Pisanje romana – Dan 18.

Zanimljivo je koliko možeš da uradiš za 18 dana. Već sam skoro 10,000 reči u romanu, što je sigurno 10%. Dobro, 10% od prvog drafta. Malo šta od ovoga će završiti u konačnoj verziji, ali bitno je završiti taj prvi draft. To je sigurno najteži deo posla. Kad dođe ono poliranje i brisanje i dodavanje, to je već jasno kuda ide.

Elem, danas je subota. Subotom imam 7 časova u školi. Što znači da sam proveo 5,5 sati u učionici. Časovi različito traju. Neki su sat vremena, neki 30 minuta. Kako god okreneš mnogo je.

Hteo sam da ustanem u 5 i da pišem pre polaska na put za Wendžo, ali sam se probudio u 6:30 i jedva da sam imao vremena za kafu. Auto me je čekao u 7:30. Tako da sam morao da pronađem vremena za pisanje u toku dana.

200 reči sam napisao u toku pauze za ručak, toliko sam imao vremena i koncentracije. 

Preostalih 300 reči sam zapisao nakon što sam se vratio sa posla i nakon što sam večerao. Večera na koju baš nisam ponosan. Cheat day, pun ugljenih hidrata koja je me je više navodila na dremku nego na pisanje.

Subotom ostajem kod Džoa, i moram da pišem na krevetu, jer u sobi u kojoj ostajem ima dovoljno mesta samo za ovaj komad nameštaja.

U drugoj rundi danas, napisano je 360 reči.

Dobar dan, moglo bi se reći.

Okanuo sam se scene koju sam pisao prethodnih dana. Nekako ne znam kuda ide. Pretvara se u scenu koja je tu, eto da popuni praznine pre onoga što se stvarno događa. Zato sam danas prešao, krajnje elegantno, premostivši sve dosadne događaje u jednom pasusu, na sam “inciting incident”, to je ono zbog čega sam krenuo da pišem ovaj roman. To je ono što će mom junaku okrenuti svet naopačke.

Zato mi je valjda i bilo lako danas da pišem. Moraću još da radim na ovoj sceni. Siguran sam da će ovo biti jedna od najvažnijih scena romana.

Jedan od razloga što volim da radim sa kosturom jeste što mogu da ostavljam, takozvana, uskršnja jaja koja će samo pronicljiv čitalac da vidi i imaće onaj momenat – “Aha, zato je to rekao na toj stranici!” To možeš da uradiš samo kad znaš šta će se desiti na kraju.

Odlučio sam da beležim ovaj dnevnik u jedan dokument. Možda ga jednom i preuredim u neku knjigu tipa “Kako napisati roman za XXX dana (godina)”. Ne znam koliko će ovo dugo da traje, a pravo da kažem i briga me. Bitno je da traje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 17.

Danas nešto manje od 400 reči.

Postoje i takvi dani i oni uglavnom dođu nakon dobrih. 

Prvo, jer budeš u strahu da uspeš pređašnjeg dana nećeš ponoviti.

Drugo, jer se ta strepnja ostvari.

Ipak, na takve dane bi trebalo biti ponosan jer si upseo odraditi nešto, koliko-toliko, čak i kad je bilo teško. To su dani koji te čine jačim.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 16.

Danas sam prvi put pročitao ono što sam prethodno napisao. Trudio sam se da ne uređujem mnogo. Čitao sam jer sam morao da se vratim na određene detalje koji služe kao reference za neke buduće događaje u samom romanu.

Svake dve nedelje je u redu čitati svoj roman ispočetka. Što više odmičeš trebaće te više vremena da ga pročitaš. Neke delove ćeš toliko puta pročitati da ih nećeš ni morati čitati kada je potrebno da se nečega prisetiš.  Zato, kad roman bude imao mnoštvo reči, kreni od poslednih 10 hiljada.

Čitajući zapisano shvatio sam da će roman biti završen. I ako je bilo sumnje u toku prvog dana, sada više nema.

Ono što uradiš pre prvog dana, onu strukturu koju napraviš, sigurno ćeš menjati vremnom, a menjaćeš je kako se pojavljuju neki novi likovi i neki novi događaji i to je upravo onako kako bi roman trebalo da se piše. Kreneš od nekog stuba, od neke osnove, i onda prilagođavaš, i ovde nešto dodaš, ovde nešto oduzmeš.

