Poslušnost

Ništa me u životu nije toliko puta izneverilo koliko ova ružna osobina.

Taman kad sam malo odrastao i pomislio: “Došlo je vreme da i mene neko sluša!”

Vraga!

Rođeno dete me ne sluša koliko ja nju slušam, a ni ova tuđa deca kojima predajem u školi me ne zarezuju baš mnogo, pa još posle ja ispadnem kriv, jer nisam sluš'o koga je već trebalo da slušam.

Eto ti ga na!

Kanda moje nikad neće doći.

Kad jednom naučiš da slušaš, to ti za života ostaje.

Otkad znam za sebe, uvek sam se trudio da poštujem pravila i da ne ulazim u konflikte, a i danas se nije mnogo promenilo.

Baš zbog toga što sam večito izbegavao sukobe dešavalo mi se da nagrabusim mnogo više nego neko ko se borio za sebe, a tobož sam postupao vodeći se idejom – onaj ko se bori može samo da bude deran.

Ljudi kad osete, a mogu to da nanjuše kao što psi nanjuše strah, počnu da me iskorišćavaju, tretiraju me kao otirač za cipele i ja ću često uraditi nešto za njih i mimo svoje volje i bez ikakve materijalne kompenzacije; štaviše na sopstvenu štetu, samo da bih izbegao sukob ili kakvu lošu opasku na svoj račun.

Ljude poput mene će drugi ljudi zgaziti poput bubašvabe, a da bi me iskoristili uvek se vade tom parolom “On je dobar, on će nam učitniti,” jer znaju da mi je stalo do toga da budem dobar, a kad na mene dođe red da mi se nešto učini, uglavnom nailazim na zatvorena vrata.

Znate ono: “Nismo kod kuće. Dođite kasnije,” ili kako to danas češće čujemo: “Mobilni korisnik nije trenutno dostupan,” ili “Nije baš pravi trenutak. Sačekaj da dođu bolja vremena…”

Dovraga, stalno nešto čekaš.

Ja sam jedan od onih tipova što je išao od sobe do sobe studentskog doma, a i po komšiluku, ne da bi se s nekim družio, nego da bi instalirao Windows na nečiji novi laptop, ili na nečiji antički kompjuter u nadi da će vaskrsnuti, a kad se posle na tom laptopu ili kompjuteru gledao film ili slušala muzika, retko kad su me zvali, ali ako se desilo da nešto ne valja, znalo se ko je za to bio kriv i koga će opet zvati da popravlja.

Znate već ono: “Kad je muka, ‘ajde Đuka…” da ne lajem sad baš toliko koliko ne bih hteo, to ćemo ostaviti za kasnije. Sve u svoje vreme.

Kada je trebalo pisati grupne seminarske radove, sve bih uradio sam i dopisao bih imena onih koji su to navodno uradili zajedno sa mnom. I kad ne budu zadovoljni ocenom, opet se znalo čija je to krivica, jer kako možeš biti kriv za nešto što nisi ni uradio?

Uvek sam bio tu da nekome obradim fotografiju na brzaka, da izmontiram neki video, napravim sajt, prevedem nešto sa engleskog; šta god da treba, a ja to umem da uradim, tu sam, a iako ne znam da uradim, neka, snaći ću se.

Sve sam u životu naučio da uradim samo nisam naučio da naplatim ono što radim.

Na kraju uvek izvisim ko magarac, jer i magarac je sve vreme teglio, a paradoš je konj, nikad magarac. I, ne kaže se džaba namagarčiti nekog. Eto.

Reklo bi se da je problem u njima, a ne u meni, jer su oni ti koji mene iskorišćavaju, ali mislim da je ipak problem na mojoj strani.

Problem je što sam večiti dobrovoljac, samo da bih bio “dobar”, i biti dobar je nešto što najbolje umem, al’ to mi je najmanje dobrog donelo.

Čak me je i učeteljica zvala “Dobrica”, jer nikad nisam pravio probleme na času; što ne mogu da kažem za nastavnike viših razreda i srednje škole, tad me je malo testosteron drmao.

Al’ čak i doba testosterona sam bio dobar prema “drugaricama” i to mi nije baš mnogo pomoglo jer su se njima uvek sviđali ovi sa nekim drugim epitetima, sa drugog kraja spektruma. Al’ jebeš ga! Nije sad to toliko mnogo ni bitno. Eto, opsov'o sam.

