Zdravlje

Periodični post – intermittent fasting

Moja najveća opsesija u toku prethodnih godinu, i nešto, je zdravlje;kako ga optimatizovati, kako sprečiti bolesti, kako održati telo i um zdravim, imati mnogo energije, koncentracije i kako produžiti život, uopšteno.

Na tom putu, naišao sam na nešto što se zove periodični post.

Najkraće rečeno, postiti znači ne jesti ništa određeni deo dana, 16 i više sati.

Iako zvuči mnogo, bar 8 sati od tih 16, provedemo spavajući i sve što bi trebalo da uradimo jeste da preskočimo doručak, i da naša 2 ili 3 obroka (može i 1), rasporedimo u 8 sati u toku dana.

Evo kako to izgleda u mojoj praksi:

  • prvi obrok u 11 časova
  • prvi obrok najkasnije u 19 časova

I tako svaki dan.

Najviše volim kada moj post može da traje 20 i više sati, ako to moje dnevne obaveze dozvoljavaju. Tada moji obroci izgledaju ovako:

  • prvi obrok u 11 časova
  • drugi obrok u 14 časova

U oba svoja obroka, pojedem koliko mogu, jer mi je bitno da se ne izgladnjujem, tj. da ne unosim manje kalorija nego što mi je potrebno.

Nekoliko puta sam praktikovao nešto što se zove dugoročni post, što bi značilo da nisam jeo 72 sata i više. Najviše bez hrane što sam proveo je 168 sati.

Prednosti ovakvog načina života su velike:

  • gubitak kilograma
  • autofagija (reciklaža ćelija)
  • bolji mentalni fokus
  • više energije
  • prevencija mnogih bolesti
  • smanjivanje zapaljenja
  • sve u svemu, bolje se osećam

Više o tome ovde.

Nedavno sam pronašao aplikaciju pod nazivom zero, koju možete instalirati na vaš Android ili iPhone uređaj, i možete pratiti vaše postove i beležiti kako prekidate te postove i možete pratiti vaše raspoloženje.

Ukoliko želite da pratite moje postove, redovno ću o tome izveštavati na instagramu, a ako želite, možete mi se i priključiti.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Čovek

Uskoro će biti 4 godine kako sam otišao iz Srbije. Za te 4 godine, u poseti sam bio samo jedanput; 2017. godine. Što znači da je prošlo više od 3 godine kako sam bio u Srbiji.

Dok sam živeo u Srbiji, najviše sam mrzeo gastarbajtere koji su se kleli u Srbiju, koji su nam govorili da ne idemo, da sedimo gde jesmo, jer nije baš na preko dobro kako se to da učiniti.

I to su mi govorili ljudi koji su živeli u Nemačkoj, ili Kanadi, SAD-u, Francuskoj… kulturama mnogo bližim našoj; sve su to, manje-više, evropske kulture, zapadna ili istočna, nije sad tolika razlika.

Dok vi iz Nemačke prevrćete očima na poslednji pasus, i mislite kako nije sve isto, moram da vam kažem da je isto; ne znate niste bili u Aziji, ali nije ni bitno, nije to poenta ovog članka.

Nostalgija?

Nije ni to poenta ovog članka. Od Srbije mi nedostaje porodica, ali s njima se čujem bar jedanput nedeljno, i vidim, jer sad možemo i to da radimo.

Možda mi malo više nedostaju mačke, jer s njima ne mogu da se čujem.

Znam. Nije isto, ali bar ne moramo da čekamo mesecima na pisma koja možda neće ni doći jer će se zagubiti. Svi imamo ove sjajne ekrane koji nam čine život lakšim.

Istina je da ponekad razmišljam o tome da se vratim. Tamo mi je detinjstvo, tamo sam proveo najveći deo svog života, ali onda se zapitam, i mislim, a zašto sam to otišao, ako želim da se vratim?

Otišao sam jer mi nije bilo dobro.

