Pisanje romana – Dan 36.

Ne znam u kom pravcu tačno ide ovaj novi roman, ali sam danas zapazio da imam čitavo jedno poglavlje unutrašnjeg monologa, i još uvek nike završeno. Romani sa mnoštvom unutrašnjih monologa nije nešto što privlači mnoštvo ljudi, ali je difinitivno nešto čemu sam ja sklon da pišem.

Ljudi uglavnom vole romane vođene akcijom, što je nešto što ja ne umem da pišem.

U svakom slučaju, ne bi trebalo mnogo da brinem povodom toga, ovo ističem samo da bih samom sebi stavio do znanja da ovaj roman, po svim merilima, ne može postati hit, već će biti pisan za vrlo mali broj ljudi koji nalaze zadovoljstvo  u čitanju romana sa mnoštvom unutrašnjih monologa.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 35.

Opet sam uspeo izjutra da pišem. Kada znaš da si najteži posao u toku dana uspeo da odradiš odmah po ustajanju, sve što bi u ostatku dana trebalo da radiš dođe ti kao nagrada.

Danas sam morao da se zaustaim na 510, reči, ali sve vreme razmišljam da li je možda trebalo da nastavim da pišem, jer mi deluje da sam imao još mnogo toga da kažem, a nisam siguran da ću sutra biti u mogućnosti da nastavim u istom naletu.

 Kako god, držim se svog principa i spreman sam da se suočim sa rizikom jer ne bi bio prvi put da menjam tempo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 34.

Današnjih 500 reči sam napisao za manje od 30 minuta. Tako izgledaju dobri dani. Dani u kojima ne provedem 2 sata pripremajući se za pisanje, dani u kojima ne sumnjam u to što radim, dani u kojima odmah izjutra imam prilike da sednem da pišem.

Ustao sam u 6:05, sat vremena pre svih, skuvao kafu, obavio toalet, i seo da pišem. Ne znam kada sam tačno počeo da pišem, ali sigurno nisam pre 6:20.

U međuvremenu, ustala i je Sanja. 

U 6:47, brojač reči na softeru u kom zapisujem roman je pozeleneo. Što znači da sam imao 500 napisanih reči.

Daleko od toga da je to dobrih 500 reči i da sam završio taj deo romana jednom zauvek.

Postoji izreka na engleskom koja glasi: “Writing iz Rewriting”, i ne postoji način da se ovo prevede na srpski i da zadrži istu jačinu pa ga neću ni prevoditi.

Veoma je bitno završiti prvi draft, jer jednom kad imaš zapisanu priču od početka do kraja, stekneš utisak da si stvarno završio svoj roman, iako pravi posao tek dolazi.

Tada ćeš se vraćati kroz iste pasuse iste stranice iste rečenice, iznova i iznova, dok ih ne usavršiš ili dok ne odlučiš da ih odstraniš i jedno i drugo je sastavni deo procesa.

Ali zato, svakog dana, sedi i zapiši tih 500 reči, jer vidiš da ti nije potrebno mnogo vremena. Svako može da izdvoji 30-60 minuta za pisanje; bilo da imaš decu, posao, dva posla, i stotine drugih obaveza. 30-60 minuta se uvek lako nađe i ako postaviš pisanje kao prioritet, naći ćeš ih.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 33.

Za današnjih 500 reči zaslužan je Neil Geiman. Po ko zna koji put sam poslušao njegov govor pod nazivom “Make Good Art”. To je nešto što bi trebalo da se sluša na nedeljnoj, ako ne i na dnevnoj, bazi, ako imaš iole stvaralačke ambicije u sebi.

Danas je bilo teško napisati 500 reči, jer sam proveo 6 sati u učionicama u koje ni ja ni deca ne znamo zašto smo došli. Takav posao je mentalno iscrpljujuć. Mnogo sam lakše pisao kada sam radio fizičke poslove u tri smene, ali dobro, sad te poslove obavljam svega 2 dana nedeljno i tako će biti bar još neko vreme.

