Sudar

dvaju različitih kultura često znači šok za pripadnike obe kulture.

Obe strane su navikle da određene stvari rade na određeni način, a neke stvari uopšte ne rade.

Obe strane imaju priliku da nauče nešto jedna od druge, ali ono što se češće zbiva jeste da obe strane pokušavaju da nametnu svoj način kao ispravan.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Najbolje za naše pare

Kupovina novih tehnologija, bilo da su u pitanju računari, tableti ili telefoni, fotoaparati, mikrofoni, zvučnici… mogu da se pretvore u noćnu moru, posebno ako nam budžet nije skrojen za takozvane “flagship” uređaje, ali čak i onda je teško doneti odluku i biti apsoulutno sigurni da smo doneli pravu.

Ako imamo doviljno novca za najbolje uređaje na tržištu, i koristićemo najbolje uređaje na tržištu u njihovom punom potencijalu, onda bi najčešće trebalo da se opredelimo isključivo za brend, i svako od njih donosi svoje prednosti. U većini kategorija je jasno koji su to najbolji uređaji, koje postavljaju standarde za sve ostale proizvođače.

Apple dominira u svetu računara, telefona i tableta, RODE je standard za audio opremu, Canon i Sony se utrkuju za prvo mesto po pitanju fotografsku opreme i ako kupimo bilo koji premium uređaj ovih proizvođača nećemo pogrešiti.

Ali, šta se dešava ako nemamo dovoljno novca za premium uređaj, a hoćemo da dobijemo najbolje za naše pare?

Onda prvo moramo da utvrdimo za šta nam je potreban uređaj. Ako je u pitanju računar, da li nam je potreban za video montažu, igrice, surfovanje po internetu, filmove i muziku, programiranje…?

Svaki današnji računar bi bez probelama trebalo da se koristi za filmove, muziku i internet, ali ako nam je potrebno nešto zahtevnije ili za obavljanje specifičnih radnji, onda moramo pažljivo da biramo model i proizvođača kako bismo dobili najbolje za naše pare.

Proizvođači ili potpuno žrtvuju neke od komponentni, npr. ne ugrade kameru u laptop, ili ugrade nešto jeftinije komponente kako bi smanjili cenu.

Ako ćemo koristiti računar za video ili foto obradu, bitno nam je da displej prikazuje realne boje, takvi displeji su skuplji.

Kako god okreneš, bitno nam je da je taj računar bude izrađen od izdržljivih materijala, posebno ako je prenosiv, poput laptopa, notebook-a, ultrabook-a…

Bitno je da ima dovoljno RAM za naše potrebe.

Bitno je da ima dovoljne jak CPU (procesor) za naše potrebe.

Bitno je da ima dovoljno jak GPU (grafičke sposobnosti) za naše potrebe…

I najčešće je vrlo teško naći sve neophodne delove, koji se uklapaju u naš budžet, u jednom računaru i onda moramo da donesemo odluku šta ćemo da žrtvujemo.

Da li displej? Da li grafičku karticu? Da li procesor? Da li izradu? Da li RAM?

Kako god okrenemo, šta god da kupimo uvek ćemo biti nezadovoljni jer znamo da smo možda mogli proći i bolje za naše pare, ili ćemo kada prvi put naiđemo na neki problem početi da razmišljamo o tome da je trebalo malo više da uštedimo i malo više da se strpimo pa da kupimo najbolji mogući model najboljeg mogućeg proizvođača.

Ali, problem sa čekanjem da kupimo najbolji mogući model je u tome što će taj model vrlo brzo biti zamenjen novim najboljim modelom i opet možemo potencijalno da budemo nezadovoljni jer nismo čekali još malo, pa da izađe taj novi model.

Obzirom na sve, vrlo je teško odabrati idealan model i proizvođača za nas, iako svi oni mogu sa manje ili više uspeha da obave sve što mi od njih zahtevamo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Izvući maksimum iz svega

Postoji nekoliko načina na kojE možemo da reagujemo kada stvari ne idu po planu.

