Na momente se u ovom pisanju osećam kao u filmu Inception. Deluje mi da će roman biti komponovan poput ruske babuške, one lutke koju kad prepoloviš iz nje izađe ista takva, manja lutka, s tim, što prva lutka koju poloviš nije u romanu, već van njega. Prva lutka sam ja.

U pisanju postoji jedno pravilo koje na engleskom glasi Show, don’t tell, a na srpskom bi to glasilo – Pokaži, ne pripovedaj iliti u prevodu, ako je neko ljut, nemoj reći da je ljut nego to pokaži kroz njegovo delanje ili njegove reči. Naravno, tako nešto je lakše reći nego uraditi, zato se uvek i hvatamo pripovedanja umesto pokazivanja. Čitalac uvek može da tumači dijalog po nekom svom nahođenju, i zato ako smo kroz dijalog

Ne sećam se kada sam poslednji put pisao nedeljom. Subotom uglavnom legnem nešto kasnije, jer gledam film nakon napornog dana u školi, i onda ne mogu da ustanem na vreme kako bih pisao.  Međutim, juče nisam gledao film, legao sam prilično lano, i kada živite u pogrešnoj vremenskoj zoni, u maju krene da sviće već u 5, a kad uz to dodate odškrinuti zavesu na prozoru, veoma je lako ustati u 5.  Možda ne baš

Moja hipoteza da pisanje direktno zavisi od kvaliteta mog sna se polako ispostavlja tačnom. Juče sam legao nešto kasnije nego inače, i jutros sam imao problema da se koncentrišem. Malo je reći da mi je um bio svuda osim u onome o čemu pišem. Al’ dobro, moraju da postoje i takvi dani. Ipak, ne mogu još uvek da donosim zaključke povodom toga jer uzrok moje rasejanosti vrlo lako može biti i činjenica da sam ušao

Ponekad pisanje ide toliko dobro, i toliko jasno možeš da vidiš ostatak priče, da želiš sve to zapišeš odjednom.  Postoje dani kada razmišljam u rečima, i postoje dani kada razmišljam u slikama i danas je upravo jedan od tih dana; kada mogu da vidim roman kako se odmotava u slikama kao neki film i vidim ga od početka do kraja. Slike se vide znatno jasnije nego reči i traju duže nego reči.  Reči su samo

Moj roman trenutno ima 31.000 reči, što je gotovo trećina mog zacrtanog cilja od 100.000 reči, ali sama radnja još uvek nije zakoračila preko praga drugog čina, koji se uglavnom nalazi na četvrtini knjige i to može da znači dve stvari: Ili će ovaj roman imati mnogo više od 100.000 reči Ili ću kasnije morati drastično da skratim prvi čin kako ne bi bio predugačak i dosadan Trećeg nema. Ali, sad nije vreme da u

Juče sam  u toku dana imao misao povodom romana i moj utisak je bio da će to biti odličan dodatak romanu, ali nigde nisam zapisao tu misao. Sve što je vredno romana ne može tako lako da se zaboravi kako je ovo iščezlo, ako je ideja zaista bila dobra, vratiće se kad tad. Zaista retko zapisujem sve ideje, bilo velike, bilo malo već se držim isključivo onih koje mogu da upamtim. Ranije sam imao praksu

Imam teoriju da je jedna od najvažnijih priprema za pisanje nema ništa da radi sa pisanjem, a ujedno ima baš sve da radi sa pisanjem, a to je spavanje. Nisam još počeo da merim, ali mogu da primetim da svaki put kada bih se naspavao, kada bih otišao na vreme u krevet, i kada bih dobro spavao, moje pisanje ide lako, a kada bih loše spavao, moje pisanje ne ide nikako. U buduće ću morati

Danas smo i dalje u istoj sceni. Nije bilo toliko opisa koliko juče i današnja sensa završena je početkom novog pita, tj. pravim početkom ove, moglo bi se reći ključne scene, ovog čina. Naš glavni lik je na pragu da donese odluku koja će ga uvesti u drugi čin iz kog vrlo brzo neće biti povratka. Takve scene se često pišu danima i veoma oprezno, jer to su scene gde želiš da budiš apsolultno prisutan

Vrlo čudna seansa danas. Već sam utvrdio da će ovaj roman obilovati unutrašnjim konfliktima, ali današnjih 500 reči se svelo na unutrašnji monog i opis grada. Sumnjam da će sve završiti u konačnoj verziji iako vrlo dobro oslikava sam grad. Što je mnogo mnogo je. Reči u romanu bi trebalo da guraju radnju napred. Dugački statički opisi su davno prošla stvar, osim ako se izvedu na pravi način.