U doba informacija, gde su nam iste uvek pri ruci, gde nam uvek mogu pružiti zabavu, utehu, znanje, spas… šta god, koliko često imamo prilike da budemo sami sa sobom? Jedan komičar čijeg imena sada ne mogu da se setim je rekao: „Postoje dva tipa ljudi, oni koji nakon što se probude, pre nego što odu da pišaju, provere notifikacije na svom telefonu, i oni koji to rade dok pišaju.“ Koliko god to delovalo suludo,

Kada patimo od nedostatka samopouzdanja imamo želju da se dokazujemo i hranimo se pohvalama drugih ljudi. Bez obzira koliko smo dobri (ili loši) u nečemu nikada nećemo imati realnu sliku o onome što radimo jer ćemo uvek misliti da nije dovoljno dobro i uvek će postojati rupa u nama koju bi trebalo da popuni potvrda drugih da smo zaista učinili nešto valjano, tj. da ne živimo u zabludi. Čak i kada nam neko kaže da

Nikada u životu nam zabava nije bila bliža. Šta god da radimo, gde god da se nalazimo, imamo prilike da izvučemo magičnu kutiju iz našeg džepa i da se zabavimo. Svaki vid zabave je udaljen jedan klik od nas i nikada nam nije bilo lakše da zabušavamo i da više vremena provodimo zabavljajući se nego radeći nešto korisno. Ako istinski želimo da budemo uspešni u nečemu moramo uložiti rad, i znatno smanjiti zabavu, pa nam

Mi nismo ništa drugo nego posledica naših prethodih odluka. Te odluke su mogle biti dobre, loše, lake, teške, ali smo svakog momenta u našem životu najčešće imali priliku da odaberemo put kojim ćemo ići. Svaki put kada smo za večeru odabrali čips, picu, špagete,… one su ostavile posledice na naše metaboličko zdravlje i sada imamo nekoliko kilograma viška. Svaki put kada smo odabrali da listamo fejsbuk ili bilo koju drugu društvenu mrežu, rekli smo ne

Kada svoj rad izlažemo očima javnosti, često ćemo upadati u zamku sindroma prevaranta. To znači da ćemo uvek misliti da naš rad nije dovoljno dobar, da je ne služi ničemu, da jednostavno pokušavamo da izmanipulišemo nekoga i da ćemo stvoriti više štete nego koristi. Sindrom prevaranta se posebno javlja kada pokušavamo da naplatimo svoj rad. Na oba sajta koja vodim, ovom kog sad čitate, ali i na zagolaj.com, nudim nešto besplatno. U slučaju ovog sajta

Nedavno sam Gary V-a pročitao nešto što bi na srpskom zvučalo ovako: Postoji dva načina da imate najvišu kulu u gradu: 1. Da stvarno sazidate najvišu kulu u radu: 2. Da srušite sve kule koje su veće od vaše. Većina ljudi se odluči za ovo drugo. Gary Vee Naravno, ovo nije članak o kulama, ovo se odnosi na bilo šta što činite u životu. Pogledajmo samo političku, umetničku, estradnu i druge scene. Vrlo je mali

Nešto od čega svi strahujemo. Volimo da se usidrimo u neku rutinu, u nešto što je predvidivo, a kada jednom dođemo do toga, onda nam postaje dosadno. I kada nam postane dosadno, umesto da pokušamo da promenimo nešto, da uvedemo neke novine u naš život ili rutine, mi se držimo onog starog, dosadnog, samo zato što se čini bezbednim, a nikada se ne pitamo koliko je to zapravo bezbedno. Promena i sam izlazak iz komfor

To je posao na kom se zahteva da ste fizički prisutni 40 sati nedeljno, ili koja god da je norma, a efektivno radite znatno manje. Vaš poslodavac ima zastarelo poimanje posla koje datira iz doba industrijalizacije kada je efikasnost kompanije zavisila od toga koliko dugo je neko u pogonu, odnosno za proizvodnjom. Danas se većina ljudi ne bavi takvim poslovima, već je se posao bazira na projekte na izvršavanje godišnjih, kvartalnih, mesečnih, nedeljnih, dnevnih planova.

Dakle, vraćamo se na mesto gde je sve ovo počelo. Ne mislim samo na kancelariju u kojoj sam napisao prvi tekst za ovaj blog koji je tada još uvek bio na engleskom, već mislim na to iskonsko pitanje „Zašto?“, zašto bih dovraga pisao blog? Zašto bih dovraga bilo šta radio? Određene stvari radim zato što volim da ih radim. Jednostavno se nekako osećam dobro dok posmatram kako iz meteža mislim nastaju redovi reči na ovom

Kada radimo sa decom, onda nekako naviknemo da dobijamo pogrešne i nepotpune odgovore na naša pitanja. Međutim, kada postavimo pitanje velikoj grupi odraslih ljudi i dobijemo odgovore koje nismo očekivali, onda možda problem nije u ljudima, nego u našem pitanju kog verovatno nismo dobro postavili. Idući put, pre nego što budem postavio pitanje, moraću dobro da razmislim kako bi deca odgovorila na njega.