Kada ste učitelj živite u prokletsvu Platonove Alegorije pećine; znate nešto što drugi ne znaju, ali čak i kada ih naučite nečemu, shvatite da to nije dovoljno da dođe do promene ili uspeha uopšteno
U industrijskom dobu, naučeni smo da život može da se vodi korak po korak: završimo školu zaposlimo se u oblasti za koju smo se školovali radimo 40 godina na radnom mestu za koje smo se školovali penzionišemo se U novoj eri, u kojoj se trenutno nalazimo, život prestaje da funkcioniše na taj način i otvara nam mogućnost da radimo nešto poput ovoga: postanemo eskpert u jednoj ili više oblasti i nikada ne prestajemo da se
Kada pokušam da zamislim kako bi mi izgledao život bez razumevanja engleskog jezika to doživljavam kao da mi je oduzeto neko od 5 osnovnih čula; zastrašujuće.
Ovih dana sam shvatio da sam u prošlosti bio pribegavao taktici bekstva od stvarnosti kad god bih bio nezadovoljan okolnostima u kojima se nalazim. To sam radio na nekoliko načina, a jedan od njih je bio opsesivno igranje video igrica, Football Manager, između ostalih. Već dugo nisam imao nikakve porive za igranjem video igrica ili primeni bilo koje druge taktike bega od stvarnosti, ali ovih dana, kada se nalazim u četvrtoj nedelji karantina, stvarnost nije
Znači dati nekome nešto i ne očekivati ništa zauzvrat; ni „hvala“, ni jednako vrednu uslugu, ni jednako vredan poklon, apsolutno ništa. Ako delimo da bismo dobili „hvala“, onda je cilj deljenja da ispadnemo velikodušni u očima drugih, što za svrhu ima da nahrani naš ego, a ego je nezasita mašinerija, i nikada se neće zadovoljiti jednim „hvala“, nego će svaki put očekivati više, što nas dovodi do drugog problema. Ako delimo da bi nam usluga
Često sebe uhvatimo da mislimo kako je život nekada, u daljoj i ili bližoj prošlosti, bio bolji. U svom filmu, Ponoć u Parizu, Vudi Alen je ovaj termin definisao kao Golden Age Thinking, odnosno verovanje da postoji neko zlatno doba. Verovanje da postoji zlatno doba, predstavlja pogrešno shvtanje da je neki drugi vremenski period bolji od onoga u kog živimo, odnosno zabludu koju predstavlja um ljudi kojima je teško da se suoče sa bolnom stvarnošću.
Ključ dobre komunikacije je odstraniti sve suvišno. Trebalo bi znati da odstranjivanjem suvišnog, rizikujemo da uklonimo nešto što druga strana smatra esencijalnim i bez čega neće u potpunosti razumeti našu poruku. Stoga, ključ dobre komunikacije znači odstraniti sve suvišno, gledano iz ugla onog ko sluša.
Postoji ona stara izreka da nešto počnemo da cenimo tek kada to nešto ili tog nekog izgubimo. Neki gubici su nepovratni; smrt, poverenje, amputacija… Sve drugo se može vratiti, nadoknaditi ili zameniti; pokvari vam se telefon, kupićete novi, ukradu vam bicikl, kupićete novi,… U poslednjih mesec dana, bio sam dva puta u prilici da se prisetim značaja ove izreke. Prvo, ako već niste upućeni, bio sam se odlučio da praktikujem dugoročni post; što je značilo
Često želimo da imamo gotov proizvod, a da ne platimo cenu stvaranja tog proizvoda. Želimo da sviramo klavir, ali da ne prođemo kroz proces učenja; želimo da imamo napisanu knjigu, ali da ne prođemo kroz proces pisanja; želimo da izgledamo dobro i da budemo zdravi, ali ne da se odreknemo određene hrane i da vežbamo; želimo da imamo mnoštvo pratilaca na društvenim mrežama, ali ne i da uložim trud u kvalitetan sadržaj. Ključ uspeha je
Ne postoji prevod za ovu reč. „Click“ je, jelte, zvuk koji proizvodi miš, kada pritisnemo neki od njegovih dugmića, a „bait“ je mamac, u ribolovačkom žargonu. „Kliknuti“ je moderan termin koji znači dovesti strelicu miša iznad nekog hiperlinka, pritisnuti dugme miša jedanput, i i taj hiperlink će nas odvesti na neko drugo mesto na internetu. „Clickbait“ je mamac koji će nas navesti da kliknemo na neki link ili naslov. Pitanje je zašto bi neko želeo