Možemo da kukamo kako život, drugi ljudi, sudbina, bog, kosmos, u šta god da verujemo, nisu fer.

Možemo da zastanemo, da se zapitamo da li nešto možemo da promenimo.

Ako možemo da menjamo trebalo bi da analiziramo da li je promena vredna truda i rizika. Ako je vredna, onda činimo promenu, ako nije vredna, onda ne menjamo ništa.

Ako ne menjamo ništa, onda analziramo koje su to prednosti novih okolnosti u kojima smo se našli i pokušavamo da izvučemo maksimum iz njih.

Ako ne postoji nijedna pozitivna stvar u novonastalim okolnostima onda bi trebalo još jednom da razmislimo o promeni.

Kukanje nam uvek stoji na raspolaganju, ali bi trebalo imati u vidu da se malo šta dobrog može izroditi iz kukanja.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Tehnološka revolucija

Ako tehnologija bude nastavila da se razvija ovim tempom, mogu da kažem da ne znam kako će svet izgledati za 10 godina, ali definitivno neće biti isti kao sada, a sve što mi je trebalo da uradim da dođem do tog zaključka jeste da pogledam 10 godina unazad.

Postojaće poslovi koji do juče nisu postojali, neki stvari će prestati da postoje, a neke druge stvari će promeniti svoj oblik.

Kako god okrenemo, da bismo ostali u koraku s vremenom trebalo bi neprestano da učimo, da se unapređujemo i da pokušamo da razumemo mehaniku; kako tehnologije, tako svega onoga što nam pruža tehnologija, ali i mehaniku društva i ljudskog ponašanja.

Nalazimo se u sred tehnološke revolucije, poput onih koje su se odigrale nakon nastanka parne mašine, pisaće mašine, prekookeanskih brodova…

Revolucija znači gledanje sveta iz novog ugla, koji do sad nije postojao i otkrivanje novih mogućnosti.

Najbolje što možemo da uradimo jeste da stvari činimo boljim tako što ćemo praviti bolje stvari, kako bi rekao Seth Godin, a jedna od stvari koje bi trebalo učiniti boljim jesu škole.

Glupo je skladištiti razne informacije u našu memoriju kada su nam te informacije na dohvat ruke i dostupne su nam u roku od nekoliko sekundi zahvaljujući našim pametnim telefonima, a škole upravo služe da bi nas primorale da skladištimo nepotrebne informacije i da omrznemo učenje.

Umesto toga, škole bi trebalo da nas nauče da razumemo mehaniku stvari, a kada razumemo mehaniku moći ćemo da popravljamo stvari i da ih činimo boljim.

Za razumevanje mehanike morali bismo da umemo da čitamo i morali bismo razumeti naučni metod, matematiku i statistiku. Ove grane nam, nam otvaraju vrata za razumevanje svega drugog, preko prirodnih i društvenih nauka do vođenja kućnog i biznis budžeta i donošenja ispravnih odluka.

Škole bi trebalo da nas nauče da rešavamo probleme za koje ne postoji jasno rešenje. Kako smanjiti zagađenje reka? To je, na primer, jedan problem za kog ne postoji jasno rešenje, ali postoji mnogo puteva koji mogu dovesti do istog rezultata, jer reke su ili zagađene ili nisu, a na nama je kako ćemo to da ostvarimo.

Škole bi trebalo dobro da se potrude da nam ne ubiju radoznalost i želju za učenjem s kojom se rodimo i koja misteriozno izlapi jednom kada sednemo u školsku klupu.

Škole moraju da nas nauče da budemo fleksibilni i da se prilagođavamo novim stvarima koje će se pojavljivati pred nama, hteli mi to ili ne, jer ljudi su povezaniji nego ikada, a kada se ljudi sa dobrim namerama povežu, zajedno su u stanju da stvore ono što je do juče bilo nezamislivo i to tome leži najveća čarolija interneta.

