Misli

Narandžasti ljudi koji imaju lica

Bez obzira na boju naše kože, ako našu fotografiju otvorimo u fotošopu, odaberemo alatku za uzimanje uzorka boje, i uzmemo uzorak boje naše kože, fotošop će nam pokazati narandžastu boju.

U osnovi, svi smo mi narandžasti ljudi, ali smo vremenom naučili da razlikujemo najmanje nijanse te palete pa našem oku te boje izgledaju drastično drukčije nego što u realnosti jesu.

Pored razlikovanja boje, veoma smo vešti u razlikovanju lica, ali ako opet pogledamo osnovu, svi smo isti; imamo dva oka, jedan nos, usta, i manje više sličan oblik lica, slične razmere, ali naš um ume da razlikuje i najmanje odstupanje. Oni koji umeju da crtaju znaju koliko će malo odstupanje od crta lica modela učiniti da crtež ne izgleda kao model već kao potpuno druga osoba.

S druge strane, nekim drugim bićima, koja ne umeju da razlikuju lica onako kako mi umemo, verovatno svi izgledamo isto, baš kao što nama svaka kišna glista izgleda isto.

Lica su toliko bitan deo prepoznavanja, da ćemo videti lica i tamo gde ih nema; dok gledamo oblake, ili komad hleba, ili mrlje na papiru, ili bilo koji neprepoznatljiv oblik ili scenu, naš um će tražiti slike lice.

Zato imamo mnoštvo hrišćana koji su spazili lik Isusa na komadu drveta ili na tost hlebu, ili na mnogim drugim mestima. Zanimljivo je da će uvek hrišćani pronaći lik Isusa, a da se to nikad neće desiti Indusu ili Budisti. Oni će naći likove svojij proroka, jer naš um traži ono što im je poznato.

Kada smo dobili neke od prvih slika sa Marsa, jedno brdo, uslikano pod određenim uglom i u toku određenog doba dana, delovalo je da ima oblik ljudskog lica.

Kako Nil Degras Tajson kaže u svojim master lekcijama, prva reakcija ljudi bila je da su počeli da veruju kako na Marsu postoji život, i da je to brdo možda neki mauzolej ili spomenik, ali čak i da postoji život na Marsu, verovatnoća da taj život ima oblik toliko sličan nama je mizerna.

Postoji toliko različitih oblika života na Zemlji koji nemaju nikakve sličnosti nama. Na primer, paprat nema lice, kišna glista nema lice, nijedna bakterija nema lice,…Samo sisari imaju lice slično našem.

Pogledajte, na primer, Australiju, ili dubine bilo okeana, gde su se biljni životinjski svet razvijli u izolaciji; sve izgleda potpuno vanzemaljski.

Zašto bi onda život na nekoj drugoj planeti izgledao iole slično životu na zemlji?

Voleli bismo da izgleda baš kao ovaj ovde, jer bismo onda imali s čim da ga poredimo i da ga, možda, bolje razumemo.

Ipak, čak i kod nas, ljudi, koliko god slično izgledali i koliko god smo manje više istog sastava. (65% našeg tela je kiseonik, 18,5% ugljenik, 10% vodonik, 3% azot) postoji nešto što nas čini različitim.

Ono što nas razlikuje je kultura u kojoj živimo, i kultura koja živi u nama. Neki tvrde da ne postoje dva identična mikrobioma, pa se može reći da je svako od nas jedan unikatan univerzum u svetu bakterija.

Kultura u kojoj živimo oblikuje naše misli, uverenja i postavlja vrednosti. Ta kultura se razlikuje od domaćinstva do domaćinstva, od ulice do ulice, od grada do grada, i što idemo dalje, te razlike postaju sve veće.

U Španiji se matadori bore sa bikovima. U Indiji ti bikovi šetaju ulicom. U Teksasu se ti bikovi služe uz svaki obrok.

Jedan od problema odlaska u inostranstvo i promene životne sredine je kulturološki šok; ono što je u jednoj kulturi normalno, u drugoj kulturi se smatra neprimernim, a ponekad čak i ne postoji u drugoj kulturi.

Na primer, u evropskoj kulturi se jede koristeći viljušku, nož, i kašiku i svako ima hranu u svom tanjiru. Na dalekom istoku se jede štapićima, hrana se nalazi na sredini stola koji se okreće i sve što se nalazi u tanjiru se deli sa drugima koji sede za stolom, a u Japanu se čak i ne sedi na stolicama, nego na podu.

Razlika u kulturama postoji i među različitim generacija koji su pripadnici iste mikro ili makro kulture. Tako imamo nerazumevanje između roditelja i dece ili učitelja i dece.

Mi smo narandžasti ljudi koji imaju lica. Ta lica nam služe za prepoznavanje svakog pojedinca koji sa sobom nosi određenu kulturu i određene vrednosti.

Problem leži u tome što svi mislimo da je naša kultura najbolja i najispravnija i razlike u kulturi su, pored različitih interesa, sigurno najveći izvori sukoba.

Da bismo nekog razumeli, i da bismo mogli da kažemo da živimo bez predrasuda, moramo da prihvatimo njegovu kulturu, ne boju kože ili bilo koje druge fizičke karakteristike.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.