Kada pišeš strukturu, dovoljno je da imaš 2 lika. Protagonistu i Antagonistu, svi drugi, ne mogu da kažem manje bitni, jer oni koji nisu dovoljno bitni i nemaju mesta u romanu, ali svi drugi likovi, dođu kasnije, i oni su ono što romanu daje život. Oni utiču na život Protagoniste i Antagoniste, na njihove odluke, na njihove sukobe, na njihove probleme, ako roman ima skelet, svi drugi likovi su ono što drže taj skelet u celini – krvi i meso.

Koliko god imao želju da nekom pokažeš nezavršen roman, a imaćeš, posebno kada imaš dobar dan, posebno kada budeš pročitao ono što si prethodno zapisao, ne pokazuj. Ne čini tu grešku opet. Ako nešto može da te zaustavi u pisanju romanu, onda su to tuđe misli, a ljudi kada budu čitali tvoj roman, imaće misli, i neće oklevati da ti ih iskažu jer će misliti da im baš zbog toga da čitaju, čak i kad nisi, čak kad si im dao jer si prosto želo da podeliš nešto lepo, nešto tvoje.

Samo ti znaš kako će taj roman da izgleda od početka do kraja, iako možda nisi verbalizovao sve događaje, oni su negde duboko u tvojoj podsvesti zapisani i na tebi je da ih odatle izvučeš i pretvoriš u reči. Ne makar kakve reči, već najbolje moguće, najpreciznije, najlepše reči. Takve reči koje će omogućiti nečemu što je došlo iz tvoje podsvesti da komunicira sa nekom tuđom. Roman je komunikacija između dve podsvesti, reči su samo most između ta dva sveta i na tebi je da ga napraviš, da traje.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 15.

Napisao sam nešto preko 500 reči danas. Zaneo sam se. Al’ dobro, neću si sad zbog toga zamerati.

Ovih dana nisam mogao da pišem jer sam bio pod izuzetnim emotivnim stresom. Strašno me pogodio Đoletov odlazak. Potpuno nenajavljeno, i potpuno nezasluženo, otišao je najveći pesnik koji je ikada pisao na ovom jeziku.

Sad mi je malo lakše, posebno nakon što sam juče uspeo da napišem svoju zahvalnicu ovom velikom čoveku.

Potrudiću se da ustajanje iz kreveta zarad pisanja postavim kao znatno veći prioritet nego što je do sada bilo, jer jedino ujutro imam dovoljno vremena da na miru pišem, dok svi spavaju.

To podrazumeva da ću morati ranije da odlazim u krevet. Što i nije neka šteta.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Hvala ti

Došao je i na mene red da kažem nešto. Ne zato što sam ja tu neki bitan lik u čitavoj ovoj priči, već zato što sam dužan. Dužan sam da se zahvalim jednom čoveku, koji nije ni znao koliko je bio upleten u moj život, koliko mi je značio, koliko mi je bio drugi otac.

Prvi put sam za Đoleta čuo od mog biološkog oca. Sam inspirisan njegovim pesmama, moj otac je nekada svirao gitaru i upravo je najviše svirao Đoletove pesme. Mislim da je zato i naučio da svira; da bi mojoj majci mogao da svira Đoletove pesme.

Mi štošta nismo imali kod kuće, a jedna od stvari zo koju nismo ni pomišljali da bi nam mogla faliti bio je gramofon. Imali smo neki stari kasetofon koji je mogao da primi dve kasete. S jedne od tih strana si mogao da snimaš i da slušaš, a s druge strane si mogao samo da slušaš. Taj kasetofon je bio toliko star i odrpan da nije imao vrata, već bi kasetu morao da nabodeš na one dve osovine i da ih uglaviš tačno tako da on nesmetano može da vrti. Ako je ne bi stavio kako je trebalo onda je umeo da ti zgužva traku, da krene da je guta, pa bi morao sve to pažljivo da vadiš napolje i posle da uzmeš HB olovku, gurneš kroz onu rupu na kaseti i da umotaš sve nazad, pazeći da se traka ne obrne ili da je, ne daj bože, pokidaš.

Dok se ja nisam rodio i dok nisu počela sva ona sranja zbog kojih nismo imali ni gramofon ni štošta drugo u kući, moj otac je sakupljao Balaševićeve pesme. Išao je kod ljudi koji su imali gramofon i presnimavao pesme sa gramofona na traku. Ne sećam se koliko je tačno bilo tih kaseta, bar 3,4 čuvene TDK kasete na koje se moglo snimiti 90 minuta audio sadržaja.