Brzo se nakon toga predomislim i više ne razmišljam o povratku.

Ne pratim vesti.

Nijedne.

Ne čitam novine.

Nijedne.

Ne gledam TV program.

Nijedan.

Ipak, s vremena na vreme dođu do mene neke informacije, neko mi nešto kaže, ili nešto sam primetim.

Od kako sam otišao, neke su se stvari promenile, neki su se rodili, neki su umrli, nešto je srušeno, nešto je izgrađeno, ali jedna stvar je ostala ista.

Srbija je jedno mračno mesto, podeljeno na dve pole, a te dve pole imaju mnogo više toga zajedničkog, nego različitog. I sve se u Srbiji vrti oko tog, jednog, čoveka.

Jedni gledaju u njega i misle, nikad bolji čovek nije postojao, vidi ga govori čak i kineski (kog bi možda Tarzan razumeo, da je kojim slučajem odrastao s pandama u bambusovoj šumi), šta sve čovek uradi za nas!?

A drugi, drugi mrze tog čoveka, i svađaju se sa njim gledajući televizor, čitajući novine, pa onda odu na fejsbuk, pa se i tamo svađaju sa njim, pa sednu da ručaju, pa se svi za ručkom, opet, svađaju sa njim, a on ih ne čuje, ili, ako ih čuje, nije ga baš mnogo briga.

Reklo bi se, ni jednima, ni drugima, tog čoveka nikad dosta. I tu je, ako mene pitate, srž problema.

Svi očekuju od nekog čoveka, bilo ovog ili nekog drugog, da im reši probleme.

Ne kažem da je svejedno ko je taj čovek; svi znamo šta može da se desi kad je taj čovek nervno labilna osoba, pa pakuje u hladnjače što se inače ne pakuje u hladnjače, i garažira te hladnjače pod vodom, i šta je već čovek radio, ali, do vraga, nije taj čovek sve!

Prošlo je 40 godina! Hej! 40 godina kako je neki drugi čovek umro!

Ne znam tog čoveka, ali znam da je bio čovek, baš kao i ovaj, baš kao i svi drugi, ali ga oni, koji ga znaju, gledaju kao boga i sad svi čekaju na nekog novog, boga, ili makar, polu-boga, sa Golije, ili kog već brda, koji će da povede sve te ljude, i koji će svima da reši probleme.

E, pa neće, jer taj čovek, polu-bog ili bog, ne postoji; nikad nije ni postojao.

Čovek u kog bi trebalo da gledamo se nalazi u nama.

Ono što sam naučio za ovih 30 godina jeste da sreća ne dolazi iz čoveka spolja, već iz čoveka iznutra; moram sam da odem iz Srbije da bih to naučio.

Neću ja sad da budem jedan od onih gastarbajtera pa da vam sa Dalekog Istoka govorim da sedite tu gde jeste, i da tražite sreću sebi.

Idite gde god poželite. Vaša stvar. Vaš izbor. Ne mešam se.

Ali znajte, ako ćete otići iz Srbije sa pažnjom usmerenom ka čoveku, taj čovek će poći s vama i progoniće vas čak i da se prijavite na ekspediciju na Mars i da se nikad ne vrataite, ne u Srbiju, nego na Zemlju.

Neki od tih ljudi su svakako pošli sa mnom, kad sam odlazio.

Nekad smo u isto vreme bili na istom mestu, čak i kad nismo. Ja u pekinškom metrou na liniji 1, on na liniji 1, na TV-u!

Mož’ misliti!

Ja brzo na liniju 2, on na liniju 2!

Ne mož’ pobeći od čoveka. Dokle god bežiš od njega, ne možeš pobeći!

Ali, kad sam se s tog čoveka, okrenuo na drugog čoveka, na čoveka u sebi, e tad se, tad se nešto dogodilo.