Problem je što je sve što sam za ovih 35 godina stekao epitet nekog “dobrog”, al’ ni to nisam baš uvek, nego samo u odabranim situacijama, jer kad jednom kažem “Ne”, e onda sam najveći belosvetski probisvet, jer sam svima učinio samo njima, eto baš, neću, ili zato što sam se uopšte usudio da kažem “ne”.

Al’ ne da se oni naljute, nego još misle kako sam glup, jer tobož oni meni čine uslugu time što mi pružaju šansu da ja nešto uradim za njih, a ja, budala, to odbijam!

Tako sam jednom, dok sam bio student, nečijem detetu, držao časove engleskog, fala bogu ne za džaba, već, kako su oni to protumačili, da bih zaradio iskustvo poziva kog sam odabrao. Takoreći, stažirao sam.

Trajalo je to jedno dva meseca i nije to bilo toliko do engleskog. Znalo je to dete engleski i bez mene. To je sve bilo isplanirano tako da bi mama tog deteta malo odmorila od njega, al’ ja to nisam odmah provalio. Ja tu mamu nisam valjano ni poznavao, al’ je ona bila kućni prijatelj nekog ko sam baš dobro poznavao, pa sam teška srca pristao na tu ucenu.

Osladilo se mami da ima slobodno nedeljno popodne i počela sina sve ranije da šalje na engelski, a sinu se osladilo da posle časova malo igra igrice na mom računaru, pa se taj čas engleskog pretvorio u nedeljno popodne kod Ivana.

Posle nekoliko takvih nedelja došao je jedan od retkih trenutaka u mom životu kad sam stisn'o zube da kažem: “Ne može više ovako! Čas košta toliko! Sledeći put ga pošalji na vreme, a ne dva sata ranije! Imam ja i svojih planova.”

Znaš šta je posle bilo? Ne samo da se mama naljutila na mene, već i se i dotična, koja je provodadžisala kod mame, zeštoko najedila. Od tad više ni da čuje za mene.

Al’ neka. Tako je i bolje.

Iz svega toga trebalo je da naučim – drugi put, bolje odmah kaži pošto košta.

Al’ nisam nikad kazao. I dan danas ja idem sebi uz dlaku.

Nije to jedini put da sam tako nešto doživeo. Uvek je bilo tako. “Hajd ti, tebi je to lako, ti to znaš, ti to voliš…” A, kad neću, onda sam baraba.

Sad prosto ne znam da l’ je sreća ili nesreća što sam se oženio za jednu istu takvu.

Sreća je što nije ponela tovar već zapregu, pa ne moram još i njeno da vučem, a niti ona moje.

A, nesreća je što nas oboje upregnu, jer u paru baš valjano možemo da potegnemo, a kada ovo naše dete bude shvatilo koliko mi toga možemo poneti na leđima, e onda smo ga tek nagrabusili; svo troje; mada nešto mi se čini da je dete već prokljuvilo s kim ima posla.

Al’ ako ću za nekog da teglim onda ću za nju da teglim. Jedino je moram naučiti da je mnogo bolje neko vreme tegliti svoje, a naplatiti kad tegliš tuđe, pa da imaš novca da platiš druge da tegle malo tvoje. Ako je to budem naučio, ja sam kao roditelj, uspeo.

Nije problem što ću nekom uraditi, a neću ništa zaraditi, ili što ću nešto uraditi umesto nekog drugog, i još će taj drugi biti nagrađen umesto mene, i što ću rađe uraditi nešto za drugog nego za sebe, problem je što ću ja posle, bilo da sam to uradio, bilo da sam to odbio, sebe mrzeti.

Kad uradim, mrzim sebe jer sam opet ispao magarac, ko onaj drveni lutak Pinokio, a ako ne uradim, onda ću sebe mrzeti jer nisam uradio, a mogao sam; što znači da nisam bio dobar i vila me neće pretvoriti u pravog dečaka, već ću zauvek visiti na nečijim koncima.

I kako god okreneš, najebao sam. Najbolje da me niko ništa i ne pita, onda sam najmirniji. Al’ pitaju. Čim osete.

Još veći je problem, kada se ta mržnja, ‘nako, nagomila.

Onda se noću probudiš, tobož da pišaš, pa se vratiš, a oči ko u sove, i projektuješ film na plafon, i gledaš u taj film i sve ne veruješ šta vidiš, i pitaš se: “Dokle više!?”

Nakon dva sata takvog filma ustaneš iz kreveta, ne da opet pišaš, nego da pišeš, jer samo tako umeš da izraziš svoje nezadovoljstvo posebno kada znaš da onaj kome je upućeno neće to ni čitati.