Ako nismo slušali radio, onda bismo na tim kasetama slušali Balaševića i kad presaberem sve za šta sam zahvalan svojim roditeljima, broj 1 je to što su me naučili da volim Đoleta, pa onda 10 praznih mesta. 

Ne znam kakav bi tačno bio moj život bez Đoleta, ali sigurno ne bi bio bolji. Ono što mogu da vam garantujem jeste da niko ne bi imao prilike da čita ovo što sada čita da nije bilo njega.  Đole me je, između ostalog, naučio da je u redu pisati lepo, da je u redu pisati o svom kraju, da je u redu pisati i o lepom i ružnom, al’ uvek piši lepo, ne vređaj nikog, bar ne direktno, budi smešan, piši o ljubavi, al’ ne budi patetičan, budi romantičan; naučio me je da je u redu i opsovati, al’ kad je ta psovka na mestu, i kad ne vređa nikog, već bolja reč za tu situaciju ne postoji. Đole me je naučio da jedini ispravan način da pišeš, jeste da pišeš tako da ono što si napisao rezonuje sa ljudima. 

Nisam ja ni blizu vešt da pišem kao Đole, niti mislim da ću ikada biti, niti mislim da bi trebalo da budem kao Đole, već bi trebalo da budem Ivan, što je još nešto što sam naučio od njega, ali svaki put kada imam problema pri pisanju, posebno proze, ili ovakvih, ličnih blogova, kada se predomišljam da li da nešto ostavim u tekstu ili da izbrišem, da li je ovo dobro rečeno, ili nije, da li će ovo povrediti nekog ili neće, svaki put kada imam bilo kakvu dilemu, ja se pitam – A šta bi Đole rekao na ovo?

I vrlo brzo, dobiješ odgovor od Đoleta. Nekad mi prosto kaže: “Okani se toga, derane!” A nekad samo ćutke klimne glavom ili namigne, onako šmekerski. Takav je Đole. Moj, Đole, i moj Đole nikad neće umreti. Nećeš, gari! Ne na mojoj straži!

Zajedno sa onim, gorepomenutim, gorim vremenima, došli su i neki ljudi, sad gori ili bolji, u to nećemo ulaziti. Ti ljudi nisu mnogo voleli Đoleta, i ako si hteo da budeš u njihovom društvu, morao si da slušaš neke druge likove, koje opet, nećemo pominjati, ni ja ni Đole. Nisu vredni.

Ja sam hteo da budem u njihovom društvu, jer za bolje nisam znao, i slušao sam ja s njima sve te likove, i lomio čaše i bokale, a kad bih došao kući, na svom CD plejeru, krišom sam slušao Đoleta, jer kad smo kupili CD plejer, takozvani kućni stub, prvi diskovi koje smo kupili bili su, pogodite, Đoletovi. 

Nemojte me pogrešno razumeti, nije mene nikad bilo sramota što slušam Đoleta, samo nisam hteo nekim tamo tipovima da objašnjavam nešto što bi sam trebalo da razumeš, ako imaš iole sluha, ne za muziku, već za život, batice, za život!

Niko nije znao život bolje od Đoleta, i niko od njega nije bolje umeo da ti objasni šta se to u tebi događa.

Kad već pominjemo to, došao je na red da podelim nešto krajnje intimno, nešto što inače ne radim na ovom blogu, ali druga strana je već podelila deo ove priče, pa osećam slobodu, a i potrebu, da nastavim gde je ona stala ili da je ispričam iz svog ugla.

Ako me znate lično, a verovatno me znate, onda znate i da se majka mog deteta, a moja supruga, zove Sanja. Ne zove se tako, al’ je svi zovemo tako jer je Aleksandra dugačko. Nemojte samo našem detetu da kažete da joj se majka tako zove jer vam neće verovati. 

Pre nego što smo stupili u vezu, Sanja i ja smo bili drugari, cimeri, docimeri, parneri u zločinu zvani seminarski rad, i oboje smo bili u dugim vezama i oboje smo negde u isto vreme izašli iz tih veza i nekako zajedno patili za tim vezama koje nisu bile baš najbolje, al’ nećemo sad ni o njima.

