Knjige koje volim da čitam

Kad me pitaju koju muziku slušam, jedno od mojih omiljenih pitanja, rame uz rame sa onim “Šta si u horoskopu?”, moj ciničan odgovor bi bio: “Ne slušam muziku, slušam Balaševića”.

I kad to kažem ni u jednom momentu nemam nameru da omalovažavam Đoletov rad, a u mom cinizmu ima mnogo više istine nego što bi neko mogao da nasluti, jer u poslednjih 10 godina, kada imam želju da slušam muziku, ja jednostavno pustim Balaševića i ništa drugo, jer ništa drugo ne želim da slušam.

Njegove pesme su poezija, ali su i proza jer svaka pesma ima neku priču; dok slušate te pesme priviđaju vam se kojekave slike pred očima i sad u zavisnosti od toga da li su te slike statične ili pokretne, njegove pesme mogu biti i pozorište i film, ali i slikarstvo.

A što se muzike tiče, ono što je on stvrio se ne može svrstati u jedan žanr, kojih tu sve instrumenata ima i koji se tu sve žanrovi mešaju i prepliću i svaka pesma je za sebe, jedinstvena i samim tim ne pripada nijednom žanru, nijednom kalupu.

I kako ja sad da kažem koju muziku slušam? Ko voli Đoletovu muziku, sve drugo mu nekako postane nedovoljno dobro. Uvek fali neka dimenzija.

A šta je sa Đoletovim knjigam? Napisao je on i nekoliko knjiga.

Koliko god voleo ono što Đole izvodi na bini, na pločama (iako to nisam slušao), kasetama, kompakt diskovima, a danas i na jutjubu, knjige mi nisu bile legle. Ne znam zašto, ali nisu; sve do juče.

U razmaku od nekoliko godina sam tri puta počinjao da čitam Tri posleratna druga, i nešto tu nije štimalo. Da li mi je nedostajala muzika uz te poznate reči ili šta već, ne znam, ali nije išlo.

A, onda sam, pre nekoliko dana odlučio da pružim toj knjizi još jednu šansu i pročitao je u jednom dahu, a posle toga sam isto tako pročitao i drugu i treću.

Šta se dogodilo? Pojma nemam, ali sve mi se čini da je jednostavno došlo vreme i za to; bio je pravi trenutak, jer sad kad posmatram te knjige iz ove perspektive, te knjige su upravo ono što ja najviše volim da čitam.

Volim da čitam o nečemu što mi je već poznato, da li je to neko mesto, neki ljudi, ili neko vreme, ili od svega po malo, ali volim da slušam priče o nečemu meni već poznatom, ali priče koje su se odigrale kada ja nisam bio prisutan i koje se nisu odigrale meni.

Na taj način sve dimenzije prostora i vremena se stope u jednu i imam osećaj kao da nisam ništa propustio bez obzira što su se neke od tih priča odigrale davno pre mog rođenja i idućeg puta kada vidim neku od znamenotisti gradova, setim se bar jedne od tih priča koje sam negde u nekoj knjizi pročitao.

Od svih Đoletovih knjiga, posebno bih istakao jednu, Kalendar mog detinjstva, jer ona je ostavili neki poseban utisak na mene i ne pamtim kada sam se poslednji put toliko smejao, da je Sanja mislila da ću probuditi komšiju, ili u najmanju ruku Natašu.

U toj knjizi su vreme i prostor toliko sjedinjeni da više ne znate da li ste u Austrougarskoj ili u Jugoslaviji, pa u onoj manjoj Jugoslaviji ili u još manjoj Srbiji, ali ste sve vreme u Vojvodini, a ponajviše u Novom Sadu.

Đole slikovito predstavlja drveni Bački mentalitet, u kom odmah prepoznao sebe, al’ i mnoge meni drage ljude kojima nikad nisam rekao da su mi dragi.

Zatim, tu su razni ljudi iz njegovog života, koji svaki nosi svoje priče, koje potiču iz raznih vremena, ali tu je pre svega taj prepoznatljiv humor i ravničarski jezik, koji je valjda ispeglan zajedno sa ravnicom pa se tako izdužio, a taj jezik ne prašta nikome, ponajmanje bližnjima. Ali, ko je naučio da bude oprljen tim jezikom, umeće da nađe štošta smešno u ovoj knjizi.

I to su baš knjige kakve ja volim da čitam; autentične, slika i prilika jednog mesta i jednog vremena, ali to su i knjige kakve bih voleo da pišem, o nekom mom mestu i nekom mom vremenu, kom oni što će čitati nisu prisustvali, ali će umeti da ih prepznaju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.