Misli

Poslušnost

Ništa me u životu nije toliko puta izneverilo koliko ova ružna osobina.

Taman kad sam malo odrastao i pomislio: “Došlo je vreme da i mene neko sluša!”

Vraga!

Rođeno dete me ne sluša koliko ja nju slušam, a ni ova tuđa deca kojima predajem u školi me ne zarezuju baš mnogo, pa još posle ja ispadnem kriv, jer nisam sluš'o koga je već trebalo da slušam.

Eto ti ga na!

Kanda moje nikad neće doći.

Kad jednom naučiš da slušaš, to ti za života ostaje.

Otkad znam za sebe, uvek sam se trudio da poštujem pravila i da ne ulazim u konflikte, a i danas se nije mnogo promenilo.

Baš zbog toga što sam večito izbegavao sukobe dešavalo mi se da nagrabusim mnogo više nego neko ko se borio za sebe, a tobož sam postupao vodeći se idejom – onaj ko se bori može samo da bude deran.

Ljudi kad osete, a mogu to da nanjuše kao što psi nanjuše strah, počnu da me iskorišćavaju, tretiraju me kao otirač za cipele i ja ću često uraditi nešto za njih i mimo svoje volje i bez ikakve materijalne kompenzacije; štaviše na sopstvenu štetu, samo da bih izbegao sukob ili kakvu lošu opasku na svoj račun.

Ljude poput mene će drugi ljudi zgaziti poput bubašvabe, a da bi me iskoristili uvek se vade tom parolom “On je dobar, on će nam učitniti,” jer znaju da mi je stalo do toga da budem dobar, a kad na mene dođe red da mi se nešto učini, uglavnom nailazim na zatvorena vrata.

Znate ono: “Nismo kod kuće. Dođite kasnije,” ili kako to danas češće čujemo: “Mobilni korisnik nije trenutno dostupan,” ili “Nije baš pravi trenutak. Sačekaj da dođu bolja vremena…”

Dovraga, stalno nešto čekaš.

Ja sam jedan od onih tipova što je išao od sobe do sobe studentskog doma, a i po komšiluku, ne da bi se s nekim družio, nego da bi instalirao Windows na nečiji novi laptop, ili na nečiji antički kompjuter u nadi da će vaskrsnuti, a kad se posle na tom laptopu ili kompjuteru gledao film ili slušala muzika, retko kad su me zvali, ali ako se desilo da nešto ne valja, znalo se ko je za to bio kriv i koga će opet zvati da popravlja.

Znate već ono: “Kad je muka, ‘ajde Đuka…” da ne lajem sad baš toliko koliko ne bih hteo, to ćemo ostaviti za kasnije. Sve u svoje vreme.

Kada je trebalo pisati grupne seminarske radove, sve bih uradio sam i dopisao bih imena onih koji su to navodno uradili zajedno sa mnom. I kad ne budu zadovoljni ocenom, opet se znalo čija je to krivica, jer kako možeš biti kriv za nešto što nisi ni uradio?

Uvek sam bio tu da nekome obradim fotografiju na brzaka, da izmontiram neki video, napravim sajt, prevedem nešto sa engleskog; šta god da treba, a ja to umem da uradim, tu sam, a iako ne znam da uradim, neka, snaći ću se.

Sve sam u životu naučio da uradim samo nisam naučio da naplatim ono što radim.

Na kraju uvek izvisim ko magarac, jer i magarac je sve vreme teglio, a paradoš je konj, nikad magarac. I, ne kaže se džaba namagarčiti nekog. Eto.

Reklo bi se da je problem u njima, a ne u meni, jer su oni ti koji mene iskorišćavaju, ali mislim da je ipak problem na mojoj strani.

Problem je što sam večiti dobrovoljac, samo da bih bio “dobar”, i biti dobar je nešto što najbolje umem, al’ to mi je najmanje dobrog donelo.

Čak me je i učeteljica zvala “Dobrica”, jer nikad nisam pravio probleme na času; što ne mogu da kažem za nastavnike viših razreda i srednje škole, tad me je malo testosteron drmao.

Al’ čak i doba testosterona sam bio dobar prema “drugaricama” i to mi nije baš mnogo pomoglo jer su se njima uvek sviđali ovi sa nekim drugim epitetima, sa drugog kraja spektruma. Al’ jebeš ga! Nije sad to toliko mnogo ni bitno. Eto, opsov'o sam.

Problem je što je sve što sam za ovih 35 godina stekao epitet nekog “dobrog”, al’ ni to nisam baš uvek, nego samo u odabranim situacijama, jer kad jednom kažem “Ne”, e onda sam najveći belosvetski probisvet, jer sam svima učinio samo njima, eto baš, neću, ili zato što sam se uopšte usudio da kažem “ne”.

Al’ ne da se oni naljute, nego još misle kako sam glup, jer tobož oni meni čine uslugu time što mi pružaju šansu da ja nešto uradim za njih, a ja, budala, to odbijam!

Tako sam jednom, dok sam bio student, nečijem detetu, držao časove engleskog, fala bogu ne za džaba, već, kako su oni to protumačili, da bih zaradio iskustvo poziva kog sam odabrao. Takoreći, stažirao sam.