Nekako ti se sve čini da svi drugi isteraju svoje, dobiju ono što žele, a jedino ti cela veka tegliš neki teret za sobom, i nikako da ga skineš s leđa. Da je taj teret bar tvoj, pa da znaš šta ćeš sa njim, nego ko zna čiji je i čemu služi.

Glupo je sad o tome i razmišljati, posebno u pola pet izjutra, al’ šta bi čovek drugo i mogao raditi u ovo doba posle jednog takvog filma?

Već 35 godina, čim mi malko presedne, bežim od tih što me jašu, pa sam čak i do Kine stigao.

Al’ ne mož pobeći. Gde god da odeš magarac si.

Jedino da se pojavim na nekom mestu gde još nisu sreli magarca, al’ sve se plašim da ću za tako nešto morati da volontiram kad dođe vreme da se kolonizuje Mars; jedino što bih i tu ispao magarac što bi uopšte i išao da sadim krompir po Marsu, da bi neko drugi došao na gozbu, kad čitav taj krajolik bude zazeleneo ko majska livada.

Nisam ja jedan od onih što nešto urade za tebe, pa ti posle prebacijem: “E, sad ti moraš meni!” A ti baš nećeš ili ne možeš, a ja ti onda ti to celog veka pamtim. Ma, jok! Takve ni ja ne volim.

Jednom sam bio tražio od nekog da mi instalira Windows, dok još nisam sam znao, taj došao odmah, pa ga instalirao, al’ je sutradan odmah smislio kako da mu se odužim, a ja baš nisam mogao, pa se toliko naljutio da me je obrisao s fejsbuka, a ja ostao da se jedem, evo sve do danas.

Onda sam odlučio da ću ubuduće sam instalirati Windows, ali nisam znao da ću to svima raditi.

Nikad ja ništa neću tražiti, osim ako mi baš treba, ako baš ne mogu sam. A i ako ne dobijem šta sam hteo, neću se ljutiti, biće mi krivo, ali ti to neću reći.

A i kad ne mogu nešto da uradim, rađe ću to naučiti nego da tražim. Što znači, da ako tražim, baš mi gori pod nogama. Valjda se zato i toliko razočaram kad ne dobijem ono što tražim. Al’ ne znaju oni da ja tražim zato što nemam drugog izbora, al’ nije to sad toliko ni bitno.

Ja sam do te mere naivan, da me sramota da bilo šta naplatim. E, to je već problem! Nije da ja ne znam da napravim ili uradim ništa vredno, ili korisno, nego me sramota da naptalim.

Bilo je i onih koji su hteli da mi plate, a ja sam samo odmahivao rukom. Bilo je slučajeva i da mi tutnu novčanicu u džep, pa me bilo sramota, i onda sam trošio taj novac na druge; tako mi lakše padne.

Naučili su me da samo zlim ljudima treba novac. Al’ nije to baš tako. Novac treba svima. Bez novca ne možeš ništa. Nego ga neki imaju malo više, neki malo manje. To što ih ovi rđavi imaju više je zato što ispostave račun i za šta treba i za šta ne treba, a mi što hoćemo da budemo dobri, znamo samo dobro da potegnemo.

Ovi treći, što nisu ni “mi”, ni “oni”, ispostave račun samo kad treba i zato oni imaju novca taman koliko im treba.

Ima rđe i bez para, nego za takve ne marimo, jer mislimo da su tako nešto i zaslužili. Ovi drugi nam bodu oči.

To je ono kad sedneš pa se zapitaš: “Pička mu materina, kako je moguće da jedan takav glupander ima, a ja, evo, šta sve znam da radim, pa nemam?!”

Kažem opet, nije problem u njima, problem je u nama. Da mi znamo da naplatimo to što znamo da uradimo, imali bismo i mi. Nego smo mi “skromni”, i iz “dobre kuće”; da ne kažem šta.

Kome je to išta dobro donelo?

Pravog magarca možeš poznati po dugačkim ušima, nas, figurativne magarce, po dugačkim rukama. Mi smo ti ona karika što nedostaje kod Darvina. Niti čovek, niti majmun, niti magarac, već od svega po malo; izgleda ko čovek, ruke ko u majmuna, a uši ko u magarca, al’ ne zna ni da njače nego ćuti i tegli, ko mula.

Znaš, moram i ja nekad stati na svoju stranu, i moram češće psovati.

