Misli

Promena

Promena nikada ne pada lako, ali iz promene se često izrodi nešto dobro.

Svaka promena donosi priliku da krenemo nešto novo, nove navike, nove rutine, nova iskustva, nove veštine…

Ipak, zato što nas promena vodi u nepoznato, retko kada se odlučujemo na promenu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Problem društvenih mreža

…zapravo nije u toj meri problem društvenih mreža, koliko je to problem nas samih.

Isto kao što nije problem u ogledalu već u onom koji pred njim stoji.

Svaki profil na društvenoj mreži je prilika da se predstavimo ljudima, kako onima koji nas znaju, tako i onima koji nas ne znaju. U želju da ostavimo što bolji utisak, na društvene mreže ćemo stavljati najbolje delove našeg života, najsjajnije delove našeg dana, ili najlepše delove našeg tela.

Ako imamo stomak, uvućićemo ga specijalno da bismo se slikali za instagram; ako smo na letovanju, slikaćemo se dokle god imamo memorije na uređaju kog koristimo za slikanje, i podelićemo samo one najbolje slike; kad god kupimo nešto novo, podelićemo to… primera je bezbroj i svako od nas nađe za shodno da podeli nešto što će ostaviti dobar utisak na slučajnog prolaznika.

Ovaj blog i ovaj sajt su tu da bi mene predstavili kao pisca. Oni koji me prate već neko vreme znaju da sam objavio roman i taj isti roman mogu da skinu sa ovog sajta ili sa bilo koje platforme za čitanje elektronskih knjiga, ali ono što vrlo malo vas zna jeste da ja, koliko god se predstavljao kao pisac, nisam nijedan roman, već punih šest godina.

Da li se onda može reći da sam “pravi” pisac? Pa… ne baš…

Drugi problem kog možemo sebi stvoriti svojim internet prisustvom jeste da se poredimo sa drugima. Poredimo brojeve pratilaca sa brojem pratilaca drugih, sličnih, kanala, profila, ljudi; poredimo naš sadržaj sa sadržajem drugih ljudi; i to koristimo kao merilo uspeha.

Da li se za nekog može reći da je uspešan samo zato što ima određeni broj pratilaca? Pa… ne baš…

Ako ono što predstavljamo na internetu nije naše autentičn “JA”, onda nam džaba sav trud. Jer, oni koji nas stvarno poznaju će znati da ono što je na internetu nismo mi, a oni koji nas ne poznaju će kad-tad shvatiti da to stvarno nismo mi.

Kako god okreneš, bićemo provaljeni pre ili kasnije.

Za nekog ko je introvertan, poput mene, biti pravo “JA” je najeveći izazov u životu. Iako mi je to znatno lakše da uradim kroz pisanje, moram priznati da čak i ni u pisanoj formi nisam baš uvek autentičan; ponekad jednostavno sednem sa namerom da ostavim neki utisak, da “pomognem” nekom deleći savete za koje nisam siguran da umem da primenim na vlastitom primeru.

Ko god prati ovaj blog od početka, zna o čemu govorim; posebno oni koji su čitali ovaj blog dok je još bio na engleskom; ideja je bila da ja pomognem drugima da napišu roman. Ideja je propala, jer JA više ne znam kako da napišem roman, možda nikada nisam ni znao, i ako je ikome potrebna pomoć, onda je to baš MENI.

Zašto nam je teško da budemo autentični? Ne samo na internetu već uoptšeno? Da li je to zbog toga zato što nam je stalo šta drugi misle o nama; bilo da misle pozitivno ili negativno? Da li je zbog toga što ni sami ne poznajemo sebe baš najbolje? Da li je zbog toga što se osećamo inferiorno, pa na neki način, svesno ili nesvesno, želimo da zavaramo druge da imaju jedno mišljenje o nama, za koje čak ni sami nismo sigurni da je validno? Ne znam.

Ponekad izgradimo mišljenje o sebi, bilo da je dobro ili loše, i slepo ga se držimo, i želimo da i drugi imaju to mišljenje o nama.

Neki mislimo da smo pametni, pa bismo želeli da i drugi misle da smo pametni i kad god se neko suprotstavi tome, budemo veoma kivni, iako nemamo osnova za to.

Neki mislimo da dobro izgledamo; neki mislimo da smo vredni; neki mislimo da smo duhoviti; neki mislimo da smo zabavni; a zapravo, to što mislimo, bilo o sebi ili drugima, nema neku veliku vrednost. Bitno je ono što radimo.

Ako kažem da sam pisac, onda bi to trebalo da opravdam time što ću s vremena na vreme da napišem neki roman.

Ako kažem da sam vredan, onda bi trebalo da pokažem time što ću s vremena na vreme odraditi neki posao.

Ako kažem, da… shvatili ste poentu.