Trajalo je to jedno dva meseca i nije to bilo toliko do engleskog. Znalo je to dete engleski i bez mene. To je sve bilo isplanirano tako da bi mama tog deteta malo odmorila od njega, al’ ja to nisam odmah provalio. Ja tu mamu nisam valjano ni poznavao, al’ je ona bila kućni prijatelj nekog ko sam baš dobro poznavao, pa sam teška srca pristao na tu ucenu.

Osladilo se mami da ima slobodno nedeljno popodne i počela sina sve ranije da šalje na engelski, a sinu se osladilo da posle časova malo igra igrice na mom računaru, pa se taj čas engleskog pretvorio u nedeljno popodne kod Ivana.

Posle nekoliko takvih nedelja došao je jedan od retkih trenutaka u mom životu kad sam stisn'o zube da kažem: “Ne može više ovako! Čas košta toliko! Sledeći put ga pošalji na vreme, a ne dva sata ranije! Imam ja i svojih planova.”

Znaš šta je posle bilo? Ne samo da se mama naljutila na mene, već i se i dotična, koja je provodadžisala kod mame, zeštoko najedila. Od tad više ni da čuje za mene.

Al’ neka. Tako je i bolje.

Iz svega toga trebalo je da naučim – drugi put, bolje odmah kaži pošto košta.

Al’ nisam nikad kazao. I dan danas ja idem sebi uz dlaku.

Nije to jedini put da sam tako nešto doživeo. Uvek je bilo tako. “Hajd ti, tebi je to lako, ti to znaš, ti to voliš…” A, kad neću, onda sam baraba.

Sad prosto ne znam da l’ je sreća ili nesreća što sam se oženio za jednu istu takvu.

Sreća je što nije ponela tovar već zapregu, pa ne moram još i njeno da vučem, a niti ona moje.

A, nesreća je što nas oboje upregnu, jer u paru baš valjano možemo da potegnemo, a kada ovo naše dete bude shvatilo koliko mi toga možemo poneti na leđima, e onda smo ga tek nagrabusili; svo troje; mada nešto mi se čini da je dete već prokljuvilo s kim ima posla.

Al’ ako ću za nekog da teglim onda ću za nju da teglim. Jedino je moram naučiti da je mnogo bolje neko vreme tegliti svoje, a naplatiti kad tegliš tuđe, pa da imaš novca da platiš druge da tegle malo tvoje. Ako je to budem naučio, ja sam kao roditelj, uspeo.

Nije problem što ću nekom uraditi, a neću ništa zaraditi, ili što ću nešto uraditi umesto nekog drugog, i još će taj drugi biti nagrađen umesto mene, i što ću rađe uraditi nešto za drugog nego za sebe, problem je što ću ja posle, bilo da sam to uradio, bilo da sam to odbio, sebe mrzeti.

Kad uradim, mrzim sebe jer sam opet ispao magarac, ko onaj drveni lutak Pinokio, a ako ne uradim, onda ću sebe mrzeti jer nisam uradio, a mogao sam; što znači da nisam bio dobar i vila me neće pretvoriti u pravog dečaka, već ću zauvek visiti na nečijim koncima.

I kako god okreneš, najebao sam. Najbolje da me niko ništa i ne pita, onda sam najmirniji. Al’ pitaju. Čim osete.

Još veći je problem, kada se ta mržnja, ‘nako, nagomila.

Onda se noću probudiš, tobož da pišaš, pa se vratiš, a oči ko u sove, i projektuješ film na plafon, i gledaš u taj film i sve ne veruješ šta vidiš, i pitaš se: “Dokle više!?”

Nakon dva sata takvog filma ustaneš iz kreveta, ne da opet pišaš, nego da pišeš, jer samo tako umeš da izraziš svoje nezadovoljstvo posebno kada znaš da onaj kome je upućeno neće to ni čitati.

Nekako ti se sve čini da svi drugi isteraju svoje, dobiju ono što žele, a jedino ti cela veka tegliš neki teret za sobom, i nikako da ga skineš s leđa. Da je taj teret bar tvoj, pa da znaš šta ćeš sa njim, nego ko zna čiji je i čemu služi.

Glupo je sad o tome i razmišljati, posebno u pola pet izjutra, al’ šta bi čovek drugo i mogao raditi u ovo doba posle jednog takvog filma?

Već 35 godina, čim mi malko presedne, bežim od tih što me jašu, pa sam čak i do Kine stigao.

Al’ ne mož pobeći. Gde god da odeš magarac si.

Jedino da se pojavim na nekom mestu gde još nisu sreli magarca, al’ sve se plašim da ću za tako nešto morati da volontiram kad dođe vreme da se kolonizuje Mars; jedino što bih i tu ispao magarac što bi uopšte i išao da sadim krompir po Marsu, da bi neko drugi došao na gozbu, kad čitav taj krajolik bude zazeleneo ko majska livada.

Nisam ja jedan od onih što nešto urade za tebe, pa ti posle prebacijem: “E, sad ti moraš meni!” A ti baš nećeš ili ne možeš, a ja ti onda ti to celog veka pamtim. Ma, jok! Takve ni ja ne volim.

Jednom sam bio tražio od nekog da mi instalira Windows, dok još nisam sam znao, taj došao odmah, pa ga instalirao, al’ je sutradan odmah smislio kako da mu se odužim, a ja baš nisam mogao, pa se toliko naljutio da me je obrisao s fejsbuka, a ja ostao da se jedem, evo sve do danas.