Prestalo je da me pogađa šta onaj čovek radi, prestalo je da me pogađa šta onaj čovek obećava, šta priča, šta ne priča, šta je mogao reći, šta je mogao uraditi, šta nije trebalo da uradi, šta bi trebalo da uradi.

Da vam pravo kažem, jebe mi se!

Istina, ima to veze i s prihodima. Kad čovek prestane da brine hoće li platiti račune, prestane da misli i onom čoveku.

Ali, ne mora uvek tako.

Nije samo onaj čovek odgovoran za plaćanje računa ovog čoveka. Mnogo češće je ovaj čovek odgvoran za plaćanje računa ovog čoveka. I kad to shvatiš, onda misliš, daj da malo unapredim ovog čoveka, a ne da čekam da neki napredni, unapredi sve nas.

Sve to može da se uradi u par koraka:

  1. Izbaci TV iz kuće.
  2. Ne čitaj više novine.
  3. Blokoraj čoveka na svim društvenim mrežama.
  4. Blokiraj sve koji pričaju o čoveku.
  5. Čitaj knjige umesto toga.
  6. Odluči šta ćeš da radiš za druge, umesto da čekaš da čovek uradi nešto za tebe.
  7. Radi to.
  8. Ponovi.

I to će da upali, gde god da se na svetu nalazite.

I sad se onda pitate, a što se ne vratiš, kad misliš da sreća dolazi iznutra, i da nije bitno gde si?

Jer me je strah!

Nije me strah od čoveka, već me je strah od ljudi koji sreću vide u tom čoveku, strah me je od tog mraka, plašim se da će opet da me usisa.

Jeste, ima veze i sa plaćanjem računa; strah me je od plaćanja računa, ali čak i da mogu da plaćam račune, strah me je da budem među ljudima koji ne vide čoveka u sebi.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Nesposoban

kompetentan (lat. competens) nadležan, merodavan, formalno ili stvarno osposobljen (kvalifikovan) za neki posao, sposoban.

Milan Vujaklija – Leksikon stranih reci i izraza

Šta nekog čini kompetentnim? Da li je dovoljno imati fakultetsku diplomu da bismo bili kompetentni u nekoj oblasti ili je neophodno imati i izvesno iskustvo?

Da li kompetencija zavisi od rezultata naših projekata ili zadataka?

Da li je lekar koji preporučuje pogrešan lek ili terapiju sposoban, kompetentan, ili nesposoban, nekompetentan?

Reklo bi se da je lekar sposoban da prepiše određenu terapiju za uklanjanje zdravstvenih problema, samo zato što se školovao za tako nešto.

A, šta ako je lekar pušač? Ili, ako je lekar kardiolog bio 2 meseca na bolovanju zbog problema sa povišenim krvnim pritiskom (znam taj slučaj), da li je i on kompetentan, odnosno sposoban, da prepisuje terapije drugima iako nije u stanju da se stara o sopstvenom zdravlju?

S druge strane, u doba informacija, pojavili su se razni internet guru-i, influenseri, učitelji (uključujući i mene), koji možda mogu da vam daju bolji savet nego lekari.

Da li bi njih trebalo automatski označiti kao nekompetentne, nesposobne jer nemaju fakultetsku diplomu? Da li su oni zaista nesposobni da pruže ispravan savet i ispravnu terapiju za određene bolesti, iako imaju pristup najnovijim istraživanjima, i udžbenicima iz oblasti zdravstva, u kontaktu su sa stručnjacima, i prate izveštaje najnovijih medicinskih dostignuća?

Ne karakterišem sebe ni kao influencera, ni gurua, ni ne znam šta, više sam učitelj, koji voli da podeli sa drugima ono što je naučio, i samim tim njih nauči.

Ipak, zbog prirode posla kojim se bavim, često dobijam pitanja, i često se od mene traži da pružim medicinski savet. To za mene deluje veoma zastrašujuće, zato što se osećam nekompetentnim, odnosno nesposobnim.