Reći ću još toliko o toj, mojoj, pređašnjoj vezi, da je trebalo sve da mi bude jasno onog momenta kad je dotična izjavila ne samo da ne voli Balaševića, već ga i mrzi. Poučen tim iskustvom, počeo sam da delim ljude na one koji vole i na one koji ne vole Balaševića. Mnogo dobar filter i spreči vas mnogih muka u životu.

Da vas sad ne lažem, Sanja i ja smo jedno 6 meseci nakon tih naših prekinutih veza bili jako dobri drugari. Ne samo da smo delili sobu, krevet, već i nešto mnogo intimnije, a nije četkica za zube. Toliko intimni nismo nikad postali, i ne mislim da je takav nivo intime i poželjan.

6 meseci, Ivan je negirao da se zaljubio, 6 meseci,  je parao njeno srce, ko kad deca u školi stojeći pred tablom skrivajući pogled od namrgođenog nastavnika fizike, ali i od svih onih formula koje ne znaju, počnu da vuku konce iz svojih pantalona, pa posle završe sa rupom, a možda i sa batinama ako su pantalne bile nove, a nisu kupljene sa rupom. Mislim da su baš zato počeli da prave te pantalone s rupama, baš zbog tih što su zbog rupa dobijali po tamburi.

A, onda je došao 5. maj, ne bilo koje godine, već nama najznačajnije 2012.

Sanja je iz Kovilja, a mi smo tada bili cimeri u Somboru, gde smo studirali i gde smo se upoznali. 5. maja Balašević je odlučio da gradu Novom Sadu, svome gradu, pokloni jedan koncert na trgu. E, da je znao šta je još poklonio toga dana osim tog koncerta. 

Al’ evo sad ću mu reći.

Bio je to moj prvi i jedini koncert kom sam prisustvovao. 

Došli smo autobusom iz Kovilja, pa brat bratu, jedno 3 sata pre početka i smestili se na trg. Nismo pomagali onim tipovima u fluorescentnim prslucima da postave one rešetke, al’ mogli smo ‘ladno. 

Kad su stavili prvu rešetku pred binu, uhvatio sam se za nju, i nisam je puštao čak ni dok je lik iza mene laktom igrao bilijar sa mojim napaćenim bubrezima koji davno nisu bili tamo gde bi trebalo da idu. 

Ne mogu da kažem da se sećam svakog detalja s tog koncerta, al’ sećam se onih najbitnijih i najlepših. Sećam se kad je Đole došao na binu. Ne znam tačno koju je majicu tad imao, al’ znam da sam gledao u njegovom pravcu i mislio, želim da pamtim ovaj trenutak dok sam živ. I ako ikada budem oboleo od one bolesti sa nemačkim imenom, znam da će 5. maj biti poslednji dan kog ću da zaboravim, jer sam oko njega stavio posebnu ogradu, i mnogo onih velikih tipova u fluorescntnim prslucima. Ne dam! Moje!

Znate već kako to ide na Đoletovim koncertima, malo divana, malo muzike, pa opet. Malo se smeješ, malo plačeš, pa opet. Ja sam, brale moj, stojao u starkama, što je bila loša ideja, i piljio u Đoleta, nekad ga vidiš, nekad ti pogled zamućen, al’ nećeš ništa da propustiš. Hej, čak sam ponekad i pevao, al’ krišom, da čak ni Sanja ne vidi.

A onda je došla njena pesma. Provincijalka. E, moj, Đoliško, da nije bilo tog dana, i te pesme, ne bi sad bilo ni naše Nataše. A, šta ti više u životu treba?

Stojim ti ja tako, i slušam te dok pevaš Provincijalku, i reč po reč, stih po stih, tonem, sve dublje i dublje, i onda kao šamar, al’ onaj dobar, onaj što te probudi iz mrtvih, dođu mi ova dva stiha: 

O, da mi je da se još jednom zaljubim, 

opet bih uzeo kostim večnog dečaka

Krišom pogledam u Sanju, vidim i ona plače, i mislim – A, što ne bih, majku mu!?

I tad sam odlučio da priznam, ne njoj, već sebi, jer nekako mislim da je ona odavno znala, da je volim.

Njoj sam priznao nešto kasnije.

Kad smo završili faks, Sanja i ja smo živeli odvojeno; ja u Kuli, gde si bio jednom, kad sam ja bio jako mali da bih tamo išao, al’ znam da su moji bili, a posle ne znam da si svrać’o. Al’ dobro, neću ti zameriti, i ja već godinama ne svraćam, a ona u Kovilju, gde si vol’o da navraćaš, a ko ne bi?

