi; velika većina mora da radi za nekog drugog i to najčešće znači da smo na prodaju stavili pola svog dana (ako u računicu uzmemo da spavamo 8 sati i budni smo 16; a ako vaš poslodavac ne računa pauzu za ručak u radno vreme, onda je to i više od pola, jer recimo radimo od 9:00 do 18:00).

Kupac našeg vremena, naš poslodavac, najčešće ima slobodu da organizuje naše vreme onako kako on misli da je najbolje i najproduktivnije. Sve ono što ja ovde ponekad pišem o produktivnosti, prioritetima, fokusu, i sličnome, pada u vodu onog momenta kada odem na posao i radim u uslovima gde svakog momenta neko može da me prekine, gde mi je unapred određeno s kim ću i o čemu ću da razgovaram i gde mi je prioritete postavio neko drugi.

Nisu sva radna mesta takva. Postoje radna mesta koje vode menadžeri i postoje radna mesta koje vode lideri.

Lideri postave ciljeve i daju vam slobodu da sami odaberet put do tog cilja.

Menadžeri vam daju striktna uputsva kako i šta da radite.

Raditi u kompaniji koja ima lidersko rukovodstvo zahteva da ste kreativni i da snosite određenu odgovornost. Odgovornost lidera je da postavi ciljeve i predstavi strategiju za ostvarivanje tih ciljeva, a na vama je da odredite taktiku.

Raditi u kompaniji koja ima menadžersko rukovodstvo zahteva da ste poslušni i efikasni. Odgovornost menadžera je da obezbedi da se posao odradi najbolje moguće, što je brže moguće i što je jeftinije moguće i to najčešće čini tako što će pritiskati dugmiće.

Kako god okrenete nije isto prodati pola svog dana menadžeru ili lideru.

Lično, imam velikih problema da radim za menadžere, posebno kada mi se njihove ideje ne sviđaju ili kada ustanovim da su neki zadaci koje imam na poslu samo tu da bih imao nešto da radim; da bih opravdano morao da sedim tamo od 9:00 do 18:00, i da bi trošak moje plate bio opravdan.

Nažalost još uvek nisam u poziciji da radim za sebe; da budem svoj menadžer i svoj lider; još uvek moram da se nosim sa raznim glupostima koje mi drugi nameću.

Ono što znam je da ću kad tad sebi stvoriti uslove da ne moram da radim za nekog drugog jer sama ideja da na duže staze prodajem pola dana nekome ko ne ume da ceni moje vreme, i da više od pola dana provodim kao šraf u nekoj mašini je zastrašujuća.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Egocentrično mišljenje

Egocentrično mišljenje je karakteristično maloj deci, koja ne mogu da pojme da drugi ljudi nisu iskusili ono što su ona iskusila, odnosno, mala deca nisu u mogućnosti da pogledaju svet iz drugog ugla, osim iz ličnog.

Slično maloj deci, često imam utisak da drugi znaju sve ono što i ja znam (da, egocentrično mišljenje bi trebalo da se preraste već u šestoj godini života, ali ga još uvek nisam prerastao).

Prosto se iznenadim kada neko ne razume stvari koje ja razumem, ili kada ne ume da koristi stvari koje ja umem da koristim, ili na nivou na kom ja umem da ih koristim.

To je istovremeno povezano i sa samopouzdanjem; retko kada verujem da sam na bilo koji način bolji od drugih ili da znam nešto više od drugih, jer čime god da se bavim i šta god da radim uvek vidim prostor za napredak i uvek vidim da postoje oni koji su mnogo bolji od mene.

Ipak, svaki put kada na bilo koji način shvatim da postoji nešto što znam, ili umem, a neko drugi to ne ume ili ne zna, osećam dužnost i odgovornost da svoje znanje prenesem na druge.

Neću da kažem da bi svi trebalo da razmišljaju na taj način, i da nema dovoljno onih koji su spremni da dele svoje znanje, jer internet je pretrpan ljudima koji šire svoje znanje koristeći se raznim medijima, ali ako ste u prilici da nekom olakšate život, da rešite nečiji problem, time što ćete deliti svoje znanje, pokušajte, možda vam se dopadne koliko i meni.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Iluzija znanja

Kada bi nekim čudom nestali svi oni koji umeju do proizvedu zip, bicikl, sijalicu ili bravu, verovatno bismo na duže vreme ostali bez zipa, bicikala, sijalica ili brava.

Iako svi znamo da ih koristimo, vrlo malo je onih koji umeju da ih naprave od početka do kraja.

Bicikl, brava, sijalica i zip su prosti mehanizmi, a šta ćemo sa nešto složenijim mehanizmima poput računara, softvera za taj računar, ili arihitektskim projekima koji podrazumevaju izgradnju čitave mreže puteva, mostova, kanala naselja ili pak grada?

Mnogi od nas umeju da koriste složene mehanizme, ali često zanemarujemo broj stručnjaka koji su bili uključeni u stvaranje jednog takvog mehanizma i uzimamo ih zdravo za gotovo.

Znati nešto znači umeti napraviti ga od početka do kraja ili makar biti svestan uloge i međusobnih odnosa svakog pojedinačnog dela.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Transparentnost

Kada nismo transparentni znači da ostavljamo drugima prostor da nagađaju o čemu se tu zapravo radi; koji su naši motivi i šta to mi tačno radimo iza zavese.