Suviše drugo istražujem ishranu i post da bi mogao da kažem da ne znam ništa, ali me je i dalje stah da nekom drugom pružim medicinski savet, ali i pored tog strana, uvek posavetujem i nagalasim da bi sve to trebalo raditi uz konsultaciju s lekarom, a ako se ono što lekar inače prepisuje kosi sa onim u šta lično verujem, onda savetujem da potraže mišljenje drugog lekara.

Vrlo je nezahvalno davati zdravstvene savete kada je u pitanju zdravlje drugih. Ali, kada znam da sam zahvaljujući elminicaiji ugljenih hidrata rešio problem masne jetre, i kada znam da preterano konzumiranje ugljenih hidrata izaziva masnu jetru, i kada mi se neko sa problemom masne jetre javi i traži savet, i usput naglasi da mu je lekar prepisao mnogo povrća i voća, iako znamo da se voće metaboliše u jetri i doprinosi stvaranju masti u jetri, ne mogu da ne kažem.

Da, keto je dobar izbor i post je još bolji izbor i najbolje bi bilo da promenite lekara.

I pored toga kad udelim savet, ostaje taj strah, da možda nekom mogu da naudim, jer po društvenim merilima, nisam kompetentan, jer sam nesposoban, da dajem medicinske savete.

Pitam se da li to imaju i pravi lekari, ili samo mi, zdrvastveni influenseri; šta god?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Produktivnost

Kraj

Kako znamo da smo nešto završili?

Da li je nešto gotovo kada istekne rok za proizvodnju ili kada znamo da nije moglo biti bolje?

Ni jedno ni drugo.

Projekat je gotov kada možemo da kažemo sada je dovoljno dobro da može bezbedno da se koristi; možda ima neke greške, ali ćemo ih ukloniti u sledećem izdanju.

Ako malo bolje pogledamo, ništa što posedujemo nije gotovo.

Naš telefon je mogao imati bolju bateriju, naš automobil je mogao trošiti manje goriva, naš softver je mogao imati manje bagova, naše cipele su mogle biti udobnije, ali neko je podvukao crtu i rekao:

Kraj! Ovo je dovoljno dobro! Spakuj ga i šalji i prodaju!

Bitno je umeti podvući crtu.

Nakon crte, imamo dve opcije.

Ili da pravimo novu verziju (pogledajte samo računare i telefone), gde ćemo nakon godinu dana opet da podvučemo crtu, ili da radimo na potpuno novom projektu.

Mnogi se odlučuju da podvlače crte nakon određenog vremenskog perioda i svaka crta predstavlja proizvod za nijansu bolji od prethodnog, ali ako poredimo prvi i deseti proizvod, te nijanse postaju drastične razlike; poredite samo iPhone 1 i 11.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Konkurencija

Ako prodajem automobile, i vi, takođe, prodajte automobile, onda smo jedan drugom konkurencija. Kupac će, najčešće, želeti da kupi samo jedan automobil, jer istovremeno može da koristi samo jedan; ili moj ili vaš.

Ako prodajem ideje ideje, i vi, takođe prodajete ideje, onda nismo jedan drugom konkurencija. Kupac može da kupi obe ideje, jer, često, istovremeno može da koristi više ideja; i moju i vašu.

Umesto da budemo jedan drugome konkurencija, trebalo bi da sarađujemo; ponekad će moja ideja raditi mnogo bolje ako se uz nju doda, vaša; i obrnuto.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Život

Tehnička podrška

Često nema mnogo veze sa tehničkim već sa ljudskim problemima i, shodno tome, ljudi bi trebalo da ih rešavaju. Nažalost, u većini slučajeva, s druge strane linije se nalazi neko ko će vas uputiti na “često postavljena pitanja”, ili ko neće umeti da reši vaš problem jer rešavanje vašeg problema znači kršenje polise firme i nijedan zaposleni neće rizikovati tako nešto.

Međutim, ovoga puta, moja priča je nešto drukčija.