Viđali smo se vikendima, ja sam radio neke bezvezne poslove, a ona je bila na masteru i radila u školi. 

Čekao sam je i smišljao kako da prodangubim, dok ona ne sedne na taj severac, a moji su znala da Sanja dolazi, jer bih ja dva, tri dana, pre nego što bi Sanja došla, slušao Balaševića i nikad nisu prigovarali da je muzika suviše glasna, što nije bio slučaj kad sam slušao neke druge.

Ne mogu ja ni da kažem da sam slušao neke druge. Mene kad pitaju koju muziku slušaš, ja kažem Balaševića. Kad postaviš lestvicu dobrog ukusa tako visoko, teško da ćeš bilo šta drugo slušati. Podseti, ponekad neko, da možda postoji i još neka muzika, al’ niko kao Đole, niko.

Na mom starom računaru postojao folder muzika, u tom folderu, folder Balašević i to je to. Ne lažem, pitaj Sanju, ona je nasledila taj računar. Na ovom nemam ni folder muzika, jer imam spotify, a tomo, fala bogu, ima tvojih pesama.

Zbog tebe volim ravnicu, i ono što mi nedostaje ovde, u zemlji lumpujućeg meseca jeste moja ravnica, jer, meni babo, od te zemlje više ne treba. 

Doći ću ja, kad-tad, jer dobro si rekao: “Samo jedna je varoš u koju se vraćaš.”

Bio sam ogorčen tim mestom. Ko nije? Da bih ja shvatio neke stvari, morao se desiti tvoj odlazak jer samo to je sklonilo sve one bitange sa ulica. Ovih dana, na ulice su, naterani morem suza, poput kišnih glista, izmileli svi oni s kojima bih ja voleo da delim te šorove, svi oni za koje nisam ni znao da postoje. Ako postoji išta dobro u tvom odlasku, eto to je, što smo se poznali, mi, bistrooki. Nadam se da ćemo sa tim nešto i uraditi.

Ipak tu sam gde sam i ostao sam duže nego što sam ikada mislio da ću ostati, al’ jebeš ga. Polako. Doći če i nas red da se vraćamo.

Onaj moj roman, kog ti nikad nisi čitao, al’ ne marim, protkan je tvojom muzikom, pa su tako u jednom dvorištu, kad se neki tamo tip rodio, posadili orah, i kad je taj tip umro, pao je i taj orah, jer su u tom dvorištu tad živeli neki drugi ljudi koji nisu drvo razumeli prvo.

Al’ zato, kad se moja Nataša rodila, jedan orah je sam niko, u ciči zimi, pod mrazom, jer ja nisam bio tamo da ga posadim.

I kad ljudi kažu da ih je moj roman rasplakao, tačno znam gde su plakali, tamo gde sam i ja, tamo gde su tvoje pesme, za mene, dobile neki drugi smisao, a verujem i za njih,  i siguran sam da ni oni ne bi toliko plakali, da ti nisi umešao svoje prste u taj roman.

Hvala ti Đole, za svaku reč, svaki stih, svaku divnu sliku, hvala ti i za hiljadu stvari koje ovde nisu stale.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 14.

500 reči u večernjim satima. Danas sam imao problema da ustanem. Nisam čuo alarm.

Obrisao sam sve (obe) igrice koje sam imao na računaru. Kada pisanje ide teško, i kada mi fali dopamina, lako se hvatam igrica. Problem je što ove igrice nemaju kraja, možeš do prekosutra da praviš grad ili vodiš civilizaciju.

To me ne sprečava da igram šah kad mi treba razbibriga. Partija šaha bar ne može beskonačno da traje, već dok nekom ne padne kralj ili dok ne istekne vreme.

Sve u svemu, borda sa Otporom nikad ne prestaje, ali bitno je da na kraju dana izađeš kao pobednik i da završiš taj usrani prvi draft.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 13.

Još 500 reči je napisano.

Trenutno ovaj roman ima 5000 reči. Bilo je dana kada sam pisao i manje. Bilo je dana kada sam i brisao.

Iako imam siže, znam priču od početka do kraja, i dalje imam osećaj da ne znam o čemu ću sutra da pišem i to je dobro. Siže je samo vodič, a dok pišem nikada ne znam u koju uličicu će priča da me odvede i gde ću tačno da zalutam, ko, kada i zašto će mi zalupiti ili otvoriti vrata.

