Kada ne možemo da upravljamo vlastitim odlukama, usled hemijskog disbalansa ili emotivne nestabilnosti, uvek posežemo ka instant zadovljstvu; TV, serije, filmovi, video igrice, društvene mreže, alkohol, droga… Instant zadovoljstvo nije uvek i nužno loše, ali kada za njim posežemo, ako smo u mogućnosti, trebalo bi stati i zapitati se, šta bi bilo racionalnije učiniti umesto toga što trenutno radimo.
Iako sam već pisao o clikcbait-u, ali u današnjem članku ću morati da se nadovežem na to. Naime, od kako smo Sanja i ja pokrenuli Zagolaj, često smo dobili mejlove ili poruke gde sam prvi put čuo da su ljudi na „autofagija dijeti“. I o autofagiji sam već pisao i prilično dugo istraživao, i moram da priznam da mi tumačenje ovog regulatornog biološkog mehanizma kao „dijete“, ide na živac. AUTOFAGIJA NIJE DIJETA! Dugo sam se
Koliko god nešto voleli da radimo, bitno je da stvorimo raznolikost u našem delanju, jer ćemo se brzo zasititi. Odradite projekat i pređite na drugi, ali to ne važi samo za lični razvoj ili posao, već i za zabavu. Na primer, koliko god voleli da pišemo, ako je pisanje jedino što radimo u toku dana dosadiće nam. Koliko god voleli da crtamo, ako je crtanje sve što radimo u toku dana, dosadiće nam. Koliko god
Ne znam za vas, ali ja jedino mogu da pišem u tišini, kada sam sâm. Nije mi problem da pišem u kafićima, gde mi se niko ne obraća, ali mi je veliki problem da pišem kod kuće, kada su moji ukućani budni i kada mi se svako malo obrate. U toku pisanja u mojoj glavi se poput voza naninže mnoštvo misli koje čekaju na svoj red da budu zapisane. Taj niz je veoma krhke prirode
Kada ste učitelj živite u prokletsvu Platonove Alegorije pećine; znate nešto što drugi ne znaju, ali čak i kada ih naučite nečemu, shvatite da to nije dovoljno da dođe do promene ili uspeha uopšteno
U industrijskom dobu, naučeni smo da život može da se vodi korak po korak: završimo školu zaposlimo se u oblasti za koju smo se školovali radimo 40 godina na radnom mestu za koje smo se školovali penzionišemo se U novoj eri, u kojoj se trenutno nalazimo, život prestaje da funkcioniše na taj način i otvara nam mogućnost da radimo nešto poput ovoga: postanemo eskpert u jednoj ili više oblasti i nikada ne prestajemo da se
Kada pokušam da zamislim kako bi mi izgledao život bez razumevanja engleskog jezika to doživljavam kao da mi je oduzeto neko od 5 osnovnih čula; zastrašujuće.
Ovih dana sam shvatio da sam u prošlosti bio pribegavao taktici bekstva od stvarnosti kad god bih bio nezadovoljan okolnostima u kojima se nalazim. To sam radio na nekoliko načina, a jedan od njih je bio opsesivno igranje video igrica, Football Manager, između ostalih. Već dugo nisam imao nikakve porive za igranjem video igrica ili primeni bilo koje druge taktike bega od stvarnosti, ali ovih dana, kada se nalazim u četvrtoj nedelji karantina, stvarnost nije
Znači dati nekome nešto i ne očekivati ništa zauzvrat; ni „hvala“, ni jednako vrednu uslugu, ni jednako vredan poklon, apsolutno ništa. Ako delimo da bismo dobili „hvala“, onda je cilj deljenja da ispadnemo velikodušni u očima drugih, što za svrhu ima da nahrani naš ego, a ego je nezasita mašinerija, i nikada se neće zadovoljiti jednim „hvala“, nego će svaki put očekivati više, što nas dovodi do drugog problema. Ako delimo da bi nam usluga
Često sebe uhvatimo da mislimo kako je život nekada, u daljoj i ili bližoj prošlosti, bio bolji. U svom filmu, Ponoć u Parizu, Vudi Alen je ovaj termin definisao kao Golden Age Thinking, odnosno verovanje da postoji neko zlatno doba. Verovanje da postoji zlatno doba, predstavlja pogrešno shvtanje da je neki drugi vremenski period bolji od onoga u kog živimo, odnosno zabludu koju predstavlja um ljudi kojima je teško da se suoče sa bolnom stvarnošću.