Naša nagađanja gotovo nikada nisu tačna i time što nismo transparentni otvaramo vrata za pogrešne impresije o nama, koje nam se definitivno neće svideti.

Nisu svi spremni na transparentnost, nisu svi spremni da čuju istinu, ali je to uvek bolja opcija nego nagađanje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Škola kao biznis

Kada je funkcija škole biznis, a ne obrazovanje, nastavnik je roba, a roba kao i svaka druga je podložna promeni i zahtevima kupca.

Kupac nije dete, koje bi trebalo nešto da nauči od nastavnika, već je kupac roditelj koji ima ideje kako i zašto bi dete trebalo da nešto da nauči.

U takvoj postavci biznisa, cilje je imati što više zadovoljnih kupaca i oblikovati svoje proizvode tako da odgovoraju svakom pojedinačnom kupcu.

Nastavnik, kao i svaka druga roba, ne donosi odluke o primeni nastavnih metoda, biranju nastavnog sadržaja i primeni različitih alata.

Nastavnik radi onako kako market zahteva.

Market traži ono što je trend.

Trendovi se menjaju.

Samim tim, roba se konstantno menja po potrebama trendova.

I sve je jedan veliki cirkus u kom najviše ispaštaju oni koji bi trebalo da budu stvarni potrošači ovog biznisa; deca.

Ciljevi obrazovanja, uopšteno, su sticanje novog znanja, širenje vidika, prosvetljenje, najprostije rečeno.

Ciljevi škole kao biznisa su sticanje zadovoljnih mušterija.

Ako ste u igri zbog obrazovanja, morate ili da napustite igru, ili da se prilagodite pravilima, jer se u suprotnom nećete dobro provesti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Naučiti

Jedna od najvaćih lekcija koju možemo da naučimo i koja može da nam promeni život, jeste da naučimo šta to volimo da radimo, ali i šta to ne volimo da radimo.

Jedno je reći želim da budem pisac, advokat, doktor, režiser… a potpuno je druga stvar raditi to.

Reći želim da budem nešto, često vezujemo za statusni simbol pisca, advokata, doktora, režisera… želimo da budemo pisci jer mnogi misle da su pisci pametni, doktori su humani (i pametni), režiseri su kreativni…

Da bismo stvarno otkrili šta želimo da budemo, trebalo bi postaviti pitanje – A šta to želimo da radimo?

Kada želimo da postanemo pisci možda je motiv za tako nešto činjenica da nam se sviđa ideja da se na korici neke knjige nalazi naše ime; što je veoma čest slučaj. A, da li zaista volimo taj proces pisanja knjige, ta beskonačna prepravljanja, lupanja glavom o zid, neizvesnost, strepnja dok ne saznamo da li je nešto dovoljno dobro… ili možda samo želimo ime na nekoj korici i taj statusni simbol nekog ko je pametan jer je napisao knjigu?

Ispravnija odluka bila bi – želim da pišem, i tada imamo mogućnost da sednemo i stvarno pišemo. Svaki put kada sednemo da pišemo, mi smo pisci, nije neophodno da nam to neko kaže.

Ako želimo da budemo doktori, trebalo bi da se zapitamo da li želimo da prođemo kroz sve te godine studija, jer ne možemo samo sesti i postati doktori; doktori ipak odgovoraju za tuđe živote, a ako zaista to želimo onda bi trebalo da preduzmemo sve neophodne korake za ostvarivanje naših ciljeva.

Na kraju, pisanje, nije samo pisanje romana, ili priča, ili poezije. Pisanje bloga je takođe pisanje; drama je pisanje; novinarstvo je pisanje; nauka je pisanje jer pišemo naučne radove…

Ja sam dosta dugo vezivao pisanje samo za prozu ili poeziju, i imam nešto proze i poezije iza sebe, ali sam shvatio da u poslednjih nekoliko godina ne uživam mnogo u tom procesu, ni blizu koliko uživam u procesu pisanja bloga na primer, ili pisanju teskstova za zagolaj, ali i pored toga neprestano sebe forsiram da idem ka prozi da napišem novi roman, koliko god to meni loše išlo.

Svoj roman sam objavio 2015. godine, a od onda ne mogu ni da nabrojim koliko sam drugih romana započeo i nikada ih nisam završio. U jednom momentu pisanja tih romana dođem do tačke kada mi deluje da je uzaludno i samo ih bacim.

Siguran sam da postoje stotine hiljada napisanih reči koje nikada neće ugledati svetslost dana.

Ne žalim za tim, to je jedno veliko iskustvo, zahvaljujući tome sam unapredio svoje pisanje, naučio sam da budem precizniji u svom odabiru reči, kako pismenom tako usmenom, ali da li je pisanje proze za mene?

Mislim da nije, bar ne dok mi taj proces ne prija, a trenutno mi izuzetno ne prija. Ako moram da sednem i da se teram da pišem prozu samo zato što osećam obavezu da bi treablo nešto već da završim, i ako uopšte moram da postavim sebi pitanje da li je to za mene, onda definitivno nije.

Kroz ove dileme sam vreć prolazio i verovatno ću prolaziti još u budućnosti jer mi je očigledno veoma teško da odbacim tu ideju o sebi kao romanopiscu, ali sve manje i manje ta ideja me sputava da radim nešto u čemu zaista uživam.

Naći nešto u čijem procesu uživamo, je zaista najveća lekcija koju možemo da naučimo.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.