Ne očekujem da ću u skorijoj budućnosti moći da izdržavam sebe i svoju porodicu od svog pisanja, ali uvek ostaje da rupa u grudima koju popunjava samo saznanje da si danas stvorio dobru umetnost, što bi rekao Nil.

Na nas koji se bavimo ovakvim poslovima ljudi gledaju sa određenom dozom zavisti i misle kad bih samo ja mogao da pišem/slikam/sviram/… kao oni, a ne shvataju da nemamo mnogo izbora. Ili ćeš raditi to, ili ćeš naprosto poludeti.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 32.

I danas sam napisao 500 reči. Pisanje postaje vrlo čudno. Stvaram neki svet za kog nisam siguran da ga i sam najbolje razumem. Tako nešto se sigurno oseti kod čitalaca. To nije razlog da ne nastavim da stvaram taj svet, ali pre nego što ga budem pustio da ga bilo ko drugi pročita, prvo moram ja vrlo dobro da ga razumem.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 31.

Sinoć sam veoma loše spavao. Premoren sam, ali sam se ipak naterao da pišem. Bilo je teško. Rečenice su dolazile znatno teže nego inače. Spavanje je veoma bitno za kreativni rad.

Otvorio sam neka nova pitanja u romanu i nisam siguran da sam pronašao dobar odgovor na njih. Nije ni bitno. Ne moram ih odmah pronaći. Roman je baš zato dugačak, da bismo našli odgovore na neka pitanja za koja se odgovori ne nalaze lako.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 30.

Danas je napisano još 500 reči.

Ono što mi je danas zapalo za oko jeste činjenica da sam po ko zna koji put primetio da pisanje nikada neće izgledati na papiru onako kako izgleda u tvojoj glavi.

Ono što možeš da uradiš jeste da daš sve od sebe da te dve slike budu što sličnije, ali nikada neće biti iste. Ono u tvojoj glavi je uvek bolje.

Kada tu činjenicu prvi put uočiš, onda može da te parališe, ali ne očajavaj. Nisi ni prvi ni poslednji kome se to dogodilo.

Pisanje nikada neće moći da bude imitacija života, niti misli. 

Dobar način da koji možeš to da posmatraš je baterijska lampa uperena u mrak.

Reč po reč, rečenicu po rečenicu, usmeravaš svoju baterijsku lampu kroz mrak i otkrivaš deo po deo mraka, ali tom baterijskom lampom nikada nećeš osvetliti ceo mrak i imati kompletnu sliku; to je nešto što se dešava u glavi onog ko čita, ako si dobro napisao.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 29.

Napisao sam 500 reči danas. Jedva. 

Poslednjih nekoliko dana sam imao mnoštvo obaveza i pisanje je nekako palo u drugi plan. Vikendom mi je uvek teško da pišem jer imam mnoštvo časova u školi, a na većini časova gledam na sat i čekam kraj, baš kao kada sam i sam bio sa druge strane katedre.

Juče sam čak bio u Starbaksu i izašao iz njega bez ijedne napisane reči. To mi se nikada nije dogodilo.

Najteže od svega je početi. Sedneš i gledaš u taj monitor i uvek nađeš nešto “lakše” i “preče” da radiš.

Međutim, jednom kad kreneš, reči samo cure i pitaš se što je trebalo toliko da se nagovaraš.

Volim da pišem u tišini, ali kad je tako nešto nemoguće, stavim slušalice i pustim muziku.

Prvi roman sam napisao u Mocartov Rekvijem. Sada slušam Balaševića; album “Naposletku…”, moj omiljeni, ako tako nešto može da postoji.

Malo mi je teže jer razumem tekst i može da mi odvuče pažnju, ali kada odslušam pesmu ili dve prestanem da čujem muziku i potpuno se uključim u ono što radim. Čak ne primetim ni kada se pesma završi i počne nova.

Ako ništa drugo, bar znam kako da se uključim u svet reči. Slušalice na glavu!

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 28.

Danas sam pisao kotkuće. Nije da sam sad nešto ponosan na to ili bilo šta slično, jednostavno mislim da je bitno istaći.

