Produktivnost, Život

Još jedan krug

Moje dve omiljene video igre, i igre na kojima sam od 1998. godine pa sve do danas provodio mogo više vremena nego što bi trebalo, su Football Manager i Civilizacija.

Obe igre su strateške; zahvtevaju mnoštvo planiranja, sadrže mnoštvo problema koji će remetiti vaše planove i na vama je odaberete taktiku pomoću koje ćete rešiti problem.

Obe igre su potezne; nakon što postavite vašu taktiku, odrigrate vaš potez, vaš protivnik će načiniti svoj potez, i u idućem krugu se sve ponavlja.

Problem kod ovih video igara je što su vrlo zarazne. Dok igrate menadžer reći ćete: “Još samo jedan meč, pa idem da spavam”, a u slučaju civilizacije, reći ćete: “Još jedan krug, pa idem da spavam.

A, kada prođe tak “joše jedan meč” ili taj “još jedan krug” desi će nešto zanimljivo. Vaš klub igra važan meč, počinje transfer sezona, ili u slučaju civilizacije, neko vam je objavio rat, ostao vam je još jedan krug da izgradite svetsko čudo…

Pre ili kasnije, shvatite da je vaše vreme za spavanje odavno prošlo.

Video igre su ciljano dizajnirane da na njima provodite što je više moguće vremena. Pred vas stavljaju male, lako rešive probleme, čije će vam rešavanje pružiti lažni osećaj ostvarivanja nečeg bitnog ili velikog, a vaš mozak će kao nagradu za tako nešto lučiti seratonin, što će vas navoditi da nastavite da igrate i da nastavite da se kupate u seratoninu.

Oduvek sam zavideo ljudima koji su mogli da postave vremensko ograničenje kada su u pitanju video igre. Odrede sebi 30-60 minuta u toku dana kada će igrati svoju omiljenu igru, i nakon što bi to vreme isteklo, radili bi nešto drugo.

U mom slučaju, kada sednem da igram video igru, znači da u toku tog dana, a često i nardenih nekoliko dana, neću ništa drugo raditi. Ako bih suviše kasno seo da igram video igru, proveo bih celu noć za računarom, a ako bih rano izjutra seo da igram video igru, možda bih legao na vreme, ali bih dan sigurno proveo za računarom.

Zarazna priroda video igara i moja nesposobnost da im odolim su mi oduvek stvarali probleme; posebno u srednjoj školi, kada je moje donošenje odluka bilo na najnižem stepenu, ali ni danas nije ništa bolje, jer postoje samo dve opcije po pitanju video igara; mogu ili da ne igram video igre uopšte, ili da ih igram čitav dan zanemarujući sve svoje obaveze.

Po mom mišljenju, problem video igara ne leži u njivoj nasilnoj prirodi, posebno zato što nisu sve igre nasilne, već u njihovom zavisnoj prirodi.

Naučnici su otkrili da su neki ljudi manje, a neki više skloni zavisnostima i ta zavisnost je direktno proporcionalna našoj sposobnosti da se odupremo hemikalijama koje naš mozak luči; tu pre svega mislim na seratonin, dopamin i druge hormone sreće, koji se luče kao posledica konzumiranja alkohola, droga, slatkiša, video igara, društvenih mreža, tv serija, ili bilo čega drugog što ne možemo da prestanemo da radimo.

Nameće se pitanje – A, kako čovek ne može da bude zavistan od nečeg dobrog? Jer,zavisnost od nečeg dobrog, može samo da ima svoje prednosti?

Zapravo ne može, a radoholizam je klasičan primer.

Rad, naravno, nije ništa loše. Štaviše, rad je nešto što donosi smisao našim životima, jer kroz rad naš život može da ima svrhu, bilo da je ta svrha indirektna, poput pukog obezbeđivanje materijalnih sredstava za porodicu radeći besmislene poslove, što je najniži stepen svrhe rada, ili da je to posao koji je od nekog značaja za zajednicu, kao što je to posao lekara, učitelja, advokata, i mnogih drugih profesija koji pored doprinosa finansijskoj stabilnosti radnika i članova njihovih porodica doprinose poboljšanju životne zajednice i rešavanju problema koje ljudi ne umeju da reše bez pomoći stručnih lica.

Problem nastaje kada radoholičar ne vidi zadovoljstvo ni u čemu drugom osim u poslu.