Kad sam bio mali, smeo sam da psujem samo u bašti, jer tamo niko ne čuje. Al’ čak i u bašti, najgora psovka mi je bila: “Idi u peršun!” Jer, šta drugo može u bašti da inspiriše na psovku, ako ne peršun.

Posle sam dobio dozvolu da psujem kod babe i dede, kod ovih što nisu sejali baštu već su u njoj gajili višnje i maline, i tu i tamo malo luka, i nisu govorili “bašta” nego “bašča” al’ mama i tata nisu znali za taj ausvajs; al’ sam ja do te mere bio poslušan da od peršuna nisam mnogo odmakao, pa su me braća od tetke ismevala jer ne znam ni da psujem ko čovek, a oni nisu bili baš sigurni šta je to peršun.

Braća ko braća, uvek su tu da pripomognu, pa su me naučili da pokazujem srednji prst, iako ni to nisu baš bili najsigurniji šta znači pošto me nisu naučili u kojim situacijama je taj prst delotvoran i kome bi ga trebalo pokazivati, pa sam ga ja prvom prilikom pokazao pred mamom i dobio jednu zauši. Od onda baš i ne pokazujem.

Palac, kad okreneš na gore je kad misliš da je nešto dobro, na dole je nešto loše. Kažiprst staviš na čelo kad razmišljaš, al’ ne smeš njime da upireš ni u koga jer nije lepo, i njime čačkaš nos kad niko ne gleda ili dok na semaforu čekaš zeleno, a srednji prst, e to baš ne znam kad se koristi.

Nije da ja sad, kad više nisam dečak, ne psujem, al’ psujem samo kod kuće, i pred onima kojima ta psovka nije ni upućena, a kad negde drugo lajem, onda to radim na jeziku na kom me niko ne razume. Da imam baštu, verovatno bih tamo išao da psujem, al’ pošto nemam, moram ovako.

Al’ morao bih naučiti da psujem malo i van kuće; tamo gde treba, i onog koga treba, jer ona parola “ko tebe kamenom ti njega hlebom”, ne pije mnogo vode kad znaš da “nema leba bez motike”, pa je bolje reći “ko tebe kamenom ti njega motikom”.

Ljudi kad krenu da spašavaju svet i da uče druge kako bi trebalo živeti, ili nemaju svojih briga, ili ih imaju toliko da ne znaju šta će s njima i ne znaju odakle bi počeli, pa onda rešavaju tuđe; e, ja sam ovaj drugi.

Uvek znam šta bi ko trebalo da radi, i uvek znam ko je gde pogrešio i kako to drugi put da ispravi, al’ kad na mene dođe red da primenim sopstveni savet, onda malko zatajim.

Koliko god ja pisao o tome da je važno reći ne, kada sam lično u poziciji da to učinim, uvek oklevam i uvek mi je nekako lakše da odradim ono što se od mene očekuje, nego da nekog izneverim.

Nije to baš tako ni lako kako se na prvi pogled može učiniti, mislim primeniti sopstveni savet. Kad tvoj obraz može da seva zbog nečeg što si rekao ili uradio, onda se dobro zamisliš i odeš na onu stranu – neka, bolje ovako, da se ne zameram!

I šta sad ja da radim? Hajd ti budi pametan?

Kažu ko se jednom opeče taj i u hladno duva. Pa tako i ja, znam da ne smem više biti otirač, al’ isto tako znam da ću verovatno nastaviti da duvam kako kome stignem, jer kad neko nešto traži od mene, nikad ne stanem da se zapitam da li ovaj hoće da me iskoristi, već se uvek pitam hoću li ga izneveriti ako kažem: “Ne” i hoću li se zbog tog “Ne” kajati.

Sad mislim da je bolje da se kajem zbog “Ne”, nego zbog “Da”, jer najebao sam kako god okreneš, al’ bar neću morati da teglim ništa tuđe, ali pod pritiskom slabo čujem svoje misli, dođu mi nekako kao kroz vodu.

Ne znam sada ni kako bih završio ovo, a ne znam ni šta je “ovo”.

Jadikovanje? Monolog? Monodrama? Blog? Scenario za kakav stend ap? Uvod u neki roman ili autobiografiju? Ko će ga znati? Al’ da je vreme da se privodi kraju, vreme je.

Ako ja bar ništa nisam naučio iz ovog, nadam se da si bar ti. Toliko sam post'o vulgaran, da neću više ni da ti persiram.

Pa, eto, kraj.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.