Svestan sam da 90% neće završiti u konačnoj verziji, ali za tim ne bi trebalo žaliti. Roman nije dobar zbor reči koje se u njenu nalaze, već zbog onih koje su iz njega izbačene.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 12.

Jutros sam se probudi u 5. Ne zato što sam to hteo, već zato što je Sanju probudio komarac, pa je ona, upalivši svetlo, probudila mene.

Elem, nije to sad toliko ni bitno. Iskoristio sam priliku da prekinem niz teškog ustajanja iz kreveta, i niz pogrešnih odluka nakon istog, pa sam skuvavši kafu seo da pišem roman.

Juče sam nešto konstatovao razgovarajući sa Sanjom. Napisati 500 reči je najmanji problem. U proseku mi je potrebno oko 40 minuta da bih uradio tako nešto, ali teško je sesti sa namerom da to uradiš. Kada malo bolje razmisliš, slično je vežbanju u teretani. Nije teško vežbati u teretani, kad si već tamo, uglavnom ćeš se uhvatiti tegova i nakon 40 minuta, kada budeš završio trening, osećaćeš se mnogo bolje. Teško je doći do teretane, čak i kad nam se nalazi u kući.

Jedan od razloga zašto postane teško da sednem i da pišem, jeste ako se nakon prethodnog pisanja nisam osećao dobro. Ako sam ustao od računara brinući zbog činjenice da je sve što sam tog dana napisao jedno obično sranje. Daleko od toga da nije. Niko ne može da napiše maestralan prvi draft, ali to nije nešto zbog čega bi trebalo da brinem.

Razlog zašto toliko brinem zbog pisanja, je što svoj rad poistovećujem sa sobom. To što sam napisao neko sranje, ne znači da sam ja, kao osoba, loš, ili da imam neku falinku, već to što sam uradio je loše i samim tim, može se popraviti, i to ne menja ništa povodom mene, kao osobe.

Verujem da će mi biti znatno lakše da sednem da pišem kada kada mi se prethodna misao bude duboko usadila u podsvest.

To što pišeš sranja, ne čini te lošim čovekom.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 11.

Definitivno više neću brojati dane dane u kojima ne pišem. Pisanje romana u večernjim satima je loša ideja, bar kada sam ja u pitanju. Poslednji put sam pisao 3. februara, a danas je 14. februar. Duže nisam pisao nego što sam pisao.

Teško ustajem ujutro, jer imam određenih emocionalnih problema i onda kada se probudim radim sve osim što pišem taj roman.

Takođe sam imao izvesne konflikte sa izvesnim članovima porodice i onda danima ni o čemu drugom nisam mogao da razmišljam. Ovo putovanje pisanje ovog romana će verovatno trajati znatno duže nego što zamišljam i biće znatno teže nego što sam ikada mislio. Ali izguraću ga.

Napisaću 500 reči danas, iako je 8:37 uveče, iako sam umoran jer smo snimili tri recepta danas i sutra bi trebalo da snimamo još 2.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Pisanje romana – Dan 10.

Napisano još 500 reči.

Obično pišem ujutro. Danas sam pisanje ostavio za uveče. Plašio sam se da ću biti premoren i da neću imati volje i snage za pisanje, i stoga sam se čitav dan čuvao baš za taj čin. Nisam radio stvari koje će me umarati, a ne moram da ih radim. Posebno sam izbegavao društvene mreže i jutjub, kao i video igrice. Izbegavao sam donošenje nepotrebnih odluka.

Pisanje je zapravo donošenje odluka. Za svaku reč koju ostavimo na papiru moramo da odlučimo da li je vredna ili, da li događaj iz nekog života ima mesta u knjizi ili ne. Ako potrošimo naš kapacitet za donošenje odluka u toku dana, pisanje u večernjima satima će biti loše i teško. Zato je najbolje pisati izjutra.

Još jedna stvar koju bih istakao je da mi pisanje na laptopu ide mnogo bolje nego kada gledam u veliki monitor, koji mi inače služi za montiranje video snimaka.

Ne znam da li mi bela praznina na manjem monituru predstavlja manju pretnju nego bela na malom monitoru laptopa, ili je jednostavno stvar navike. Dobar deo života sam pisao piljeći u male sveske, pa kasnije u male monitore.

Kako god, držaću se malih monitora.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.