U školama bismo morali da postanemo emotivno i društveno zreli i odgovorni. Umesto učenja udžbenika napamet, da bismo ih zaboravili nakon testa, zašto ne bismo učili kako da budemo bolji jedni prema drugima i kako da se staramo jedni o drugima, umesto da si uzajamno škodimo?

Ovaj mali članak na mom blogu nije rešenje za obrazovni sistem, ali je definitivno mesto sa kog bi trebalo početi razmišljati o promeni i definitivno je nešto što se može nadograditi.

Takođe, ako ste roditelj, razmislite o ovome. Ako vašu decu budete naučili stvarima koje sam pomenuo, učinićete vašoj deci veliku uslugu, bez obzira da li će ih u školi tome naučiti ili ne.

Svaki početak je težak i lako je kritikovati škole, a mesto na kom bi trebalo da počnemo da menjamo škole su naši domovi.

I, umesto da se plašimo tehnologije i veštačke inteligencije, trebalo bi da naučimo, da je tehnologija alat koji nam mnoge stvari čini lakšim, i da će uvek postojati poslovi koje će isključivo čovek moći da obavlja, jer tehnologija ne poseduje apstraktno mišljnenje. Ta osobina je svojstvena isključivo nama i u budućnosti će nam biti potrebno mnoštvo ljudi sa visoko razvijenim apstraktnim mišljenjem koji umeju da sarađuju sa tehnologijom i jedni sa drugima i koju mogu da vide stvari koje ne postoji i koje tehnologija ne vidi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Isto

Ne želimo svi isto.

Neko voli da sazna sve o mehanizmu na koji neka stvar ili pojava funkcionišu, a drugi nemaju želju da znaju bilo šta osim kako ta stvar ili pojava mogu da služe u njihovu korist.

Postoje ljudi koji vole da zavire ispod haube svakog automobila i postoje oni kojima je bitno gde se nalaze papučice, upravljač i menjač.

Poznavati mehanizam nečega znači biti u mogućnosti da se stvar ili pojava kontrolišu, modifikuju shodno našim potrebama.

Ako ne želimo da znamo mehanizam, znači da ne žeimo ništa da menjamo i dobro nam je kako jeste.

Ni jedno ni drugo nije pogrešno i oba imaju svoje prednosti.

Pogrešno je kada mislimo da drugi žele isto ono što i mi želimo i onda im stvar ili pojavu predstavimo iz našeg ugla.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Subjektivno siromaštvo

Svesno ili nesvesno, naša primanja i naše finansije ćemo uvek porediti sa najužim krugom ljudi i bez obzira koliko zarađujemo, ako zarađujemo najmanje u našoj grupi, imaćemo utisak da ne zarađujemo dovoljno.

Isto tako, ako zarađujemo više nego članovi naše grupe, mislićemo da nam ide dobro, iako možda ne možemo sebi da priuštimo sve što bi nam trebalo.

I jedno i drugo je podjednako loše.

Prvo će nas činiti mizernim iako potencijalno zarađujemo sasvim dovoljno, a drugo će nam ukloniti motivaciju da nađemo načina da zaradimo više i priuštimo sebi ono što bi nam trebalo.

Čovek je društvena životinja i svoj uspeh će uvek porediti sa uspesima grupe kojoj pripada. Izvesni neuspesi, ali i uspesi, su čak u stanju da ga eliminišu iz grupe i ako želimo da pripadamo nekoj grupi, moramo poštovati i ispuniti norme te grupe.

Koliko god se mi opirali pripadanju grupa, koliko god mislili da je novac nevažan u našim životima, ne možemo ni bez jednog ni bez drugog, jer i pripadnost grupi i novac su deo naše kulture, a kultura je ono što nas čini čovekom, samim tim kultura je deo ljudske prirode.