Onda sam odlučio da ću ubuduće sam instalirati Windows, ali nisam znao da ću to svima raditi.

Nikad ja ništa neću tražiti, osim ako mi baš treba, ako baš ne mogu sam. A i ako ne dobijem šta sam hteo, neću se ljutiti, biće mi krivo, ali ti to neću reći.

A i kad ne mogu nešto da uradim, rađe ću to naučiti nego da tražim. Što znači, da ako tražim, baš mi gori pod nogama. Valjda se zato i toliko razočaram kad ne dobijem ono što tražim. Al’ ne znaju oni da ja tražim zato što nemam drugog izbora, al’ nije to sad toliko ni bitno.

Ja sam do te mere naivan, da me sramota da bilo šta naplatim. E, to je već problem! Nije da ja ne znam da napravim ili uradim ništa vredno, ili korisno, nego me sramota da naptalim.

Bilo je i onih koji su hteli da mi plate, a ja sam samo odmahivao rukom. Bilo je slučajeva i da mi tutnu novčanicu u džep, pa me bilo sramota, i onda sam trošio taj novac na druge; tako mi lakše padne.

Naučili su me da samo zlim ljudima treba novac. Al’ nije to baš tako. Novac treba svima. Bez novca ne možeš ništa. Nego ga neki imaju malo više, neki malo manje. To što ih ovi rđavi imaju više je zato što ispostave račun i za šta treba i za šta ne treba, a mi što hoćemo da budemo dobri, znamo samo dobro da potegnemo.

Ovi treći, što nisu ni “mi”, ni “oni”, ispostave račun samo kad treba i zato oni imaju novca taman koliko im treba.

Ima rđe i bez para, nego za takve ne marimo, jer mislimo da su tako nešto i zaslužili. Ovi drugi nam bodu oči.

To je ono kad sedneš pa se zapitaš: “Pička mu materina, kako je moguće da jedan takav glupander ima, a ja, evo, šta sve znam da radim, pa nemam?!”

Kažem opet, nije problem u njima, problem je u nama. Da mi znamo da naplatimo to što znamo da uradimo, imali bismo i mi. Nego smo mi “skromni”, i iz “dobre kuće”; da ne kažem šta.

Kome je to išta dobro donelo?

Pravog magarca možeš poznati po dugačkim ušima, nas, figurativne magarce, po dugačkim rukama. Mi smo ti ona karika što nedostaje kod Darvina. Niti čovek, niti majmun, niti magarac, već od svega po malo; izgleda ko čovek, ruke ko u majmuna, a uši ko u magarca, al’ ne zna ni da njače nego ćuti i tegli, ko mula.

Znaš, moram i ja nekad stati na svoju stranu, i moram češće psovati.

Kad sam bio mali, smeo sam da psujem samo u bašti, jer tamo niko ne čuje. Al’ čak i u bašti, najgora psovka mi je bila: “Idi u peršun!” Jer, šta drugo može u bašti da inspiriše na psovku, ako ne peršun.

Posle sam dobio dozvolu da psujem kod babe i dede, kod ovih što nisu sejali baštu već su u njoj gajili višnje i maline, i tu i tamo malo luka, i nisu govorili “bašta” nego “bašča” al’ mama i tata nisu znali za taj ausvajs; al’ sam ja do te mere bio poslušan da od peršuna nisam mnogo odmakao, pa su me braća od tetke ismevala jer ne znam ni da psujem ko čovek, a oni nisu bili baš sigurni šta je to peršun.

Braća ko braća, uvek su tu da pripomognu, pa su me naučili da pokazujem srednji prst, iako ni to nisu baš bili najsigurniji šta znači pošto me nisu naučili u kojim situacijama je taj prst delotvoran i kome bi ga trebalo pokazivati, pa sam ga ja prvom prilikom pokazao pred mamom i dobio jednu zauši. Od onda baš i ne pokazujem.

Palac, kad okreneš na gore je kad misliš da je nešto dobro, na dole je nešto loše. Kažiprst staviš na čelo kad razmišljaš, al’ ne smeš njime da upireš ni u koga jer nije lepo, i njime čačkaš nos kad niko ne gleda ili dok na semaforu čekaš zeleno, a srednji prst, e to baš ne znam kad se koristi.

Nije da ja sad, kad više nisam dečak, ne psujem, al’ psujem samo kod kuće, i pred onima kojima ta psovka nije ni upućena, a kad negde drugo lajem, onda to radim na jeziku na kom me niko ne razume. Da imam baštu, verovatno bih tamo išao da psujem, al’ pošto nemam, moram ovako.

Al’ morao bih naučiti da psujem malo i van kuće; tamo gde treba, i onog koga treba, jer ona parola “ko tebe kamenom ti njega hlebom”, ne pije mnogo vode kad znaš da “nema leba bez motike”, pa je bolje reći “ko tebe kamenom ti njega motikom”.

Ljudi kad krenu da spašavaju svet i da uče druge kako bi trebalo živeti, ili nemaju svojih briga, ili ih imaju toliko da ne znaju šta će s njima i ne znaju odakle bi počeli, pa onda rešavaju tuđe; e, ja sam ovaj drugi.