Isto tako, čokolada nije loša (ako nema mnogo šećera, što znači čokolada sa minumum 85% kakaa), jer kakao je bogat nutritivnim namirnicama, a seratonin kog ćemo izlučiti nakon što pojedemo čokoladu će nas učiniti srećnim, i u tome nema ništa loše, ali moramo da pazimo da ne preteramo.

Video igre nisu loše, jer mogu da nam pruže priliku da razvijamo naše strateške i taktičke sposobnosti bez posledica u stvarnom životu, ali samo pod uslovom da u njima ne preteramo, jer ako budemo preterali stvarni život neće ostati bez loših posledica.

Pored dobrih stvari od kojih možemo da budemo zavisni, postoje radnje koje nam pored pozitivnog iskustva ne nude nijednu drugu vrednost, poput alkohola, cigareta i drugih droga, i upotrebu tih sredstava bi svakako trebalo izbegavati, bilo da smo od njih zavisni ili ne.

Iduće pitanje koje se nameće jeste na koji način neko ko je zavisne prirode može da napravi balans i da iskoristi sve što video igre, društvene mreže, ili čokolada nude? Balans između posla, obrazovanja i zabave je nužan za zdravu psihu i zdravo funkcionisanje svakog pojedinca i ne bi trebalo odstraniti.

Ono što meni trenutno pada na pamet je da sve te stvari, koje nas čine srećnim, a nisu od egzistencijalnog značaja, mogu da služe kao nagrada za nešto što jeste nužno i od egzistencijalnog značaja.

Svakog jutra bi trebalo napraviti listu zadataka koje bi tog dana trebalo da izvršimo, i ako izvršimo 80% zadataka sa naše liste, možemo sebi da dozvolimo 30 minuta pukog zadovoljstva (recimo), a ako izvršimo 100% zadataka, možemo sebi da priuštimo 60 minuta pukog zadovoljstva. U suprotnom, tog dana nećemo dobiti nagradu.

Neki će vam preporučiti da odnos obaveze zabava bude drukčiji, recimo da radite 40 minuta, pa da priuštite 10 minuta zabave, ali ako ste skloni zavisnostima i ako se tih 10 minuta lako pretvori u mnogi više, onda bi trebalo izbegavati taj metod.

Shodno nagradama, trebalo bi uvesti i kazne; ako se 30 minuta zabave, pretvori u 60, a 60 minuta se pretvori 120, onda bi u narednih nekoliko dana trebalo sebi uskratiti taj vid nagrade.

Iako je ovo nešto što još uvek nisam testirao, i što možda nije održivo na duže staze, jer vrlo lako možemo da pokleknemo u nedostatku volje, definitivno je nešto što ću testirati u narednom periodu.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Teorija zavere

Neki ljudi veruju da iza svega postoje neki tajni politički motivi, političke agende, kojih niko nije svestan. Političari nam rade o glavi, novi virusi se stvaraju u laboratorijam da unište populaciju i ekonomije suparničkih država,…

Nije problem što mislimo da postoji tako nešto, jer sigurno se kroz istoriju više puta pokazalo kao istinito, problem je kada sedimo kod kuće, mariniramo mozak, i mislimo da smo “provalili” nešto ili nekoga; bez ikakvog dokaza, već na osnovu “zdravog razuma” i “logike”.

Verovanje da teorije zavere ne postoje je podjednako opasno kao i verovanje da teorije zavere postoje, ali je najopsanije od svega širiti paniku ili uveravati ljude da je sve u redu bez ijednog opipljivog dokaza.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Narandžasti ljudi koji imaju lica

Bez obzira na boju naše kože, ako našu fotografiju otvorimo u fotošopu, odaberemo alatku za uzimanje uzorka boje, i uzmemo uzorak boje naše kože, fotošop će nam pokazati narandžastu boju.

U osnovi, svi smo mi narandžasti ljudi, ali smo vremenom naučili da razlikujemo najmanje nijanse te palete pa našem oku te boje izgledaju drastično drukčije nego što u realnosti jesu.

Pored razlikovanja boje, veoma smo vešti u razlikovanju lica, ali ako opet pogledamo osnovu, svi smo isti; imamo dva oka, jedan nos, usta, i manje više sličan oblik lica, slične razmere, ali naš um ume da razlikuje i najmanje odstupanje. Oni koji umeju da crtaju znaju koliko će malo odstupanje od crta lica modela učiniti da crtež ne izgleda kao model već kao potpuno druga osoba.