Jedan od načina da izbegnemo osećaj subjektivnog siromašta ili pak subjektivnog bogatstva jeste da dobro analiziramo da li imamo sve što nam je potrebno; da li imamo skrovište nad glavom, da li imamo hranu, dovoljno garderobe, zdravstveno osiguranje, sredstva za rad koja će nam omogućiti sticanje novca u budućnosti, i dovoljno ušteđevine da neko vreme preživimo bez prihoda.

Ako imamo sve gore navedeno, onda verovatno i nismo toliko siromašni koliko nam se čini, već jednostavno drugi članovi naše grupe imaju više nego mi.

Ako nam bilo šta od osnovnih ljudskih potrepština nedostaje, onda bi trebalo da pronađemo načina da zarađujemo više, bez obzira što možda nekome nedostaje više nego nama.

To nije lako, rekli bismo, ali ništa u životu nije lako, posebno ne ostanak. Život na ovoj planeti je prilično surov i zakoni prirode i zakoni kulture ne mare mnogo za naša osećanja, ali ono što bi trebalo znati jeste da smo opremljeni svim alatima koji su nam neophodni da izborimo sa životnim okolnostima i da u većini slučajeva borba znači preduzimanje koraka.

Problem je što većina uljuljkana u raznim društvenim sistemima u kojima je obećavano izobilje bez mnogo truda, izobilje koje bi nam pripadalo svima po rođenju, a to jednostavno tako ne funkcioniše. U takvim sistemima cilj je da pružimo što manje, a steknemo što je više moguće i to se vrlo brzo raspadne.

Život je borba, i borili se za sebe ili za odrđene grupe, uvek ćemo morati da se borimo da bismo dobili ono što želimo, a nekada nećemo dobiti baš u prvoj borbi, već ćemo morati nekoliko puta da ustanemo pre nego što steknemo ono što bismo želeli da imamo.

A kada mi steknemo ono što bismo želeli da imamo, otvaramo put drugima da nas slede i steknu isto ili slično. U takvom sistemu svako može da dobije, ali svako može i da izgubi, ako ne preduzme neophodne korake i sve, u najvećoj meri, zavisi od nas samih, a kada to shvatimo, lakše nam padne da preduzmemo korake.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Let it be(e)

Već neko vreme planiram kako da unovčim ono što radim. Ne u smislu da bih da uvalim nešto nekome za neke pare, već mi je cilj da stvorim nešto od čega će neko drugi imati koristi i šta će biti spreman da plati.

U takvim poduhvatima čovek često nailazi na strah. Ko god da se ikada odlučio na tako nešto može da potvrdi.

Prvo, počneš da sumnjaš u sebe i odjednom više nisi siguran da li si uopšte sposoban da stvoriš nešto vredno bez obzira koliko drugi hvalili tvoj rad i bez obzira koliko si dobijao povratnih informacija povodom koristi tvog rada. Nekako stalno misliš da nisi dobar i da će te kad tad provaliti.

Drugo, na šta možeš da naiđeš je strah od nepoznatnog. Šta god da želiš da stvoriš, proizvod ili uslugu, ne znaš kako će ljudi reagovati na to i pitaš se da li uopšte vredit pokušati jer šta ako se nikome ne bude dopalo i šta ako se ne bude prodavalo?

Ako kreiramo digitalne proizvode rizik je praktično ravan nuli, posebno ako smo sami stvorili taj proizvod. Ne postoje skupi magacini za skladištenje proizvoda, ne postoje skupi lokali gde bi se prodavao taj proizvod, već se sve događa onlajn i šta onda ako ne uspeš? I nije neki problem. Veći bi neuspeh bio i ne probati.

Ništa drukčije nije ni sa fizičkim proizvodima. Izdvojiš nešto novca, stvoriš nešto, probaš da prodaš, ako ne uspe, protraćio se nešto novca, ali bar znaš da si probao. Gde bi inače potrošio taj novac? Verovatno bi kupio neku stvar koja ti i nije nužna, poput novogo TV-a.