Uvek znam šta bi ko trebalo da radi, i uvek znam ko je gde pogrešio i kako to drugi put da ispravi, al’ kad na mene dođe red da primenim sopstveni savet, onda malko zatajim.

Koliko god ja pisao o tome da je važno reći ne, kada sam lično u poziciji da to učinim, uvek oklevam i uvek mi je nekako lakše da odradim ono što se od mene očekuje, nego da nekog izneverim.

Nije to baš tako ni lako kako se na prvi pogled može učiniti, mislim primeniti sopstveni savet. Kad tvoj obraz može da seva zbog nečeg što si rekao ili uradio, onda se dobro zamisliš i odeš na onu stranu – neka, bolje ovako, da se ne zameram!

I šta sad ja da radim? Hajd ti budi pametan?

Kažu ko se jednom opeče taj i u hladno duva. Pa tako i ja, znam da ne smem više biti otirač, al’ isto tako znam da ću verovatno nastaviti da duvam kako kome stignem, jer kad neko nešto traži od mene, nikad ne stanem da se zapitam da li ovaj hoće da me iskoristi, već se uvek pitam hoću li ga izneveriti ako kažem: “Ne” i hoću li se zbog tog “Ne” kajati.

Sad mislim da je bolje da se kajem zbog “Ne”, nego zbog “Da”, jer najebao sam kako god okreneš, al’ bar neću morati da teglim ništa tuđe, ali pod pritiskom slabo čujem svoje misli, dođu mi nekako kao kroz vodu.

Ne znam sada ni kako bih završio ovo, a ne znam ni šta je “ovo”.

Jadikovanje? Monolog? Monodrama? Blog? Scenario za kakav stend ap? Uvod u neki roman ili autobiografiju? Ko će ga znati? Al’ da je vreme da se privodi kraju, vreme je.

Ako ja bar ništa nisam naučio iz ovog, nadam se da si bar ti. Toliko sam post'o vulgaran, da neću više ni da ti persiram.

Pa, eto, kraj.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Preporuka knjige

Knjige koje volim da čitam

Kad me pitaju koju muziku slušam, jedno od mojih omiljenih pitanja, rame uz rame sa onim “Šta si u horoskopu?”, moj ciničan odgovor bi bio: “Ne slušam muziku, slušam Balaševića”.

I kad to kažem ni u jednom momentu nemam nameru da omalovažavam Đoletov rad, a u mom cinizmu ima mnogo više istine nego što bi neko mogao da nasluti, jer u poslednjih 10 godina, kada imam želju da slušam muziku, ja jednostavno pustim Balaševića i ništa drugo, jer ništa drugo ne želim da slušam.

Njegove pesme su poezija, ali su i proza jer svaka pesma ima neku priču; dok slušate te pesme priviđaju vam se kojekave slike pred očima i sad u zavisnosti od toga da li su te slike statične ili pokretne, njegove pesme mogu biti i pozorište i film, ali i slikarstvo.

A što se muzike tiče, ono što je on stvrio se ne može svrstati u jedan žanr, kojih tu sve instrumenata ima i koji se tu sve žanrovi mešaju i prepliću i svaka pesma je za sebe, jedinstvena i samim tim ne pripada nijednom žanru, nijednom kalupu.

I kako ja sad da kažem koju muziku slušam? Ko voli Đoletovu muziku, sve drugo mu nekako postane nedovoljno dobro. Uvek fali neka dimenzija.

A šta je sa Đoletovim knjigam? Napisao je on i nekoliko knjiga.

Koliko god voleo ono što Đole izvodi na bini, na pločama (iako to nisam slušao), kasetama, kompakt diskovima, a danas i na jutjubu, knjige mi nisu bile legle. Ne znam zašto, ali nisu; sve do juče.

U razmaku od nekoliko godina sam tri puta počinjao da čitam Tri posleratna druga, i nešto tu nije štimalo. Da li mi je nedostajala muzika uz te poznate reči ili šta već, ne znam, ali nije išlo.

A, onda sam, pre nekoliko dana odlučio da pružim toj knjizi još jednu šansu i pročitao je u jednom dahu, a posle toga sam isto tako pročitao i drugu i treću.

Šta se dogodilo? Pojma nemam, ali sve mi se čini da je jednostavno došlo vreme i za to; bio je pravi trenutak, jer sad kad posmatram te knjige iz ove perspektive, te knjige su upravo ono što ja najviše volim da čitam.

Volim da čitam o nečemu što mi je već poznato, da li je to neko mesto, neki ljudi, ili neko vreme, ili od svega po malo, ali volim da slušam priče o nečemu meni već poznatom, ali priče koje su se odigrale kada ja nisam bio prisutan i koje se nisu odigrale meni.

Na taj način sve dimenzije prostora i vremena se stope u jednu i imam osećaj kao da nisam ništa propustio bez obzira što su se neke od tih priča odigrale davno pre mog rođenja i idućeg puta kada vidim neku od znamenotisti gradova, setim se bar jedne od tih priča koje sam negde u nekoj knjizi pročitao.

Od svih Đoletovih knjiga, posebno bih istakao jednu, Kalendar mog detinjstva, jer ona je ostavili neki poseban utisak na mene i ne pamtim kada sam se poslednji put toliko smejao, da je Sanja mislila da ću probuditi komšiju, ili u najmanju ruku Natašu.