Kada smo leta 2019. godine Sanja i ja odlučili da pokrenemo Zagolaj, morali smo da odlučimo čime ćemo snimamo naš video sadržaj.

Bila su nam potrebna svetla, mikrofoni, stalci, teleprompter, a pitanje je bilo da li nam je zaista neophodna kamera, kada već imamo telefone, koji sasvim dobro snimaju?

Ono što telefonima nedostaje da bi mogli da pariraju kamerama jeste veliki senzor koji jednostavno ne može da se spakuje u mali uređaj, što samim tim znači da možemo da zaboravimo na bokeh i filmski kvalitet snimaka, ali to i nije bio prioritet.

Druga stvar koja nedostaje telefonima da bi mogli profesionalno da se koriste za snimanje jeste ručno upravljanje podešavanjima kamere; trebalo bi da mogu da podesim brzinu okidanja, ISO, i otvorenost blende, ali ništa od toga nisam mogao da radim na telefonu, pa je bilo krajnje teško doneti odluku.

Nekom ko je laik, i ko se ne bavi snimanjem ove informacije sigurno nemaju nikakav značaj, ali ja sam jedan od onih štrebera koji vole da imaju svoju kameru pod kontrolom. I bio sam našao Canon M50, koji bi bio idealan za početak; pristupačan je, snima 4K, ima dobar auto fokus, i sve drugo što Canon nudi, a onda sam naišao na aplikaciju pod imenom Filmic Pro, koja je doprinela tome da odložim ulaganje u kameru i da snimam isključivo telefonom.

Iako ovaj tekst zvuči kao reklama za Filmic Pro, što i jeste, moram da naglasim da me niko iz te kompanije nije angažovao da uradim tako nešto, već to radim isključivo kao zadovoljni korisnik.

Filmic Pro ima mogućnost da otključa podešavanje vaše kamere na telefonu i da je pretvori u 67% prave kamere; kažem 67% jer vam omogućava da podešavate ISO i brzinu okidanja, dok blendu i dalje ne možete da kontrolišete, što je sasvim razumno jer je tako malu blendu i nemoguće kontrolisati.

Filmic Pro košta $15, pa smo kupili na Sanjinom telefonu, a pošto imamo “Apple Family Account”, ja sam na svoj telefon preko tog naloga skinuto Filmic Pro besplatno.

2 za 1, reklo bi se.

Filmic Pro nudi opciju da birate birate profil boja i osvetljenja, odnosno pruža vam mogućnost da na vašem telefonu (pod uslovom da vaš telefon već ima dobru kameru na telefonu) snimate u flat ili log formatu; što je nešto što pružaju samo digitalne kamere i što vam omogućava da u post produkciji izvučete maksimum detalja iz senki i iz najsvetlijih delova vaše slike.

Međutim, ima kvaka; uvek ima kvaka. Ako želite tako nešto, to se dodatno plaća.

Naravno da želim!

To košta još $15.

Nije problem, i dalje je jeftinije od čitave kamere koja košta $500.

Ali, Apple ne dozvoljava deljenje porizvoda koje kupiš unutar aplikacije sa članovima porodice, pa ćeš morati da kupiš dva ta dodatka jer snimaš sa dve kamere.

Da vidimo. $15+$15+$15=$45; $45<$500. Može!

Sve je spremno, možemo da počnemo da snimamo, sve imamo i nakon nekoliko snimaka shvatim da veoma teško snimati iz ruke, a da moj snimak ne izgleda kao da ga je snimao alkoholičar pred jutarnji rakiju.

Dakle, treba mi stabilizator, iliti gimbal.

Zhiyun Smooth 4 može da se može da se poveže sa Filmic Pro aplikacijom i mogu kontrolišem kompletnu aplikaciju, a da ne dotaknem ekran telefona! Kupujem!

$100.

Dobro, i dalje je manje od $500.