Ako smo nezadovoljni trenutno životnom situacijom, bilo poslovnom bilo privatnom, uvek imamo dve opcije na raspolaganju.

Da nešto probamo i ne uspemo u tome, pa da nam se stvori prilika da probamo nešto drugo, ili pronađemo načina da to što nije uspelo, konačno uspe.

Da večitom maštamo o tome kako ćemo nešto da probamo, i da zapravo ništa ne promenimo.

Treće nema.

I kada se dvoumimo između te dve opcije, uvek bi trebalo odabrati onu koja nam izaziva strah, jer kad se nečeg ne plašimo, znači da smo komforni, a komforno ne znači uvek dobro, jer da nam je bilo dobro, ne bismo ni razmišljali o drugim opcijama.

Ili, što bi rekao Džon Lenon – Let it be(e).

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Namćor

Ja sam jedan od onih tipova pored kog će ostati prazno mesto u autobusu, sve dok se neki debeli ne progura između onih petoro što stoje jer nijedan od njih nije hteo da sedne pored mene, a debelog bole noge pa će sesti po svaku cenu.

Ovi drugi će ga gledati i misliti – bolje da stojim nego da sedim pored ovoga.

Ja sam jedan od onih tipova s kojima vam je neprijatno da ostanete nasamo jer rizikujete da neko vreme provedete u tišini i neće uvek biti sigurni šta ja tačno mislim o vama, ili o onome što ste rekli, prosto jer su moje crte lica uvek iste, a retko šta me nasmeje. Ne mogu da kažem da nemam smisla za humor, ali je vrlo jednosmeran i usmeren ka ironiji.

U školi sam bio jedno od one dece kog su poslednjeg birali u tim, iako je bilo onih koji su fudbal igrali mnogo lošije od mene, i bio sam jedan od onih koji bi u školama u prirodi završili u mešovitoj sobi; to je ona jedna soba u kojoj smo se našli svi mi nesvrstani i namrgođeni.

Pravo da vam kažem, i znam i ne znam zašto je tako.

Već sam govorio o svom negativnom obrascu, tj. o svom talentu da iz svega izvučem nešto negativno, i verovatno je to jedan od razloga zašto sam uvek omiljen u društvu.

S druge strane, tu je moj narogušen pogled, debele obrve, prilično svetle oči, i priličan broj tetovaža i čitava ta slika ne uliva baš mnogo poverenja. Ali, nije problem samo u slici. Čak je i ovaj blog, koji ne pruža mnogo mojih facialnih karakteristika rezervisan samo za mali broj ljudi koji mogu da me tolerišu.

Nije da me to nešto puno pogađa, ali ponekad ume; ponekad ume da me pogodi do te mere da ne mogu spavam. Te nesanice su u poslednje vreme postala neka regularna praksa. Ne verujem da imaju mnogo meseca sa mesečevim menama, ali sa nečim imaju veze, samo što ne znam šta je to nešto. Verovatno stres i kortizol koji se luči kad sam pod stresom.

Kada dobijem neki negativan komentar na jutjubu, to me i ne pogađa me u velikoj meri, iako ume da me pogodi. Više me pogodi kada saznam da neko ko me poznaje duže vreme ima neko loše mišljenje o meni ili me se štaviše plaši.

Znam, ja umem da budem veoma zastrašujuć jer kada sam fokusiran na posao u stanju sam da ne progovaram satima, pa i danima, i sve što me odvlači od posla gledam kao prepreku koje bih što pre da se otarasim, pa tako u trenucima mog apsolutnog fokusa interakcija sa drugim ljudima nije baš najidealnija. Uglavnom te druge ljude koji pokušavaju nešto da mi kažu otresem sa sebe kao što pseto otrese buve, neretko i zarežim.