U toj knjizi su vreme i prostor toliko sjedinjeni da više ne znate da li ste u Austrougarskoj ili u Jugoslaviji, pa u onoj manjoj Jugoslaviji ili u još manjoj Srbiji, ali ste sve vreme u Vojvodini, a ponajviše u Novom Sadu.

Đole slikovito predstavlja drveni Bački mentalitet, u kom odmah prepoznao sebe, al’ i mnoge meni drage ljude kojima nikad nisam rekao da su mi dragi.

Zatim, tu su razni ljudi iz njegovog života, koji svaki nosi svoje priče, koje potiču iz raznih vremena, ali tu je pre svega taj prepoznatljiv humor i ravničarski jezik, koji je valjda ispeglan zajedno sa ravnicom pa se tako izdužio, a taj jezik ne prašta nikome, ponajmanje bližnjima. Ali, ko je naučio da bude oprljen tim jezikom, umeće da nađe štošta smešno u ovoj knjizi.

I to su baš knjige kakve ja volim da čitam; autentične, slika i prilika jednog mesta i jednog vremena, ali to su i knjige kakve bih voleo da pišem, o nekom mom mestu i nekom mom vremenu, kom oni što će čitati nisu prisustvali, ali će umeti da ih prepznaju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Omot

Kada nas poslodavac tretira kao robu koju će da proda potencijalnim kupcima, onda mu je veoma bitno kako je ta roba upakovana; bitno je da li smo obrijani, da li smo uredno podšišani, da li imamo tetovaže, i ako naš poslodavac neki naš detalj smatra neprivlačnim, insistiraće da ga promenimo, uklonimo, ili sakrijemo.

Omot je bitan, jer omot je ono što privlači pažnju kupca u moru sličnih proizvoda, i tek kada omot privuče pažnju, potencijalni kupac će poželeti da zna šta se tačno nalazi unutra.

Ali, omot sam po sebi nije presudan faktor u kupčevoj odluci da li će nešto kupiti ili neće. On će tu odluku nalazi na osnovu onoga što je ispod omota.

Kada kupac unapred zna šta se nalazi ispod omota, onda omot čak i nije mnogo bitan. Apple može da pakuje svoje telefone u crne, najlon kese, ali će ga ljudi kojima je stalo do toga da poseduju iPhone i dalje kupovati iPhone, bilo da taj telefon kupuju kao statusni simbol ili zbog onoga što taj telefon pruža.

Iako iPhone neće mnogo mariti da li je upakovan u kesu ili nije, čoveka, kog neko prodaje, će i te kako biti briga da li je sam odlučio kako će da izgleda ili je to neko drugi učinio umesto njega.

Svoju prvu tetovažu sam uradio nešto pre nego što ću upisati fakultet, a ubrzo sam uradio i drugu.

Tetovaže sam hteo da imam još kad sam bio dete jer je prva tetovaža koju sam ikada video bila na ruci mog dede kog sam mnogo voleo i koji je mene mnogo voleo. Tetovaža je za mene nešto što samo meni dobri i dragi ljudi imaju.

Neko drugi, ko je tetovaže prvi put video u filmovima u kojima su svi kriminalci stereotipno predstavljeni kao ćelavi, tetovarani i nabildovani tipovi, neće imati isti doživljaj tetovaže poput mene, ili nekog ko je prvi susret s tetovažom imao na telu svog omiljenog rok benda ili košarkaša.

Nakon svoje prve dve tetovaže, u narednih nekoliko godina sam uradio još četiri, što znači da ih sada ukupno imam šest, i većina njih je na kranje vidljivim mestima, čak tri na podlakticama, a tu sam ih stavio pre svega jer sam želim da ih vidim, a ne da bi ih neko drugi gledao. Kod mene postoje tetovaže koje želim da vidim, i one koje ne želim da drugi vide (zapravo je jedna takva) i mislim da je kod većine drugih isti slučaj. Niko se ne tetovira da bi to drugi gledali.

Tetovaža je crtež na nečijem telu. Kao što neko ima majicu sa nekim natpisom ili slikom, neko drugi ureže određenu sličicu ili natpis u svoju kožu jer su mu ta sličica i taj natpis posebno dragi i imaju poseban značaj; za tog nekog, ni za koga drugog.

Ne mogu da kažem da je osuđivati nekog na osnovu tetovaža i primoravati ga da ih prikriva primitivno, jer velika većina primitivnih ljudskih zajednica odobrava tetovaže, a u većini plemena su tetovaže statusni simbol.

Osuđivanje tetovaža je karakteristika nezrelih i egocentričnih osoba koje sebe postavljaju kao model normalnog izgleda, ponašanja i razmišljanja i svakod odstupanje od njihovih normi se smatra pogrešnim i neprihvatljivim, što je posebno karakteristika bivših i sadašnjih komunističkih društava.

Kako je rekao Teodor Teja Kraj, lik kultnog filma Profesionalac u režiji Dušana Kovačevića:

Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo 50 da od čoveka ponovo napravi majmuna.

Iako sam svoju prvu tetovažu uradio pre odlaska na fakultet, prvu, ozbiljnu, sliku koja mi je govorila da će tetovaže biti problem, stekao sam tek pošto sam isti završio i otišao da se prijavim na biro, gde sam zauvek i ostao prijavljen (sve dok me nisu gumicom izbrisali).

