Napisao sam 500 reči. Ništa posebno nisam zapazio da bi bilo vredno komentarisanja. Pisanje romana ponekad ume da deluje kao otaljavanje. Ali, bitno je sesti svaki dan (ili svaku put kad imam prilike) i zapisati tih 500 reči. Kada čitaš taj isti roman nikad ne znaš kojih si 500 reči otaljao, a koje su došle iz neke, takozvane, inspiracije.

Danas je nedelja, dan kojim inače radim u školi, i dan kojim inače ne pišem, ali je danas takođe neki kineski praznik, pa je to danas dan kojim ne radim u školi i dan kojim pišem. Napisao sam 500 reči i nisam hteo više. Pisanje je danas bilo nešto manje čudno nego prethodnih dana. Čini mi se da sam ponovo uhvatio neku nit za koji mogu da se držim i da ne pišem samo gomilu

Juče sam napisao svega 170 reči, pa i nisam računo kao “punu normu” pisanja, iako je činjenjica da je bitno napisati nešto; svaki zarez se računa. Danas sam napisao 500 reči. Roman mi je i dalje vrlo čudan. Ćešće nego što očekujem ide nekim svojim pravcem. Pretpostavljam da je to dobro, ali videćemo kako će izgledati do kraja, tj. kada ga budem uređivao. Sada je isuviše rano da razmišljam o tome i u suštini bi

Ne znam u kom pravcu tačno ide ovaj novi roman, ali sam danas zapazio da imam čitavo jedno poglavlje unutrašnjeg monologa, i još uvek nike završeno. Romani sa mnoštvom unutrašnjih monologa nije nešto što privlači mnoštvo ljudi, ali je difinitivno nešto čemu sam ja sklon da pišem. Ljudi uglavnom vole romane vođene akcijom, što je nešto što ja ne umem da pišem. U svakom slučaju, ne bi trebalo mnogo da brinem povodom toga, ovo ističem

Opet sam uspeo izjutra da pišem. Kada znaš da si najteži posao u toku dana uspeo da odradiš odmah po ustajanju, sve što bi u ostatku dana trebalo da radiš dođe ti kao nagrada. Danas sam morao da se zaustaim na 510, reči, ali sve vreme razmišljam da li je možda trebalo da nastavim da pišem, jer mi deluje da sam imao još mnogo toga da kažem, a nisam siguran da ću sutra biti u

Današnjih 500 reči sam napisao za manje od 30 minuta. Tako izgledaju dobri dani. Dani u kojima ne provedem 2 sata pripremajući se za pisanje, dani u kojima ne sumnjam u to što radim, dani u kojima odmah izjutra imam prilike da sednem da pišem. Ustao sam u 6:05, sat vremena pre svih, skuvao kafu, obavio toalet, i seo da pišem. Ne znam kada sam tačno počeo da pišem, ali sigurno nisam pre 6:20. U

Za današnjih 500 reči zaslužan je Neil Geiman. Po ko zna koji put sam poslušao njegov govor pod nazivom “Make Good Art”. To je nešto što bi trebalo da se sluša na nedeljnoj, ako ne i na dnevnoj, bazi, ako imaš iole stvaralačke ambicije u sebi. Danas je bilo teško napisati 500 reči, jer sam proveo 6 sati u učionicama u koje ni ja ni deca ne znamo zašto smo došli. Takav posao je mentalno

I danas sam napisao 500 reči. Pisanje postaje vrlo čudno. Stvaram neki svet za kog nisam siguran da ga i sam najbolje razumem. Tako nešto se sigurno oseti kod čitalaca. To nije razlog da ne nastavim da stvaram taj svet, ali pre nego što ga budem pustio da ga bilo ko drugi pročita, prvo moram ja vrlo dobro da ga razumem.

Sinoć sam veoma loše spavao. Premoren sam, ali sam se ipak naterao da pišem. Bilo je teško. Rečenice su dolazile znatno teže nego inače. Spavanje je veoma bitno za kreativni rad. Otvorio sam neka nova pitanja u romanu i nisam siguran da sam pronašao dobar odgovor na njih. Nije ni bitno. Ne moram ih odmah pronaći. Roman je baš zato dugačak, da bismo našli odgovore na neka pitanja za koja se odgovori ne nalaze lako.

Danas je napisano još 500 reči. Ono što mi je danas zapalo za oko jeste činjenica da sam po ko zna koji put primetio da pisanje nikada neće izgledati na papiru onako kako izgleda u tvojoj glavi. Ono što možeš da uradiš jeste da daš sve od sebe da te dve slike budu što sličnije, ali nikada neće biti iste. Ono u tvojoj glavi je uvek bolje. Kada tu činjenicu prvi put uočiš, onda može