Intelektualizacija svega i pokušavanje da iznađem mehanizam za svaku pojavu koja se negde događa je još jedna odbojna osobina koju imam. Ne umem da slušam, a da ne pokušam da ponudim neko racionalno objašnjenje. Ljudi najčešće ne žele da čuju racionalno objašnjenje. Sve što im treba je da ih neko sasluša, a ne da im da svoju hipotezu koja bi mogla da objasni ono što im se dogodilo.

Ako ne računamo ove marketinške pozive, i uterivače dugova, mene niko ne zove na telefon, a čak i kada im nešto treba pošalju mi poruku. A, i ja sam prestao bilo koga da zovem.

Sanja mi često govori da sam nepristupačan i da jedino kada sam sa njom mogu da budem ono što stvarno jesam, šta god da to jesam. Ne znam šta bih rekao na to. Verovatno je u pravu.

Možda sam nepristupačan, ali još nešto što se meni čini da može da odbija ljude je to što ću svakog momenta biti iskren, a iskrenost često može biti brutalna i ne želi svako baš da čuje istinu. Ljudi često žele da čuju ono u šta sami veruju i očekuju od nas da im to potvrdimo. Jok, ja to nikad ne radim. Ako za nešto mislim da je sranje, uglavnom ću tako i da kažem.

U ovoj školi radim skoro pune dve godine. Što je radno mesto na kom sam najduže izdržao i na kom su me najduže izdržali. Jedna koleginica je nedavno dala otkaz i navela je dva razloga zašto odlazi. Jedan sam bio ja. Eto ti ga sad.

I sad, pošto je veoma teško naći nastavnika ovih dana i u ovom gradu i za te pare za koje lokalni nastavnici rade, šefica je odlučila da mene prebaci u drugu školu, u kojoj sam već bio radio i po pravilu nisam bio omiljeni liki i u kojoj Sanja trenutno radi, a Sanju će da zaposli u ovoj u kojoj ja radim.

Pa, dobro. Prijaće mi promena. Nerviraju me raspuštena deca. Deca su nevaspitana svugde. Ali umeju da budu koliko-toliko ok dok se ne naviknu na nastavnika. U suštini, dobio sam otkaz jer me prebacuju na part-time, i da imaju da me zamene, rado bi me zamenili.

Tako je kako je i nije ovo prvi put da dobijem otkaz zbog svog mentaliteta namćorastog, i da me šetaju gore dole u nadi da ću se negde tamo malo bolje uklopiti. Jok, znam da neću. Nikad se ja nisam nigde uklapao.

Ja sam vam tipičan primer asocijalne osobe. Čovek da bi bio primljen u društvo mora da pokaže minimum interesovanja za druge ljude. Moje interesovanje za druge ljude je često nula i mislim da je to najveći problem i najveći razlog zašto me ljudi ne trpe.

Nije da sam ja nezainteresovan da slušam o tuđim problemima i o tuđim uspesima, već u 99% slučajeva iz mog ugla ti tuđi problemi ili tuđi uspesi deluju trivijalno, i kad se to ukombinuje sa mojom brutalnom iskrenošću, onda to dovodi do toga do čega već dovodi, da me niko ne želi u svom društvu.

Razumem ja da je i vama, koji ovo čitate, ovaj moj problem trivijalan, jer svako ko poseduje iole normalnu socijalnu i emocionalnu inteligenciju ovo moje je izaziva reakciju – bože sačuvaj, o čemu ovaj priča.

Ako budem nastavio u tom maniru, rizikujem da jednog dana završim kao jedan od onih koji ne samo da razgovaraju sami sa sobom na ulici, već i mlati rukama dok to radi. Njima već nema pomoći. Nisam ja baš daleko od toga, ja sve to radim na ovom blogu.