Naime, službenik biroa, čiji je posao da me savetuje pri pronalasku posla, mi je krajnje otvoreno rekao:

Kako ti misliš da budeš učitelj sa tim tetovažama? Vidi na šta ličiš!

Iskreno sam se nadao da je to samo jedan primerak koji nije imao dedu kog je voleo i čiji deda nije imao istetovirano srce na podlaktici, ali se ispostavilo da je to jedan OD.

Međutim, to me nije sprečilo da uradim nove tetovaže, jer u pitanju je moje telo, i tuđa osuda tetovaža više mi govori o njima samima nego o meni. Moja koža, moja stvar šta ću da radim sa njom i ne znam kako to može bilo kog drugo da se tiče, ali dobro.

Kada ste nesnađeni u svetu, kao što sam ja još uvek ne snađen, i kad radite za one koji vas prodaju poput neke čokoladne poslastice u izlogu, onda, ne samo da će vas terati da pokrivati tetovaže, nego će vas terati i da se brijete.

Tetovaže još nekako da razumem, mislim ne razumem, ali može da mi bude jasno da to neko jednostavno smatra neukusnim; smatram i ja štošta neukusnim, no nije moja stvar.

Ali, da neko ima potrebu da mi određuje šta ja da radim s mojom bradom, posebno ako je ta brada uredno podšišana, oblikovana i oprana, e to ne razumem!

Mislim, razumem. Tako nešto su izmislili muškarci koji jedva da imaju brčiće, pa da bi prikrili svoj nedostatak testosterona odlučili su da ubede sve druge da bi trebalo da se briju. Siguran sam da to nije bila ideja jedne žene, ali su neke ipak prihvatile tu ideju, posebno ako su im muževi ovi koje sam gore opisao.

Poput tetovaža, neki od meni najdražih ljudi na ovom svetu su nosili ili još uvek nose brade.

Ne znam šta se to koga tiče i zašto bi neko mogao i imao pravo da ti naredi da se obriješ! Da mi brada ne treba priroda bi se postarala mi to se čudo ne prostire od očne do adamove jabučice.

Bože moj, to nije imidž jednog nastavnika, reče mi žena koja se kune u bradatog, mudrog učitelja Konfučija, a ne shvata da su se neki od najvećih zlotvora u istoriji čovečanstva brijali, poput još jednog lika u kog se ona kune, a koji je poznat po svojoj crvenoj knjižici i genocidima nad sopstenim narodom i kog ne smem ni da pomenem dokle god sam ovde, ili poput njegovom savremenika sa onim čuvenim brčićima, a nije Čarli Čaplin.

“Obrij se!”, sam toliko puta čuo u ovoj zemlji da sam samom sebi obećao da je ovo poslednji put da se brijem zbog nekog drugog, iako se sada praktično brijem zbog sebe, jer mi još neko vreme treba ovaj posao, i želja mi je da ulazim u što manje sukoba sa nadređenima, posebno ako ono što gubim, tj. brada, nisu od nekog egzistencijalnog značaja, a što ne znači da mi nervna stabilnost nije makar privremeno narušena.

Koliko god neko imao predrasuda prema bradatim, ćelavim, tetoviranim tipovima toliko ja imam predrasuda prema onima što to smatraju lošim, onako iz prve, bez mnogo razmišljanja. Kad mi neko prevrne očima na moje tetovaže ili na moju bradu ili ćelavu glavu koju sam nekad imao jer sam tako hteo, a sad jer tako moram, sve mi je jasno.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Ljudi žabe

Žabe krastače su poznate po tome što se u narodu veruje da će nam iskočiti bradavice na rukama ako ih budemo dirali, često ih možemo videti pregažene na putu, ali ono što je još karakteristično za njih jeste da veoma retko menjaju smer kretanja čak iako naiđu na zid.

Ako živite u vlažnom području, u blizini neke bare, jezera, kanala ili reke, sigurno ste imali prilike da u vlastitom dvorištu vidite, ne jednu već desetine žaba, kako poput igračaka na navijanje skaču na zid vaše kuće, ili bedema, nadajući će da će ovoga puta moći da prođu kroz njega ili da ga makar malo pomere.

Kada se smrkne, krastače izađu iz svojih skrovišta u potrazi za hranom, a nisam siguran da žaba koja čitavu noć provede naskačući na zid išta ulovi pa je pravo čudo kako ova bića uopšte preživljavaju.

Na prvi pogled te žabe nemaju ništa slično nama, ali kada se malo bolje zamislimo gotovo sigurno možemo da nađemo makar jedan primer kada smo rešavali probleme poput ovih životonja.

Izvnova bismo pokušavali da radimo jedno te isto, odbijali bismo i da pomislimo o menjanju naših navika, nadajući se da će problem biti rešen sam od sebe, ako samo budemo dovoljno strpljivi neshvatajući da sve što bi trebalo da uradimo jeste da malo promenimo kurs u levo ili u desno i ne samo da bismo rešili problem već bismo imali potpuno novu perspektivu koja nam pruža pristup neotkrivenim mogućnostima.

Od žabe je suludo očekivati da ume da rešava probleme i da menja kurs jer oprema koju ona poseduje ispod svoje krhke lobanje služi jedino za plaženje, skakanje i naskakanje.

