Misli

Naučiti

Jedna od najvaćih lekcija koju možemo da naučimo i koja može da nam promeni život, jeste da naučimo šta to volimo da radimo, ali i šta to ne volimo da radimo.

Jedno je reći želim da budem pisac, advokat, doktor, režiser… a potpuno je druga stvar raditi to.

Reći želim da budem nešto, često vezujemo za statusni simbol pisca, advokata, doktora, režisera… želimo da budemo pisci jer mnogi misle da su pisci pametni, doktori su humani (i pametni), režiseri su kreativni…

Da bismo stvarno otkrili šta želimo da budemo, trebalo bi postaviti pitanje – A šta to želimo da radimo?

Kada želimo da postanemo pisci možda je motiv za tako nešto činjenica da nam se sviđa ideja da se na korici neke knjige nalazi naše ime; što je veoma čest slučaj. A, da li zaista volimo taj proces pisanja knjige, ta beskonačna prepravljanja, lupanja glavom o zid, neizvesnost, strepnja dok ne saznamo da li je nešto dovoljno dobro… ili možda samo želimo ime na nekoj korici i taj statusni simbol nekog ko je pametan jer je napisao knjigu?

Ispravnija odluka bila bi – želim da pišem, i tada imamo mogućnost da sednemo i stvarno pišemo. Svaki put kada sednemo da pišemo, mi smo pisci, nije neophodno da nam to neko kaže.

Ako želimo da budemo doktori, trebalo bi da se zapitamo da li želimo da prođemo kroz sve te godine studija, jer ne možemo samo sesti i postati doktori; doktori ipak odgovoraju za tuđe živote, a ako zaista to želimo onda bi trebalo da preduzmemo sve neophodne korake za ostvarivanje naših ciljeva.

Na kraju, pisanje, nije samo pisanje romana, ili priča, ili poezije. Pisanje bloga je takođe pisanje; drama je pisanje; novinarstvo je pisanje; nauka je pisanje jer pišemo naučne radove…

Ja sam dosta dugo vezivao pisanje samo za prozu ili poeziju, i imam nešto proze i poezije iza sebe, ali sam shvatio da u poslednjih nekoliko godina ne uživam mnogo u tom procesu, ni blizu koliko uživam u procesu pisanja bloga na primer, ili pisanju teskstova za zagolaj, ali i pored toga neprestano sebe forsiram da idem ka prozi da napišem novi roman, koliko god to meni loše išlo.

Svoj roman sam objavio 2015. godine, a od onda ne mogu ni da nabrojim koliko sam drugih romana započeo i nikada ih nisam završio. U jednom momentu pisanja tih romana dođem do tačke kada mi deluje da je uzaludno i samo ih bacim.

Siguran sam da postoje stotine hiljada napisanih reči koje nikada neće ugledati svetslost dana.

Ne žalim za tim, to je jedno veliko iskustvo, zahvaljujući tome sam unapredio svoje pisanje, naučio sam da budem precizniji u svom odabiru reči, kako pismenom tako usmenom, ali da li je pisanje proze za mene?

Mislim da nije, bar ne dok mi taj proces ne prija, a trenutno mi izuzetno ne prija. Ako moram da sednem i da se teram da pišem prozu samo zato što osećam obavezu da bi treablo nešto već da završim, i ako uopšte moram da postavim sebi pitanje da li je to za mene, onda definitivno nije.

Kroz ove dileme sam vreć prolazio i verovatno ću prolaziti još u budućnosti jer mi je očigledno veoma teško da odbacim tu ideju o sebi kao romanopiscu, ali sve manje i manje ta ideja me sputava da radim nešto u čemu zaista uživam.

Naći nešto u čijem procesu uživamo, je zaista najveća lekcija koju možemo da naučimo.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.