S druge strane, nekim drugim bićima, koja ne umeju da razlikuju lica onako kako mi umemo, verovatno svi izgledamo isto, baš kao što nama svaka kišna glista izgleda isto.

Lica su toliko bitan deo prepoznavanja, da ćemo videti lica i tamo gde ih nema; dok gledamo oblake, ili komad hleba, ili mrlje na papiru, ili bilo koji neprepoznatljiv oblik ili scenu, naš um će tražiti slike lice.

Zato imamo mnoštvo hrišćana koji su spazili lik Isusa na komadu drveta ili na tost hlebu, ili na mnogim drugim mestima. Zanimljivo je da će uvek hrišćani pronaći lik Isusa, a da se to nikad neće desiti Indusu ili Budisti. Oni će naći likove svojij proroka, jer naš um traži ono što im je poznato.

Kada smo dobili neke od prvih slika sa Marsa, jedno brdo, uslikano pod određenim uglom i u toku određenog doba dana, delovalo je da ima oblik ljudskog lica.

Kako Nil Degras Tajson kaže u svojim master lekcijama, prva reakcija ljudi bila je da su počeli da veruju kako na Marsu postoji život, i da je to brdo možda neki mauzolej ili spomenik, ali čak i da postoji život na Marsu, verovatnoća da taj život ima oblik toliko sličan nama je mizerna.

Postoji toliko različitih oblika života na Zemlji koji nemaju nikakve sličnosti nama. Na primer, paprat nema lice, kišna glista nema lice, nijedna bakterija nema lice,…Samo sisari imaju lice slično našem.

Pogledajte, na primer, Australiju, ili dubine bilo okeana, gde su se biljni životinjski svet razvijli u izolaciji; sve izgleda potpuno vanzemaljski.

Zašto bi onda život na nekoj drugoj planeti izgledao iole slično životu na zemlji?

Voleli bismo da izgleda baš kao ovaj ovde, jer bismo onda imali s čim da ga poredimo i da ga, možda, bolje razumemo.

Ipak, čak i kod nas, ljudi, koliko god slično izgledali i koliko god smo manje više istog sastava. (65% našeg tela je kiseonik, 18,5% ugljenik, 10% vodonik, 3% azot) postoji nešto što nas čini različitim.

Ono što nas razlikuje je kultura u kojoj živimo, i kultura koja živi u nama. Neki tvrde da ne postoje dva identična mikrobioma, pa se može reći da je svako od nas jedan unikatan univerzum u svetu bakterija.

Kultura u kojoj živimo oblikuje naše misli, uverenja i postavlja vrednosti. Ta kultura se razlikuje od domaćinstva do domaćinstva, od ulice do ulice, od grada do grada, i što idemo dalje, te razlike postaju sve veće.

U Španiji se matadori bore sa bikovima. U Indiji ti bikovi šetaju ulicom. U Teksasu se ti bikovi služe uz svaki obrok.

Jedan od problema odlaska u inostranstvo i promene životne sredine je kulturološki šok; ono što je u jednoj kulturi normalno, u drugoj kulturi se smatra neprimernim, a ponekad čak i ne postoji u drugoj kulturi.

Na primer, u evropskoj kulturi se jede koristeći viljušku, nož, i kašiku i svako ima hranu u svom tanjiru. Na dalekom istoku se jede štapićima, hrana se nalazi na sredini stola koji se okreće i sve što se nalazi u tanjiru se deli sa drugima koji sede za stolom, a u Japanu se čak i ne sedi na stolicama, nego na podu.

Razlika u kulturama postoji i među različitim generacija koji su pripadnici iste mikro ili makro kulture. Tako imamo nerazumevanje između roditelja i dece ili učitelja i dece.

Mi smo narandžasti ljudi koji imaju lica. Ta lica nam služe za prepoznavanje svakog pojedinca koji sa sobom nosi određenu kulturu i određene vrednosti.

Problem leži u tome što svi mislimo da je naša kultura najbolja i najispravnija i razlike u kulturi su, pored različitih interesa, sigurno najveći izvori sukoba.