Čovek je socijalno biće, a kada nemate socijalne veštine, kao što ih ja nemam, onda ste socijalno izolovani, kao što sam ja socijalno izolovan. Dobar sam ako mogu za nekog nešto da učinim, a posle, kada vam moja usluga ne treba, prepustićete me onima kojima ću biti od koristi. Dobro, bar neka vajda od mene.

Potpuno je ludački s moje strane što sam odlučio da se bavim javnim poslom, ja koji ne mogu da bude omiljeni lik u svojoj sobi, zašto bi bio omiljeni lik na nekom internetu gde možete naći mnogo prijatnije tipove od mene.

Al’ trudim se da ne marim baš mnogo zbog toga. Znam, ima vas koji svakodnevno ovo čitate. Nema vas mnogo, ali vas ima. Ne znam zašto to radite, ali mi je drago da pronalazite neku vrednost u ovome što čitate, jer ne vidim zašto biste inače čitali.

Ja volim da pišem, to ste valjda do sada mogli da zaključite i tu veštinu sam razvio, pretpostavljam, u nedostatku drugih sredstava komunikacije, poput govora na primer. Nastaviću da pišem i kada niko ne bude čitao ovo jer možda nekome, sličnom meni, nekada bude od koristi, ako nikako drukčiji, ono bar da shvati da nije sam.

Teško je biti sam u gomili ljudi, ali se vremenom čovek i na to navikne. Šta ćeš.

Pogrešio sam. Trebalo je da se bavim brojevima. Nekada sam imao talenta za brojeve. Brojevi ne mare mnog za emocije, a ja sam odabrao ovo gde emocije igraju glavnu ulogu. Potpuni promašaj.

Mislim da je sada kasno da se vratim brojevima. Brojevi vam najbolje idu kada vam je mozak mlad i fleksibilan. Moj sad već kreće nizbrdo, a toliko još brojeva moram da naučim da ne znam da li bih stigao nešto značajno da naučim. Jebeš ga sad. Sedi gde jesi.

Probao sam, nije da nisam, da se više smejem, da se interesujem za druge, da slušam, da pitam, i onda me sve to umori, do te mere da se ne osećam dobro. Nije da se sada bog zna kako dobro osećam, al’ daj šta daš.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Undo

U životu ne postoji ovo čuveno dugme.

Nešto uradimo, nešto kažemo, ili nešto se desi, i to nešto nam donese određene promene, koje mogu ići ka boljem ili ka lošijem.

Retko kada brinemo i rekto kada se kajemo ako promena vodi ka boljem, ali zato se često kajemo kada promena vodi na drugi kraj spektruma.

Postoji mnoštvo izreka na ovu temu, ali nijedna nije dovoljno dobra da nas spreči da ubuduće ne napravimo pogrešan korak i da ne učinimo nešto zbog čega ćemo se kajati.

Iako ne možemo da sprečimo neku spoljašnju silu koja može da utiče na promene, trebalo bi da možemo da utičemo na to što ćemo reći i na to što ćemo uraditi. Svakog momenta bismo morali biti svesni na potencijlne posledice našeg delanja i delati shodno željenim posledicama.

Ako ne želimo da izgubimo nečije poverenje onda nećemo lagati i poštovaćemo rokove koje smo zadali.

Ako ne želimo da snosimo zdravstvene posledice određenog ponašanja, onda se nećemo tako ponašati.

Ako ne želimo da urušimo odnos kog imamo sa određenom osobom, onda nećemo biti arogantni, cinični i agresivni, jer sve što te radnje čine jeste da stave drugu stranu u odbrambeni stav.

To je mnogo lakše reći nego učiniti jer čovek je biće koje se vodi emocijama i rađe reaguje impulsivno nego razumno.

Ali, ako bismo naučili da slušamo svoje misle i da postupamo shodno njima samo onda kada nikome ne nanose štetu, trebalo bi da imamo mnogo manje sukoba i mnogo više poverenja kod drugih.

Zato, kada primetimo bes u sebi, bolje se povući na neko vreme i razmisliti dobro kako bi trebalo reagovati i šta bi trebalo reći, ne u smislu manipulacije, već doznati istinu i reći isključivo istunu.