Prošlo je tako nekoliko meseci kako snimamo, svakim snimanjem učim po malo, još nisam tu gde želim da budem što se tiče kvaliteta, razmišljam da li je možda bilo bolje da kupim kameru…

Filmic Pro, ne može da nađe moj gimbal više! Ne mogu da se povežu!

Probaj na Sanjinom telefonu.

Neće!

Možda je crko gimbal.

Kud nisam kupio kameru!?

Ne paniči, poveži sa Zhiyun, aplikacijom!

Neće!

Pošto beše ona kamera?

Google!

Google kaže: “Reinstaliraj Aplikaciju!”

Reinstaliram.

I dalje neće! Dobro!

Reinstaliraj Zhiyun aplikaciju!

Hoće!

Dobro je! Gimbal nije crko!

Poveži gimbal i Filmic Pro.

Neće.

Filmic Pro je proširio spisak uređaja koji mogu da se povežu sa aplikacijom.

Aha! Znači tu je problem! Sigurno imaju neki bug. Poslaću im mejl da ih pitam. Ali, pre toga ću da vratim moj “cinematographers kit”, dodatak kog sam kupio unutar aplikacije.

Neće! Kaže ne postoji transakcija na vašem Apple ID.

Kako ne postoji kad sam kupio?

Proveravam poruke od Apple. Evo ga!

Tehnički, ja ne posedujem aplikaciju, već Sanja, ali posedujem dodatak aplikaciji i sada kada pokušavam da vratim ono što prethodno bio kupio, Apple store traži u bazi mojih aplikacija i ne može da nađe Filmic Pro.

Znači, moram da kupim aplikaciju, da bih povratio nešto što sam već bio kupio.

Bolje da sam kupio kameru!

Da li da pišem Apple-u ili Filmic-u povodom ovoga ili da jednostavno kupim aplikaciju i na svom telefonu?

Pišem Filmi-c-u i objašnjavam im svoju situaciju:

“Reinstalirao sam aplikaciju. Želim da vratim svoj CK, ali ne mogu. Aplikaciju delim sa suprugom na porodičnom nalogu. Šta da radim?” (Parafraza)

Neko po imenu Russel u krajnje opširnom mejlu mi objašnjava, da “praktično” ništa ne postoji što oni mogu da urade, jer problem nije do njih već do Apple-vog sistema…

Na pola mejla mi treperi živac u oku…

Ali, pošto krivica nije moja, već Apple-ova, oni mi šalju vaučer kog mogu da iskoristim da bih kupio aplikaciju i rešio svoj problem.

Sedim u stolici i ne verujem šta čitam.

Jeste, ne košta ih ništa. Nije da će im u zalihama aplikacija zafaliti jedan primerak. Ne prave nikakvu štetu firmi time što će mi dati besplatan primerak aplikacije. Neće mi zapravo dati ništa. Ja već posedujem taj primerak. Apple je omogućio da deliš aplikacije unutar porodice i tu nema ništa spornog.

Ali ga istovremeno ne posedujem i neko u Filmic Pro, po imenu Russel, je toga svestan, i odlučio je, na svoju ruku, da reši moj problem i da od zadovoljne mušterije, napravi vernog obožavaoca; a ono što Russel nije znao jeste da sam ja već bio spreman da potrošim dodatnih $15 dolara, jer sam znao da će mi to rešiti problem.

Pored toga, Russel mi je objasnio da su svesni da konekcija sa Zhiyun uređajem ne radi prethodna 2 dana, ali da ne mogu ništa da urade bez saradnje sa tehničkom podrškom Zhiyuna, koja je trenutno na godišnjem odmoru, ali Russel mi je dao rešenje, koje će mi biti od koristi dok ne izađe novi “update”; sve što treba da uradim jeste da isključim automatsko podešavanje vremena i da vratim datum na telefonu unazad, i moći ću da povežem svoj gimbal sa svojom omiljenom aplikacijom za snimanje.