Da bismo nekog razumeli, i da bismo mogli da kažemo da živimo bez predrasuda, moramo da prihvatimo njegovu kulturu, ne boju kože ili bilo koje druge fizičke karakteristike.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Život

Informacija

Ponekad se pitam kada smo postali toliko gladni za informacijama da je naš pogled dobar deo dana zalepljen za sjajne ekrane telefona, tableta, i računara upijajući razne informacije sa društvenih mreža ili informativnih kanala?

Ali, kada bolje razmislim, ljudi su oduvek bili socijalna bića željna informacija. Može se reći da je sve počelo od logorske vatre kada su se ljudi svake večeri okupljali i razmenjivali priče. Može se pretpostaviti da su ti ljudi želeli da znaju šta njihovi susedi rade i misle, a ponekad su verovatno želeli da čuju neke priče koje potiču iz susednih plemena ili nekih izmišljenih svetova.

Vremenom se medijum za prenošenje informacija menjao, ali želja za informacijama nije očajavala. Od priča oko logorske vatre, prešli smo na spise, prvobitno zabeležene na kamenu, a zatim papiru, a danas u električnim kolima naših uređaja.

Informacije koje su opstajale najduže su one koje su u nama izazivale najviše emocija. Tako imamo priče iz Biblije koje nam daju nadu da ovo mesto koje nazivamo planeta Zemlja, stvarno može biti dobro i magično, ali i strašno i surovo, ako ne pazimo šta radimo. Te priče opstaju nekoliko milenijuma, baš kao i Ep o Gilgamešu, ili nekoliko vekova poput Romea i Julije ili Ane Karenjine.

Opstaju informacije koje u nama odjekuju i kojima se vraćamo i nakon što prođe mnogo vremena od kako smo ih prvi put primili.

Ta iluzija da smo danas žedniji za informacijama nego ikada je posledica jedne bitne promene koja se odigrala u svetu prenošenja informacija. Informacije se prenose brže i jeftinije nego ikada.

Bibliji je bilo potrebno nekoliko vekova da postane “viralna”, i da većina ljudi na ovoj planeti zna šta je Biblija. Danas, knjiga može da postane hit za svega nekoliko nedelja, a neki događaj koji se dogodio jutros, može da postane stara vest već popodne.

Pojavili su se novi izumi, poput štamparije, čiji su proizvod dnevne novine, pa smo svakog jutra mogli da znamo šta se juče dogodilo u našoj okolini.

Telefon i telegram su nam omogućili ne samo da znamo šta se juče dogodilo u našem gradu, već u državi, ili na drugom kraju sveta. Mogli smo da pratimo sve bitne svetske događaje, ali nismo mogli da znamo šta naša tetka iz Novog Sada radi, ili drugar iz klupe koji se preselio u Australiju nakon šestog razreda.

Sudeći po onome što smo danas u prilici da iskusimo verovatno bi nas mnogo više zanimalo ovo drugo, ali je bilo nepraktično i prilično skupo za novine da prate šta naš drugar ili naša tetka rade.

Nakon novina, pojavili su se radio i televizija koju su mnogo jeftinije i brže prenosili informacije, ali i dalje nije bilo vesti o tetki iz Novog Sada ili drugaru iz Sidneja.

Pojavom interneta stekli smo mogućnost da potpuno besplatno ili uz nemerljivo malo novca saznamo apsolutno sve što se na ovom svetu događa. Nisu neophodni novinari, ili novinske agencije, ili pripovedači, već će oni o kojima želimo da imamo informacije učiniti sami.

Pojavom kamera na mobilnim telefonima i još bržom internet konekcijom, u mogućnosti smo da pratimo sve uživo, ukoliko nam taj neko omogući.

Zahvaljujući toj brzini prenošenja informacija, u mogućnosti smo da provodimo čitav dan upijajući informacije iz života ljudi koje poznajemo, ali i onih koje ne poznajemo, ali imamo dovoljno informacija o njima kao da ih stvarno poznajemo, kao da smo proveli poslednjih nekoliko godina sa njima.

Pitanje koje je u ovoj situaciji bitno postaviti jeste – gde je granica? Kako da znamo gde da podvučemo crtu i da kažemo dosta mi je informacija za danas?

Žeđ za informacijam nikada ne može biti zadovoljena. Razlog tome je što nekada davno, baš zbog sporog prenošenja informacija, svaka informacija koju smo dobili nam je mogla biti od zanačaja, za opstanak ili za napredak, ili je jednostavno mogla biti zabavna.