Ako nam je nešto nejasno, trebalo mi reći da nam je nejasno, ako nas je nešto povredilo trebalo bi reći da nas je povredilo, ako nas je nešto naljutilo, trebalo bi reći da nas je naljutilo, ali reći to dostojanstveno bez napadanja suprotne strane jer suprotna strana možda nije bila ni svesna kako bi to moglo da utiče na nas.

Postupajući dostojanstveno i, pre svega, iskreno, izbegavamo situaciju da se kajemo za nešto što smo rekli ili učinili i stičemo mogućnost da nas druga strana razume i prihvati.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.

Dan

Uglavnom je nemoguće organizovati dan da izgleda onako kako bismo mi hteli.

Ali, čak i da uspemo da ga organizujemo onako kako hoćemo, to nije ono što želimo; bar ne podsvesno.

Podsvesno, naš um traži nešto novo. I kada kada provedemo nekoliko dana radeći iste stvari iznova i iznova, tako da nam svaki dan liči jedan na drugi, taj impuls će dodatno da se pojača.

Impuls će se pojačati u toj meri da će nam stvari u kojim smo do sada uživali postati dosadne, prosto jer danima nismo radili ništa novo.

Tada je znak da posvetimo izvesno vreme nečemu što će razbiti monotoniju. Bilo da je to čitanje knjige, gledanje filma, serije, šetnja u parku, odlazak na neka mesta na kojima do sada nismo bili, razgovor sa nekim s kim nismo dugo razgovarali… šta god što će razbiti monotoniju.

Nakon što budemo uradilil nešto što dugo nismo radili, ili što nikad nismo radili, osećaćemo se mnogo bolje i naš impuls za novim stvarima će da se povuče i ostaće nam mnogo energije i volje da radimo sve ono što bi trebalo da radimo, tj. što smo obećali sebi da ćemo raditi.

Nemojte dozvoliti tom impulsu da suviše raste jer može da se dogodi da jednom kada se odlučimo za nešto novo prosto ne možemo da prestanemo. Meni se to često dešavalo. Na primer, nedeljama bih radio svaki dan jedno te isto, i kada bi mi se ukazala prilika da promenim rutinu, bilo namerno ili jednostavno zato što bi nešto iskrslo, ne bih mogao da prestanem tu novu radnju danima, prosto jer bi se moj um opirao da se vrati staroj rutini jer je isuviše dugo bio u njoj i nova radnja je bila daleko prijatnija od one stare, učestale rutine.

Te neke neplanirane aktivnosti, bilo kakav vid zabave bi trebalo da imamo na dnevnoj bazi. Ne moraju one dugo da traju, ali je bitno pružiti umu da se odmori i bitno je, kao i u svemu, ne preterivati ni u zabavi, jer i zabava može da postane monotona.

Kada se desi da zabava postane monotona, kada je zabava sve što u toku dana radimo, onda počnemo da tražimo nove vidove zabave i ti novi vidovi zabave mogu da idu u ekstreme i često se pretvore u nešto agresivno.

Jedan od najboljih primera zabave pretvorene u agresiju je Stari Rim, gde su ljudi imali sve što im je ikada trebalo “Hleba i igara”, ali je to postalo toliko dosadno da se zabava pretvorila u gledanje nasilne borbe gladijatora sa dviljim zverima, ili su gledali kako te divlje zveri proždiru varvarske prostitutke s kojima su se prethodnog dana zabavljali.

Još jedan primer kako zabava prelazi u nasilje bi se mogao ogledati u nasilju među decom koje postaje sve učestalije, jer deca imaju mnogo više prostora i sredstava za zabavu nego što su ikada imala; toliko je zabave u njihovom danu im je postala dosadna, stoga traže novi vid.

Dakle, kao i u svemu, potreban je balans.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.