Iz nekog razloga, trava je uvek zelenija u tuđem dvorištu, i svi volimo da se poredimo sa drugima, i volimo da se takmičimo, i volimo da budemo bolji od drugih, i mnog nas ne želi da budmo mi.

Kad bih samo mogao da imam dovoljno novca kao … isto pratilaca kao… posao kao… auto kao… telefon kao… telo kao… decu kao… roditelje kao… u stanju smo da napravimo neki hibrid koji je niti moguć niti objektivan, i težimo ka tome, sve vreme izbegavajući ono što zaista jesmo.

Ja sam taj, nesigurni lik koji traži validaciju drugih da bi video vrednost u onome što radi, zato, iako introvert, volim da izlažem svoj rad javnosti i volim da dobijam pohvale za taj rad; što je u najmanju ruku narciosoidno.

Pohvale, baš kao i negativni komentari, ne bi trebalo da nas dotiču, jer dolaze sa istog mesta; spolja.

Ono što bi trebalo da uradimo je da nađemo nešto što volimo da radimo, i da radimo to bez obzira na sve; bez obzira šta će bilo ko da misli o tome; mama, tata, brat, sestra, muž, žena, komšija,… ničije mišljenje nije bitno sve dok nas to što radimo čini srećnim i nikome ne može da naudi.

Dakle, problem nije u društvenim mrežama, problem je u nama, ili samo u meni, ali sve mi govori da nisam sam u ovome.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Zašto bilo šta radimo?

Ako pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, rizikujemo da svaku radnju dovedemo do apsurda; jer zašto bismo nešto radili ako ćemo svakako jednog dana umreti?

Vudi Alen je to odlično provukao u svom Filmu Annie Hall, za kog je dobio i oskara.

Do tog apsurda dolazi jer često znamo šta ne bismo hteli da radimo, ali ne znamo šta bismo hteli i u toku tog preispitivanja umemo da pitamo sami sebe zašto radimo bilo šta?

Možda bi pre nego što saznamo zašto nešto radimo, trebalo da se pitami a šta bismo to hteli da radimo i kad dobijemo odgovor na naše pitanje, možda nam sve postane jasnije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Pleme

Internet nam je omogućio da proširimo svoje pleme.

Razmislimo sam malo, koliko poznajete ljudi koji misle da je Zemlja ravna ploča? Verovatno ne znate nikoga. Ipak, zahvaljujući internetu, svi oni koji veruju da je Zemlja ravna ploča u mogućnosti su da se udruže i da diskutujo o svojoj teoriji (doduše pogrešnoj) na raznim virtualnim forumima i konferencijama.

Iako gomila ljudi koja priča o Zemlji kao ravnoj ploči nije baš najbolja ideja (baš kao i gomila ljudi koja priča protiv vakcinacije), dobra stvar je to što svako od nas može da nađe istomišljenike, ili druge ljude koji gaje strast prema stvarima koje su nama drage, bez obzira gde se nalazimo.

Na taj način, u mogućnosti smo da pravimo i širimo svoje pleme, što će nam učiniti boravak na ovoj planeti mnogo prijatnijim.

Idući korak kog možemo da preduzmemo je da se postavimo kao lideri plemena i da vodimo ljude koji su čekali da se pojavi neko ko će ih voditi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Kako poboljšati bilo koju veštinu?

Iako ne postoji precizna formula za tako nešto, postoje tri stvari koje moramo praktikovati da bismo poboljšali svoje veštine.

Prvo, moramo da učimo. Uzmimo na primer, crtanje. Bez obzira što crtamo svaki dan, ako ne učimo o novim tehnikama, ako ne učimo ništa o perspektivi, o anatomiji, o zlatnom preseku… nećemo napredovati, bar ne u primetnoj meri.

Drugo, moramo da primenimo to što smo naučili. Možemo da pogledamo 30 tutoriala o crtanju ili da završimo 10 kurseva, ako ne primenimo ono što smo naučili, pratkično nismo uradili ništa. Konstantno gledanje turoiala i konstantno učenje može da stvori iluziju da smo nešto zapravo naučili, ali sve dok nešto ne primenimo, nećemo znati da li smo to zaista naučili ili nismo.

Treće, moramo konstanto da radimo i prvo i drugo; tj. moramo konstantno i da učimo i da primenjujemo ono što smo naučili.

Sve tri stvari koja sam nabrojao su podjednako važne da bismo napredovali i mogao sam ih nabrojati bilo kojim redosledom, jer ako izostavimo samo jednu od ove tri stvari, znatno ćemo umanjiti naše šanse za napredak.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Tuđ posao

Jednom kad odradite tuđ posao, ljudi kojima ste pomogli će nastaviti da dolaze kod vas kada god naiđu na problem umesto da odlaze kod onih koju su zaduženi za rešavanje njihovih problema.

Jedno je kada dobrovoljno rešite nečiji problem, a potpuno je druga stvar raditi tuđ posao.