Danas moramo da postavljamo vremenska ograničenja kada su u pitanju informacije, ali moramo takođe da filtriramo mnoge informacije, jer ako bismo ih sve konzumirali, ne bi nam ostalo vremena ni za šta drugo.

Dakle, idućeg puta kada budete listali izvore vaših informacija, zapitajte se od kakvog su značaja te informacije i koliko vam njihovo konzumiranje oduzima vremena od drugih stvari koje biste umesto toga mogli raditi i koje bi možda bile korisnije.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Instant zadovoljstvo

Kada ne možemo da upravljamo vlastitim odlukama, usled hemijskog disbalansa ili emotivne nestabilnosti, uvek posežemo ka instant zadovljstvu; TV, serije, filmovi, video igrice, društvene mreže, alkohol, droga…

Instant zadovoljstvo nije uvek i nužno loše, ali kada za njim posežemo, ako smo u mogućnosti, trebalo bi stati i zapitati se, šta bi bilo racionalnije učiniti umesto toga što trenutno radimo.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Sve za klik – “novinari”

Iako sam već pisao o clikcbait-u, ali u današnjem članku ću morati da se nadovežem na to.

Naime, od kako smo Sanja i ja pokrenuli Zagolaj, često smo dobili mejlove ili poruke gde sam prvi put čuo da su ljudi na “autofagija dijeti”.

I o autofagiji sam već pisao i prilično dugo istraživao, i moram da priznam da mi tumačenje ovog regulatornog biološkog mehanizma kao “dijete”, ide na živac.

AUTOFAGIJA NIJE DIJETA!

Dugo sam se pitao ko je izvor ove budalaštine, pa sam odlučio da pitam DuckDuckGo, pošto mi i Google ide na živac.

Odgovor sam našao, a gde drugo nego u Bljucu; (nije štamparska greška). Neko od “savesnih novinara ili novinarki” bljuc žene je proveo 3 minuta istražujući autofagiju, a još savesniji urednik ili urednica je odlučio da je bolje povezati naslov tog članka sa “čudotvornom dijetom” jer će tako skupiti više klikova.

Onda su još neki drugi “novinari” i “blogeri” proveli čitav minut da prekopiraju taj tekst. 1, 2, 3, 4

Zapravo, možda je taj čitav proces čuven u resavskoj, prepisivačkoj, školi, išao drugim tokom, ali to sad nije toliko ni bitno.

Drugi su čuli za ovu “dijetu” pa su odlučili da napušu opširniji tekst 1, 2, onda su opet neki prepisali 1.

Vrlo zanimljiv pristup “novinarstvu” i vrlo zanimljiv pristup “istraživanju” i širenju “korisnih infromacija”.

Moj savet je, da vrlo dobro proverite izvore vaših informacija, jer je agenda većine novina i blogera da dobiju klikove, a ne da vas nečemu nauče.

Ukoliko želite da saznate šta je autofagijA, i dobro se vladate engleskim jezikom, EDx je u saradnji sa Tokio univerzitetom pokrenuo kurs na ovu temu, na kog još uvek možete besplatno da se prijavite ovde.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Jedna stvar

Koliko god nešto voleli da radimo, bitno je da stvorimo raznolikost u našem delanju, jer ćemo se brzo zasititi.

Odradite projekat i pređite na drugi, ali to ne važi samo za lični razvoj ili posao, već i za zabavu.

Na primer, koliko god voleli da pišemo, ako je pisanje jedino što radimo u toku dana dosadiće nam.

Koliko god voleli da crtamo, ako je crtanje sve što radimo u toku dana, dosadiće nam.

Koliko god voleli da gledamo filmove, ako je gledanje filmove sve što radimo u toku dana, dosadiće nam.

Zašto onda ne bismo organizovali dan tako da malo pišemo, malo crtamo, i malo gledamo filmove?

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Sam

Ne znam za vas, ali ja jedino mogu da pišem u tišini, kada sam sâm.

Nije mi problem da pišem u kafićima, gde mi se niko ne obraća, ali mi je veliki problem da pišem kod kuće, kada su moji ukućani budni i kada mi se svako malo obrate.