S druge strane svako ko je sposoban da čita ovaj tekst je opremljen mnogo boljom tehnologijom nego žaba.

Ako smo imali samo malo sreće, rodili smo se sa zdravim mozgom, dvema rukama koje na sebi imaju 10 prstiju i dvema nogama i to je, uz znatno duži životni vek nego što ga žaba ima, sve što je neophodno da bismo stekli veštine koje će nam pomoći da rešavamo, ne samo sopstvene već i probleme mnogih drugih, da širimo vidike, da rastemo da se razvijamo, da stvaramo i da činimo ovaj život lakšim, prijatnijim, manje opasnim i berićetnijim.

Pored svega što posedujemo i pored svega što smo sposobni da učinimo češće ćemo se u životu ponašati kao žabe krastače nego kao ljudi. Ispostavilo se da se lakše opredelimo da beskonačno udaramo glavom o zid nego da promenimo neku lošu naviku ili perspektivu. Za to je upravo odgovoran žablji mozak, iznad kog je narastao ovaj nešto korisniji, ljudski.

Sledeći put kada se zateknemo ispred nekog zida, trebalo bi da shvatimo da je red stanemo na dve noge, napustimo žablju perspektivu i radimo ono u čemu smo dobri, a to je rešavanje problema.

Suludo je očekivati život bez problema, ali bi trebalo znati da smo posedujemo opremu za rešavanje problema, samo bi je trebalo upotrebiti kada za to dođe vreme.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Font

Kada promenim font u softveru u kom pišem imam osećaj kao da to više nisu moje reči; kao da ih je neko drugi napisao, jer prosto nisu moj “rukopis”.

Verujem da oni koji su pisali perom i oni koji su kucali na pisaćim mašinama nisu imali taj problem.

Pitanje je sada, koliku ulogu igra font u našem pisanju? Da li je dobro menjati ga ili bi uvek trebalo da koristimo isti? Da li da sve što napišemo prvo zapišemo rukom, pa onda prekucamo u računar kako bismo bili sigurni da font nije uticao na naše pisanje?

Da li to uopšte ima uticaja ili je samo iluzija jer naše reči ne zavise od fonta nego od naših misli?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Tajfun

Dobra stvar tajfuna je što znamo da će da prođe.

Ne. Ovo nije članak o tajfunu, već o reptilskom mozgu koji me podigao iz kreveta u 2:30 noću dok napolju besni vetar i nanosi kišu pod prozor i vrata balkona.

Naš reptilski mozak, onaj kog smo nasledili od naših dalekih rođaka i koji je zaslužan za preživljavanje naših predaka, ne zna da će tajfun kad tad prestati i ne zna da ćemo iz njega vrlo lako izaći nepovređeni, posebno ako se nalazimo u sigurnosti doma.

Ono u čemu je taj mozak dobar jeste da živi u trenutku i da stavi naše telo u alarmirano stanje; naglo podiže lučenje kortizola, koji nas drži budnim i preusmerava svu našu krv u udove kako bismo bili spremni da se borimo ili da bežimo.

Reptilski mozak je odgovoran za naše vrištanje kada se vozimo na rolerkosteru iako naš razum zna da je vožnja dizajnirana tako da nas provede kroz nešto što deluje da je strašno, dok smo zapravo čvrsto vezani u našoj stolici i potpuno bezbedni.

Iako nas je reptilski mozak spasio mnogih nedaća, danas nema ni blizu toliko potrebe da se aktivira koliko se zapravo aktivira, jer u većini slučajeva kada nas je strah, i kada ne možemo da spavamo zbog brige, zapravo nismo životno ugroženi, ali naša amigdala to ne zna.

Svaki put kada oklevamo budemo iskreni, kada oklevamo da pokažemo nešto što smo stvorili, kada oklevamo da postavimo pitanje pred grupom ljudi, kada oklevamo povodom bilo kakve ljudske interakcije ili javnom izlaganju, naš reptilski mozak je zadužen za to.

Svaki put kada se vrtimo po krevetu zbog nečega što nam je neko rekao ili zbog nečega što mislimo da će nam neko reći, to je zbog našeg reptilskog mozga koji ne razlikuje stvarnu opasnost od fiktivne opasnosti koja se odvija u našem umu.

Ono što bi trebalo da znamo je, da iako napolju besni olujua koja nam trese prozore i podliva kišu, verovano ništa loše neće da se desi, a kada oluja prođe, znatno ćemo više ceniti mir kog donosi svakodnevica.

I još jedna lekcija koju možemo da naučimo iz ovoga je da svaki put kada osetimo strah za kog pouzdano znamo da nam neće ugroziti život, svaki put kada doslovno ili figurativno vrištimo čak i kada naš život nije ugrožen, da je to signal da jednostavno uđemo u oluju, uradimo ono što nam razum govori da uradimo, bez obzira na stres kog nam amigdala šalje, jer na kraju ćemo mnogo više ceniti mir koji dolazi nakon te oluje, nego sigurnost koju imamo bez izlaganja oluji.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Unazad

Jedino što ne možemo da dobijemo nazad je vreme.

Sve imamo 24 sata u toku dana, a neki imaju taj luksuz da kontorilišu kako će potrošite sve svoje vreme, dok u većini slučajeva neko drugi raspolaže našim vremenom.