Žao mi je što sam “potrošio ovoliko papira” da bih tek sada rekao kako sam zatečen kvalitetom tehničke podrške u Filmic Pro kompaniji, ali mislim da ne biste mogli da dobijete pravu sliku, a da niste bili upućeni u sve detalje mog problema, koje je Russel rešio jednim pišljivim kodom u obliku vaučera.

I da mi Russel nije poklonio aplikaciju, ja bih je kupio, i dalje bih mislio da je aplikacija nešto najbolje što se može instalirati na telefon, ali…

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Inspiracija, Produktivnost

Niz

Od 19. juna pa sve do danas, nije prošao nijedan dan, a da na ovom blogu nije bio obljavljen članak, što je niz od 219 dana.

Prošlo je više od godinu dana od kako praktikujem periodični post, što znači da bar 365 dana sigurno nije bio nijedan dan u kom sam preskočio da ne jedem bar 16 sati.

Više od dve godine, nije mi se dogodilo nijednom da sam ustao iz kreveta nakon 8 časova. Uglavnom ustajem između 5 i 6, ponekad se uspavam pa ustanem u 7, jedno vreme sam ustajao u 4; ali nijednom nakon 8; bilo da je Nova godina, moj rođendan, ili Božić; ustajem pre svih mojih ukućana i radim.

Ne pišem ovo da bih se hvalio kako sam ja sad, tobož, bolji od drugih, pa umem da radim sve te stvari i imam nadljudsku disciplinu.

To što ja radim, može svako da radi, a ključ za uspeh u bilo kojoj navici, dobroj ili lošoj, je niz.

Kada govorimo o sticanju navika, često ćemo čuti da dobro bi dobro ponašanje trebalo nagrađivati, a loše kažnjavati i tako će nam dobre stvari preći u naviku.

Trebalo bi da postoji znak koji će nas podstaći na neku akciju i nagrada koja će nas stimulisati da tu akciju ponovimo.

Recimo, 12 sati je znak da je vreme za ručak, ako pojedem zdrav ručak (akcija), dozvoliću sebi da pojedem kocku čokolade (nagrada);

Svaki put nakon što operem zube (znak), uradiću 10 sklekova (akcija), i potom ću provesti 10 minuta na fejsbuku (nagrada).

Svi vezujemo nagrade ili za nešto materijalno ili za nešto što će nam pružiti trenutni užitak, ali postoji nešto čemu naš mozak ne može da odoli, a to je činjenica da smo neke stvari radili jedan duži niz.

Kada znamo da smo nešto radili 30, 40 dana za redom, ne želimo to da prestanemo da radimo samo da ne bismo prekinuli niz.

Da bismo to zloupotrebili u dobre svrhe, trebalo bi da pokušamo da vodimo evidenciju o svim dobrim stvarima koje radimo na dnevnoj bazi; bilo da je to pisanje bloga, čitanje knjiga, vežbanje, zdrava ishrana, odlazak u krevet na vreme, igranje sa vašom decom…

Vodite evidenciju o dobrim stvarima koje radite i uvodite nove stvari koje želite da vam pređu u naviku, tako što ćete praviti duge nizove.

Niz ima i svoje negativne efekte; ja sam ih svakako osetio na svojoj koži.

Ne mogu da prestanem da pušim, pušim već 10 godina.

Svake subote moram da izlazim u grad, iako mi se možda i ne izlazi svake subote.

Uz svaki obrok moram da jedem hleb, jer tako jedem celog života…

Stoga, da bismo se oslobodili loših navika, neophodno je prekinuti niz na dovoljno dugo vremena. Što je loša navika duže trajala, teže će biti prekinuti niz i održati taj prekid trajnim.