U toku pisanja u mojoj glavi se poput voza naninže mnoštvo misli koje čekaju na svoj red da budu zapisane. Taj niz je veoma krhke prirode i kada me prekinu on se rasprsne poput balona od sapunice i zauvek nestane.

Konstanto prekidanje predstavlja poseban problem kada pisanje ide teško, a to će se dešavati bez obzira na iskustvo i nivo veštine.

Pisanje je, dakle, samačka profesija i postoji dva načina da se to ostvari:

  • Da posedujete kancelariju u kojoj vas niko neće ometati.
  • Da pišete dok svi drugi spavaju.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli, Motivacija, Život

Koja osobina je ključna za uspeh?

Kada ste učitelj živite u prokletsvu Platonove Alegorije pećine; znate nešto što drugi ne znaju, ali čak i kada ih naučite nečemu, shvatite da to nije dovoljno da dođe do promene ili uspeha uopšteno.

Kao učitelj, neuspeh onih koje obrazujem doživljavam kao sopstveni neuspeh.

Naime, Sanja i ja na Zagolaju učimo ljude o štetnosti šećera i prerađenih ugljenih hidrata, pre svega žitarica, ali i pored znanja koje ljudi koji nas prate steknu, oni nastavljaju da jedu sve što ne bi trebalo da jedu, i to je veoma bolno, posebno jer nam je stalo da pomognemo.

Pitam se, koja je ključna osobina neophodna da bi došlo do promene; bilo na ličnom ili na globalnom planu?

Znanje

Prvo što se nameće je znanje., ali smo već ustanovili da znanje nije dovoljno.

Ako znamo da nešto što radimo, na primer pušenje, nije dobro za nas, onda bi to trebalo da prestanemo da radimo.

Svi znamo koliko je pušenje štetno, čak iako ne znamo, vrlo lako to možemo da saznamo sa pakovanja cigareta, ali da bismo ostavili cigarete potrebno je nešto drugo, što nije znanje.

Isti slušaj je sa ishranom; mnogi znaju da su šećer i drugi prerađeni ugljeni hidrati loši za zdravlje, da direktno povezani sa gojaznošću, dijabetesom, srčanim oboljenjima, kancerom, alchajmerom, ali to nas ne sprečava da jedemo slatko, da jedemo testo, kad god za to imamo prilike.

Ali nije bitno samo znanje o važnosti promene, već je neophodno posedovati i zanje o tome kako izvršiti promenu.

  • Ako želimo da smršamo moramo znati kako ćemo to učiniti.
  • Ako želimo da ostavimo pušenje, moramo da znamo kako ćemo da prebrodimo krize.
  • Ako želimo da spremimo ispit, moramo da znamo kako se sistematski uči, koliko ja san bitan za transfer informacija iz frontalnog dela mozga u regiju odgovornu za dugotrajno pamćenje

Ali znanje, samo po sebi, nije dovoljno.

Želja

Da li je želja ključna za promenu?

Mark Tven je jednom rekao:

Ostaviti pušnje je nešto najlakše na svetu. Znam, jer sam to učinio već hiljadu puta.

Mark Tven

Ako ste pušač, ili ako ste bili pušač, ili ako poznajete nekog ko je pušač, znate da nijedan pušač ne manjka željom za ostavljanjem ove loše radnje. Često ćete od pušača čuti: “Želim da ostavim pušenje!” ili “Od sutra ostavljam cigarete!” A, onda se ne dogodi ništa.

Isti slučaj je sa odlaskom u teretanu, sa skidanjem kilograma, sa promenom ishrane, sa spremanjem ispita, sa suočavanjem sa bilo kojom drugom životnom promenom koja zahteva da u njeno ostvarivanje unesemo određeni rad i trud.

Još jedan klasičan primer koji pokazuje da želja nije ključna za promenu jeste činjenica da mnogi žele da nauče da sviraju neki muzički instrument, dakle imaju želju, ali nedostaje im nešto da prođu kroz taj bolan proces sticanja znanja i veštine; nisu spremni da vežbaju.

Možda najbolji primer da želja nije dovoljna, jeste što veliki broj ljudi želi da bude bogat, da zarađuje više, ali ako bi to moglo bez mnogo truda; da nam šef poveća platu, a da nam ne poveća obaveze; da dobijemo na lutriji; da nasledimo neko bogatstvo; da nađemo kofer pun para ili neki dijamant…

Disciplina

Kada smo ustanovili da znanje i želja nisu dovoljni, ono što se iduće nameće jeste disciplina da se plan sprovede u delo.