Kojim god poslom da se bavimo, uvek nam preostane bar nešto vremena nad kojim imamo kontrolu, i to vreme možemo da posvetimo onome što smo oduvek hteli da stvorimo.

Stvaranje nečega je dugoročan projekat, i mnogo nam je lakše da svoje slobodne vreme posvetimo nečemu što ima brze rezultate, što nam pruža kratkoročna zadovoljstva, ali na taj način ćemo na vreme uvek gledati sa žalom, kajaćemo se što ga nismo bolje iskoristili na stvari koje su bitne.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Sinhronizovano vreme

je nešto prilično novo u našoj istoriji.

Pre svega 150 godina u nazad nisu postojale vremenske zone, a vremena su se razlikovala i unutar svake države i praktično je svaki grad imao svoje vreme i ono je bilo istaknuto na crkvenom satu ili nekom drugom tornju.

Pojavom železnice, svi gradovi su morali imati isto vreme kako bi se olakšalo pravljenje voznog reda.

Pojavom industrijalizacije, postalo je veoma bitno da svi dođu na posao u isto vreme i da da odlaze sa radnog mesta u isto vreme. Pre toga, seljaci su ustajali u cik zore i radili dokle god su imali posla i snage.

Uvođenjem rada u smenama, uvedeni su i časovnici u svačiji dom.

Danas svi znamo koliko je sati, a ako ne znamo, imamo telefon koji može da nam pokaže vreme.

Znati koliko je sati je toliko bitno u našoj kulturi da se časovnik nalazi na svakom mogućem mestu i retko kad nam je potrebno više od 3 sekunde da bismo utvrdili koje je vreme.

Vreme nam je bitno zbog svih rokova za završavanje posla, zbog organizacije, zbog komunikacije, zakazivanja sastanaka, planiranja…

Ali, vreme ponekad može da bude i faktor koji nas ometa da stvorimo nešto bolje nego što jeste.

Ako smo obećali da ćemo završiti projekat za 2 godine, i svi ga željno iščekuju, kako investitori, tako oni koji žele da kupe naš proizvod, tako i šef ili mendadžer i svi drugi, i pod velikim smo pritiskom da završimo stvari u roku. Ali, da je velika šteta da pomerim rok za određeno vreme, ako će to doprineti kvalitetu projekta ili ćemo isporučiti proizvod bez obzira što nije gotov i rizikovati da prođemo kao Samsung sa čuvenim tabletima koji su eksplodirali u avionima i potpuno uklonili tu kompaniju iz trke na tom polju?

Teško je dati odgovor na to pitanje jer ne znamo koje propuste ostavljamo ako isporučimo polugotov proizvod, a šta gubimo ako odložimo njegovo plasiranje, ali često bi trebalo da se zapitamo, da vreme nije faktor, da ne postoje rokovi, da li bismo bili ponosno na to što proizvodimo takvo kakvo jeste ili bismo ga još malo doradili?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Treća nedelja bez opcionalnih tehnologija

Polako već ulazim u treću nedelju bez opcionalnih tehnologija i ono što na prvi pogled mogu da uočim jeste da uopšte više nemam potrebu za njima, a niti mogu da uhvatim samog sebe kako posežem za telefonom bez ikakvog razloga.

Koncentracija mi se prilično popravila (ali i dalje ne vidim greške u kucanju), mogu duže da bude fokusiran na jedan zadatak, bez potrebe da skrenem pažnju na nešto drugo ili da se odmaram. Umor osećam tek na kraju dana.

Sve manje vidim potrebu da ponovo aktiviram svoj instagram profil jer ne vidim da sam nešto propustio (Sanja mi prenese sve što mi je bitno sa našeg poslovnog profila), niti imam osećaj da sam manje povezan sa drugim ljudima.

Društvene mreže nam stvaraju lažni osećaj povezanosti jer smo u prilici da vidimo fotografije i priče koje drugi dele na svom bilbordu, ali, to što znamo gde je neko bio i šta je radio, ne znači da smo na bilo koji način povezani i sprijateljeni. Prijateljstva se učvršćuju razgovorom i zajedničkim aktivnostima.

S druge strane, društvene mreže mogu da budu odlična platforma za našu umetnost i upravo bi ih tako trebalo koristiti, da pomognemo onima kojima možemo da pomognemo, a da pritom mogu lako da nas pronađu. Tako da, ako ikada budem vratio svoj instagram profil, on će upravo tome da služi.

Što se jutjuba tiče, još prošle nedelje nisam video potrebu da gledam vlogove, i pauze između časova u školi sam koristio da se stvarno odmorim od tih časova ne radeći ništa i nastaviću sa tom praksom.

Jutjub je odličan izvor korisnih informacija i, barem kada sam ja u pitanju, koristiću ga isključivo za to, a zabavu ću da pronalazim na drugim mestima.

Iako mislim da je moja psihička zavisnost od tih opcionalnih tehnologija potpuno iščezla, neophodno je da prođe još neko vreme bez njih, kako bih dodatno učvrstio principe po kojima ću postupati kada je uptreba ovih tehnologija u pitanju, i kako se ne bih neprimetno vratio na staro, baš kao što sam se i prvi put navukao na njih.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.