U drugom slučaju bi trebalo reći da to više nije vaš problem, ili ćete završti da radite posao kog ne želite da radite.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Daj!

Postoje ljudi koju daju, postoje ljudi koji uzimaju i postoje ljudi koji vole da uzmu onoliko koliko su dali.

Najveći broj ljudi pripada trećoj kategoriji; neće dati osim ako neće nešto dobiti zauzvrat.

Trebalo bi se paziti onih koji stalno uzimaju, jer će takvi biti uz vas samo ako imaju neku korist od vas, a trebalo bi paziti one koji stalno daju, jer će oni često dati čaki i kada onaj koji prima to ne zaslužuje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Prodajem pola svog dana

Većina nas mora da radi; velika većina mora da radi za nekog drugog i to najčešće znači da smo na prodaju stavili pola svog dana (ako u računicu uzmemo da spavamo 8 sati i budni smo 16; a ako vaš poslodavac ne računa pauzu za ručak u radno vreme, onda je to i više od pola, jer recimo radimo od 9:00 do 18:00).

Kupac našeg vremena, naš poslodavac, najčešće ima slobodu da organizuje naše vreme onako kako on misli da je najbolje i najproduktivnije. Sve ono što ja ovde ponekad pišem o produktivnosti, prioritetima, fokusu, i sličnome, pada u vodu onog momenta kada odem na posao i radim u uslovima gde svakog momenta neko može da me prekine, gde mi je unapred određeno s kim ću i o čemu ću da razgovaram i gde mi je prioritete postavio neko drugi.

Nisu sva radna mesta takva. Postoje radna mesta koje vode menadžeri i postoje radna mesta koje vode lideri.

Lideri postave ciljeve i daju vam slobodu da sami odaberet put do tog cilja.

Menadžeri vam daju striktna uputsva kako i šta da radite.

Raditi u kompaniji koja ima lidersko rukovodstvo zahteva da ste kreativni i da snosite određenu odgovornost. Odgovornost lidera je da postavi ciljeve i predstavi strategiju za ostvarivanje tih ciljeva, a na vama je da odredite taktiku.

Raditi u kompaniji koja ima menadžersko rukovodstvo zahteva da ste poslušni i efikasni. Odgovornost menadžera je da obezbedi da se posao odradi najbolje moguće, što je brže moguće i što je jeftinije moguće i to najčešće čini tako što će pritiskati dugmiće.

Kako god okrenete nije isto prodati pola svog dana menadžeru ili lideru.

Lično, imam velikih problema da radim za menadžere, posebno kada mi se njihove ideje ne sviđaju ili kada ustanovim da su neki zadaci koje imam na poslu samo tu da bih imao nešto da radim; da bih opravdano morao da sedim tamo od 9:00 do 18:00, i da bi trošak moje plate bio opravdan.

Nažalost još uvek nisam u poziciji da radim za sebe; da budem svoj menadžer i svoj lider; još uvek moram da se nosim sa raznim glupostima koje mi drugi nameću.

Ono što znam je da ću kad tad sebi stvoriti uslove da ne moram da radim za nekog drugog jer sama ideja da na duže staze prodajem pola dana nekome ko ne ume da ceni moje vreme, i da više od pola dana provodim kao šraf u nekoj mašini je zastrašujuća.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Egocentrično mišljenje

Egocentrično mišljenje je karakteristično maloj deci, koja ne mogu da pojme da drugi ljudi nisu iskusili ono što su ona iskusila, odnosno, mala deca nisu u mogućnosti da pogledaju svet iz drugog ugla, osim iz ličnog.

Slično maloj deci, često imam utisak da drugi znaju sve ono što i ja znam (da, egocentrično mišljenje bi trebalo da se preraste već u šestoj godini života, ali ga još uvek nisam prerastao).

Prosto se iznenadim kada neko ne razume stvari koje ja razumem, ili kada ne ume da koristi stvari koje ja umem da koristim, ili na nivou na kom ja umem da ih koristim.

To je istovremeno povezano i sa samopouzdanjem; retko kada verujem da sam na bilo koji način bolji od drugih ili da znam nešto više od drugih, jer čime god da se bavim i šta god da radim uvek vidim prostor za napredak i uvek vidim da postoje oni koji su mnogo bolji od mene.

Ipak, svaki put kada na bilo koji način shvatim da postoji nešto što znam, ili umem, a neko drugi to ne ume ili ne zna, osećam dužnost i odgovornost da svoje znanje prenesem na druge.

Neću da kažem da bi svi trebalo da razmišljaju na taj način, i da nema dovoljno onih koji su spremni da dele svoje znanje, jer internet je pretrpan ljudima koji šire svoje znanje koristeći se raznim medijima, ali ako ste u prilici da nekom olakšate život, da rešite nečiji problem, time što ćete deliti svoje znanje, pokušajte, možda vam se dopadne koliko i meni.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.