Razlog zašto sam u tome uspeo jeste jer sam imao određenih motiva. Ne mogu popodne da pišem, kako to inače radim u poslednje vreme, jer imam nekih drugih obaveza; snimam.

Time što nisam otišao u Starbacks sam uštedeo mnoštvo vremena koje mogu da posvetim nečemu drugom.

Pisanje je išlo lakše nego što sam očekivao, iako sam morao da prođem određene pripreme; morao sam da gledam u monitor laptopa, a ne u veliki monitor na kom inače montiram snimke i radim sve drugo (skinuo sam laptop sa monitrao), i neko vreme sam proveo besciljno buljeći u monitor.

Jednom sam čuo Nil Gejmana kako je postavio krajnje prosto pravilo. Kada sedne da piše ima dve opcije – ili da piše, ili da ne radi apsolutno ništa. Genijalno pravilo. Pre ili kasnije ti to ništa dosadi. Moram ga češće primenjivati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 27.

Ne postoji ništa teže nego pisanje romana kotkuće. Sve svoje pisanije obavljam na računaru. Računar nije nešto što služi samo za pisanje. Računar mi služi za montiranje video snimaka, gledanje snimaka na jutjubu, čitanje mejlova, odgovaranje na iste, gledanje filmova, igranje igrica…

Čini mi se da ponekad kada sednem za računar moj mozak ne zna zašto sam tačno seo i uvek ide ka onom što mu je tog momenta “lakše”, znači jutjub ili besciljno surfovanje mrežom.

Uzmimo danas za primer, došao sam iz vrtića, gde sam ostavio Natašu, nešto posle osam. Usput sam u prodavnici kupio namirnice za ručak. Oprao sam sudove, skuvao ručak, i jeo. Bilo je 10:30 kad sam sve to završio (da, ja često ručam u 10:30, a večeram u 4 popodne).

Od 10:30 do 12:30 sam sedeo za računarom želeći da pišem, ali sam radio sve osim pisanja. Na kraju sam čak izašao na balkon da vidim da li je proklijala Natašina biljka koju smo pre neki dan posadili u saksiju i ostavili na metalnom stolu. Još uvek nije toplo da se ta biljka upali na suptropskom suncu.

Od 10:30 do 12:30 sam razmišljao kako bi možda trebalo da odem u Starbaks, ali mi je bilo žao da potrošim taj novac na kafu koju mogu da popijem kod kuće za znatno manje para.

Ali, na kraju sam shvatio, ili ću potrošiti novac na tu kafu ili neću pisati danas. Ako ne budem pisao danas, možda neću pisati ni sutra…

Na kraju godine, možda ću imati nešto više novca (a verovatnije je da ću ga potrošiti na nešto drugo), ali sigurno neću imati roman.

U fudbalskom žargonu rečeno – Pobednička ekipa se ne menja.

Spakovao sam laptop u torbu, naručio sam kafu bez kofeina, jer samo takvu ako je sat već otkucao podne, i uputio se u Starbaks.

Sat i po vremena kasnije, imao sam ispisanih 500 reči romana, i nešto više od 300 reči bloga.

Dobar prosek, reklo bi se.

Pisac mora da ima kutak za pisanje. Nekome je to spavaća soba, nekome je to, radni sto, kancelarija, park, aerodrom, neka koliba u šumi koju je sebi kupio samo da bi pisao, meni je to Starbaks. Bar za sad i dokle god ta magija radi, dokle god postoji ta veza između Starbaksa i reči koje se slivaju niz prste u tastaturu, dobro je, pa makar me to i koštalo nešto novca.

Možda je glupo što često pišem o tom prokletom Starbaksu na ovim blogovima, ali nekad moram samog sebe da podsetim i samom sebi da opravdam da je ovo mesto na kom mi dolaze reči.

Možda nije tajna u Starbaksu, možda je planini u koju zurim kroz veliki prozor kafića. Možda dobijam signale sa groblja koje čuva neke tajne ovog grada, mada sumnjam da bih u bilo kom slučaju mogao da razumem te signale. 

Možda je samo glupi placebo, pre će biti da je to, ali dokle god radi, pobednička ekipa se ne menja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.