Za nekog kažemo da je disciplinovan ako se drži pravila ili ako se drži plana kog je zacrtao; svakodnevno odlazi u teretanu, svakodnevno se zdravo hrani, svakodnevno uči za ispit, svakodnevno vežba klavir…

A šta je sa ljudima koji su disciplinovani u jednoj sferi, a u drugoj nisu?

Na primer:

  • svakodnevno vežbaju, imaju znaje o hrani, imaju želju da budu zdravi i da se hrane zdravo, ali i dalje jedu hranu koja ne predstavlja baš najbolji izbor;
  • svakodnevno piju lekove za pritisak, zahteva disciplinu, imaju znanje i hrani, imaju želju da ozdrave, ali ne mogu da izbace šećer iz ishrane;
  • završili su medicinski fakultet, što zahteva disciplinu, imaju znanje o fiziologiji čoveka, imaju želju da ostave cigarete, ali ne mogu da se nateraju;
  • mnogi ustaju svako jutro u 5 i odlaze da rade posao koji mrze; to zahteva izuzetnu disciplinu

Motivacija

Iako motivacija može da deluje isto što i želja, postoji veoma bitna razlika jer možemo da imamo želju da uradimo nešto, ali ako nismo motivisani, nećemo to i uraditi.

Druga razlika je što motivacija može da dolazi spolja, dok želja uvek dolazi iznutra.

Imamo želju da ostavimo cigarete, a jedan od motiva za ostavljanje cigareta je novac; zamislite koliko bismo samo novca uštedeli kada bismo ostavili cigarete?

Da, ta motivacija nikad ne pali kada je u pitanju ostavljanje cigareta. Novac, ali ni očuvanje zdravlja, očuvanje životne sredine, nisu dovoljno dobri motivi za ostavljanje cigareta.

Motivacija često dolazi kao proizvod znaja i/ili želje.

Znamo da nas slatko goji, znamo da ćemo smršati ako prestanemo da jedemo slatko, želimo da smršamo, a razlog iz kog želimo to da uradimo predstavlja izvor naše motivacije; želimo da smršamo da bismo se dopali potencijalnom partneru, da bismo lepše izgledali, da bismo obukli haljinu koju nismo nosili 10 godina…

Volja

Volja predstavlja našu sposobnost da svesno upravljamo ponašanjem u postizanju postavljenog cilja.

Ako imamo volju da naučimo da sviramo klavir, proći ćemo kroz sve neophodne korake da steknemo tu veštinu.

Ako imamo volju da ostavimo cigarete, proći ćemo kroz sve neophodne korake da bismo ostavili cigarete.

Problem sa voljom je što se svakodnevno budimo sa određenom dozom volje i svaki put kada donosimo odluku, koliko god trivijalno delovala, mi trošimo određenu dozu te volje.

  • Šta ću da pojedem za doručak? Jaja ili krofnu?
  • Šta ću danas da obučem?
  • Kako ću da idem na posao (peške, bicikom, autobusom, autom…)

Na kraju dana, ako smo doneli više odluka nego što možemo, često ćemo reći:

  • “namam volje da učim,”
  • “nemam volje da ostavim pušenje”,
  • “nemam volje da vežbam,”
  • “nemam volje da čitam knjigu,”
  • “nemam volje da se hranim zdravo,”

I umesto da učimo, gledaćemo seriju, zapalićemo cigaretu, sedećemo na kauču, i jesti čips. I do promene nikada neće doći.

Da li nam je potrebno od svega po malo?

Ispostavlja se da jeste, ali i nije.

  • Znanje nam je preko potrebno, jer bez znanja nećemo imati ni želju, ni motivaciju, a samim tim ni disciplinu, a ni volju da nešto uradimo.
  • Ako imamo znanje, a nemamo želju, nijedna od drugih osobina nam neće igrati ulogu.
  • Ako imamo sve osim discipline koja će nas naterati da se svakog dana pojavimo i odradimo posao, teško da ćemo uspeti.
  • Ako nam nedostaje motivacija, brzo ćemo odustati.
  • Ako nam nedostaje volja, nećemo ni početi.