Kreatori društvenih medija, video igrica i drugih aplikacija vrlo dobro znaju kakav uticaj niz ima na našu psihu pa nam svakodnevno šalju notofikacije:

Danas nisi orao tvoju virtuelnu farmu; danas nisi ništa objavio na fejsbuku, tvoji pratioci očekuju tvoj post; danas nisi potrošio tvoju energiju na nekoj drugoj, bezveznoj, igrici…

Vrlo dobro pazite da li neko želi da manipuliše vašim odlukama time što će vam poturiti neki apsolutno nebitan niz koji navodno ne bi trebalo da prekinete.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

P. S.

Ako ste se zapitali, izbacio sam sve one loše navike koje sam gore nabrojao.

Misli

Nema im pomoći

Često kada me pitaju šta sam po profesiji, ne umem da kažem. Volim da pišem, volim Photoshop, volim fotografije, kameru, video snimanje, video montažu, grafički dizajn, kuvenje, fitnes,…

Reklo bi se od svega po malo, odnosno ništa.

Ali, postoji nešto što se proteže kroz sve što radim; ja sam učitelj, a upravo za to sam se i školovao.

Volim da drugima olakšam život, time što ću ih naučiti nečimu što je meni pomoglo da olakšam vlastiti život.

Ne volim da radim nešto umesto drugoga, rađe ću mu pokazati kako se nešto radi i potom ga pustiti da sam radi i razvija veštinu i širi je.

Tako da, slobodono mogu da kažem da sam po profesiji – učitelj.

Ono što najviše frustrira u mojoj profesiiji je činjenica da postoje ljudi za koje znam da bi im pomoć dobro došla, ali ne mogu da im pomognem, prosto jer oni to odbijaju, ili im je lakše da kukaju kako im nije dobro, ili kako nešto ne znaju, umesto da preduzmu neophodne korake kako bi nešto savladali ili promenili u svom životu.

Takvima nema pomoći.

Iako je jedna od funkcija učitelja da motiviše druge da se posvete obrazovanju, radu na sebi; nekima se nemože pomoći.

Neki jednostavno ne shvataju da je mnoštvo stvari u njihovim životima posledica njihovih grešaka i pogrešnih izbora; nije pitanje ni sudbine, ni genetike, ni države, ničeg drugog nego vlastitih izbora.

Ljudi koji to ne shvataju, odbijaju da uče i da menjaju bilo šta u životu, jer što bi to radili kad im je sve već unapred zapisano ili ih neko drugi sabotira.

Shvatio sam da je mnogo efikasnije svoju energiju usmeriti ka onima koji su spremni da uče nego motivisati nekog ko za to nije spreman.

Nažalost, to umanjuje spektar mog delovanja, ali mi istovremeno pruža priliku da tu energiju usmerim ka onima koji tu energiju neće odbijati.

Možda je najveći problem, kada su ljudi koje morate da otpišete oni koji su vam ujedno i najbliži. Toliko želite da im pomognete, a oni to uporno odbijaju.

No, da završim ovaj članak onim što najviše mrzim, a to su klišei narodnih umotvorina, ali:

Kako poseješ, tako ćeš i požnjati.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Manija

Postoje neki projekti koji nas potpuno obuzmu, pa ne možemo ni o čemu drugom razmišljati i ne možemo ništa drugo raditi.

Takvi poslovi znači da ćete provesti dane radeći na njima, da niko i ništa osim tog projekta neće postojati, i to ima i svoje dobre i loše strane.

Dobra: odradićete posao, i taj posao će verovatno biti na visokom nivou.

Loša: propustićete dobar deo stvari koje se dešavaju oko vas.

Bitno je napraviti balans kada naiđemo na takve projekte jer možemo previše toga da propustimo i može da dođe do pregorevanja koje će dovesti do gubitka moticavicje.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Istina

Postoje oni koji tragaju za istinom i oni koji čekaju da neko potvrdi njihovu istinu.

Iako deluju slično, razlika je i te kako velika.

Naša istina može biti da gravitacija ne postoji i svako ko je leteo avionom će moći to da potvrdi, ali oni koji tragaju za istinom i te kako znaju da je gravitacija istinita, a to posebno znaju oni koji dizajniraju avione.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.