Ništa me u životu nije toliko puta izneverilo koliko ova ružna osobina. Taman kad sam malo odrastao i pomislio: „Došlo je vreme da i mene neko sluša!“ Vraga! Rođeno dete me ne sluša koliko ja nju slušam, a ni ova tuđa deca kojima predajem u školi me ne zarezuju baš mnogo, pa još posle ja ispadnem kriv, jer nisam sluš’o koga je već trebalo da slušam. Eto ti ga na! Kanda moje nikad neće doći.

Kada nas poslodavac tretira kao robu koju će da proda potencijalnim kupcima, onda mu je veoma bitno kako je ta roba upakovana; bitno je da li smo obrijani, da li smo uredno podšišani, da li imamo tetovaže, i ako naš poslodavac neki naš detalj smatra neprivlačnim, insistiraće da ga promenimo, uklonimo, ili sakrijemo. Omot je bitan, jer omot je ono što privlači pažnju kupca u moru sličnih proizvoda, i tek kada omot privuče pažnju, potencijalni

Žabe krastače su poznate po tome što se u narodu veruje da će nam iskočiti bradavice na rukama ako ih budemo dirali, često ih možemo videti pregažene na putu, ali ono što je još karakteristično za njih jeste da veoma retko menjaju smer kretanja čak iako naiđu na zid. Ako živite u vlažnom području, u blizini neke bare, jezera, kanala ili reke, sigurno ste imali prilike da u vlastitom dvorištu vidite, ne jednu već desetine

Kada promenim font u softveru u kom pišem imam osećaj kao da to više nisu moje reči; kao da ih je neko drugi napisao, jer prosto nisu moj „rukopis“. Verujem da oni koji su pisali perom i oni koji su kucali na pisaćim mašinama nisu imali taj problem. Pitanje je sada, koliku ulogu igra font u našem pisanju? Da li je dobro menjati ga ili bi uvek trebalo da koristimo isti? Da li da sve

Dobra stvar tajfuna je što znamo da će da prođe. Ne. Ovo nije članak o tajfunu, već o reptilskom mozgu koji me podigao iz kreveta u 2:30 noću dok napolju besni vetar i nanosi kišu pod prozor i vrata balkona. Naš reptilski mozak, onaj kog smo nasledili od naših dalekih rođaka i koji je zaslužan za preživljavanje naših predaka, ne zna da će tajfun kad tad prestati i ne zna da ćemo iz njega vrlo

Jedino što ne možemo da dobijemo nazad je vreme. Sve imamo 24 sata u toku dana, a neki imaju taj luksuz da kontorilišu kako će potrošite sve svoje vreme, dok u većini slučajeva neko drugi raspolaže našim vremenom. Kojim god poslom da se bavimo, uvek nam preostane bar nešto vremena nad kojim imamo kontrolu, i to vreme možemo da posvetimo onome što smo oduvek hteli da stvorimo. Stvaranje nečega je dugoročan projekat, i mnogo nam

je nešto prilično novo u našoj istoriji. Pre svega 150 godina u nazad nisu postojale vremenske zone, a vremena su se razlikovala i unutar svake države i praktično je svaki grad imao svoje vreme i ono je bilo istaknuto na crkvenom satu ili nekom drugom tornju. Pojavom železnice, svi gradovi su morali imati isto vreme kako bi se olakšalo pravljenje voznog reda. Pojavom industrijalizacije, postalo je veoma bitno da svi dođu na posao u isto

Polako već ulazim u treću nedelju bez opcionalnih tehnologija i ono što na prvi pogled mogu da uočim jeste da uopšte više nemam potrebu za njima, a niti mogu da uhvatim samog sebe kako posežem za telefonom bez ikakvog razloga. Koncentracija mi se prilično popravila (ali i dalje ne vidim greške u kucanju), mogu duže da bude fokusiran na jedan zadatak, bez potrebe da skrenem pažnju na nešto drugo ili da se odmaram. Umor osećam

Kad se uvalimo na neki posao, bez obzira koliko nam bio neprijatan, koliko nam stresa i nelagodnosti stvarao, mnogo je lakše je ostati na njemu nego otići. Čudo je ta komfor zona. Naviknemo se na jedno i makar bilo loše nećemo da menjamo samo zato što ne znamo šta nas čeka iza ćoška. Znate onu Platonovu Alegoriju o pećini? Dosta mi je i razmažene dece, i njihovih pokondirenih roditelja, i licemernih kolega, i izrabljujućeg i