Reklo bi se da smo prokleti, jer kako god okrenemo, pre ili kasnije će se dogoditi da potrošimo našu volju, ostanemo bez motivacije, izgubimo disciplinu, a možda izgubimo i želju.

A šta ako imamo sve, imamo znanje, imamo želju, imamo disciplinu, motivisani smo, voljni smo, a opet ne uspemo?

U tom slučaju, znači da imamo viška; imamo nešto što nam ni po koju cenu ne treba; imamo izgovor;

  • star sam
  • mlad sam
  • to mi je u krvi
  • glup sam
  • roditelji me nisu voleli
  • moj brat je bio siledžija
  • stidljiv sam
  • devojka me je ostavila
  • nemam vremena
  • skupo je
  • nema koristi
  • stidljiv sam
  • niko me ne voli
  • umoran sam
  • gladan sam
  • nervozan sam/nemam živaca
  • nemam para
  • teško mi je
  • nisam takva osoba
  • svi su bolji od mene
  • ne isplati se

Izgovora je bezbroj, a dovoljan je samo jedan da nas sputa u donošenju bilo kakve promene u našim životima.

Zato, ako želimo da uspemo u nečemu, moramo da shvatimo jedno:

Nema izgovora.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.

Misli

Korak po korak

U industrijskom dobu, naučeni smo da život može da se vodi korak po korak:

  • završimo školu
  • zaposlimo se u oblasti za koju smo se školovali
  • radimo 40 godina na radnom mestu za koje smo se školovali
  • penzionišemo se

U novoj eri, u kojoj se trenutno nalazimo, život prestaje da funkcioniše na taj način i otvara nam mogućnost da radimo nešto poput ovoga:

  • postanemo eskpert u jednoj ili više oblasti i nikada ne prestajemo da se obrazujemo
  • ostavljamo trag na internetu u vidu sadržaja koji kreiramo, i taj trag će nam služiti kao portfolio i marketinški materijal
  • na osnovu traga koji smo ostavili bivamo angažovani na različitim projektima koji zahtevaju naše veštine
  • penzionišemo se kad steknemo mogućnost za to

Druga putanja može da izgleda ovako:

  • postanemo eskpert u jednoj ili više oblasti i nikada ne prestajemo da se obrazujemo
  • ostavljamo trag na internetu u vidu sadržaja koji kreiramo, i taj trag će nam služiti kao portfolio i marketinški materijal
  • oni koji pronalaze vrednost u našem sadržaju nas plaćaju da kreiramo taj sadržaj
  • kreiramo premium sadržaj koji je dostupan samo uz pretplatu
  • objavljujemo knjige
  • pravimo kurseve
  • pravimo aplikacije
  • kompanije čiji se proizvodi uklapaju u naš sadržaj sponzorišu naš rad
  • penzionišemo se kad steknemo mogućnost za to

Treća putanja može da izgleda ovako:

  • postanemo eskpert u jednoj ili više oblasti i nikada ne prestajemo da se obrazujemo
  • ostavljamo trag na internetu u vidu sadržaja koji kreiramo, i taj trag će nam služiti kao portfolio i marketinški materijal
  • identifikujemo problem s kojima se određena grupa ljudi suočava
  • napišemo projekat koji će rešiti problem određene grupe ljudi
  • nađemo resurse za realizaciju projekta
  • ponovimo dok ne steknemo uslove da se penzionišemo

Ovo su samo tri modela, a uz dovoljno kreativnosti, broj modela postaje mnogo veći, ali ono što je zajedničko za sve je da postanemo eksperti, da ostavljamo trag na internetu, i da ne postoji jednostavno i jedinstveno, korak po korak, uputsvo za život.

Zapravo, korak po korak pristup životu je jedino i postojao u industrijskom dobu, a kreiran je od strane industrijalaca čiji je cilj bio da stvore veliki broj lako zamenljivih radnika koji bi radili jednostavne poslove i donosili im profit; sastavi deo A sa delom B, izračunaj ovo, prevezi ovo sa tačke A do tačke B.

Lako zamenljivi, jer ako ste vozač kamiona, i vašem gazdi se ne sviđa kako vozite kamion, vrlo lako će naći drugog.

S druge strane, ako ste ekspert u nekoj ili više oblasti, vrlo lako možete biti jedina osoba koja može da reši određeni problem i samim tim nećete biti lako zamenljivi.

Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl.