Preporuka knjige

Knjige koje vam menjaju pogled na život

Ne postoji mnogo knjiga za koje mogu da kažem da su mi promenile pogled na život, ali takve knjige se po pravilu dogode u pravom trenutku, baš kada smo spremni za promenu.

Jedna od takvih je svakako Mali Princ – Antoan de Sent Egziperia. Dok sam spremano ispit iz dečje književnosti nisam ni pomislio da ću zahvaljujući literaturi prevashodno namenjenoj deci početi da preispitujem postavku prioriteta u vlastitom životu, ali to je upravo ono što se dogodilo nakon što sam pročitao Malog Princa.

Iduća knjiga koja je okrenula moju percepciju za 180 stepeni i zahvaljujući kojoj sam imao dovoljno snage i motivacije da završim svoj roman bila je A Movable Feast, memoari Ernesta Hemingveja. 

Kada saznate da neko poznat po svome heorizmu i muškosti ima svoje ranjive, emotivne strane i kada znate da je jedan literarni genije na početku svoje karijere imao iste stvaralačke probleme kakve i vi imate, onda dobijete krila da stvarate i grešite, baš kao što su svi na početku grešili.

Poslednja knjiga koje mi je pomutila um je 12 Rules for Life by Jordan B Peterson. Na žalost, ova knjiga još uvek ne postoji na srpskom, ali siguran sam da će biti prevedena. Peterson predstavlja život na jedan krajnje unikatan način, kroz filozofiju, religiju i psihologiju i daje neke praktične savete koje mogu da olakšaju mnogo probleme. 

Život

Radite ono što volite

Čovek je kreativno biće i svi se rodimo sa nagonom za svtaranjem i jedino se naši medijumi razlikuju. Neko više voli da crta, neko piše, neko se bavi muzikom, neko pleše, neko zida, neko kuva, neko pravi nameštaj… ali svi imamo nešto što volimo da radimo.

Kada smo bili deca, jedva smo čekali raspust kako bismo imali dovoljno slobodnog vremena da radimo ono što volimo.

Kada smo se zaposlili, jedva smo čekali godišnji odmor kako bismo imali dovoljni slobodog vremena da radimo šta god volimo.

Kada konačno dočeka penziju, većina ljudi ne znaju šta će sa slobodnom vremenu jer nikada nisu imali dovoljno vremena da bi radili ono što vole.

Nije problem u vremenu; svi imao istih 24 sata. Problem je u prioritetima.

Kada dođemo iz škole suviše smo zauzeti drugim stvarima da bismo radili ono što volimo.

Kada dođemo s posla suviše smo zauzeti drugim stvarima da bismo radili ono što volimo.

Kada odemo u penziju zaboravimo šta smo to tačno voleli. 

Ako ono što želite da radite postavite kao prioritet i uvek ćete naći vremena za to. Nekada je i deset minuta dnevno sasvim dovoljno da bismo ostali u dobrim odnosima sa našim strastima, ali siguran sam da svako može da nađe 2 sata u toku dana koja može da utroši radeći stvari koje voli.

Pisanje

Ali ja ne volim kelj

Između ostalog, ne jedem većinu voća. 

Ne kažem da je voće loše. Voće je i te kako dobro, posebno za decu. Voće je odličan slatkiš, ako imate problema sa slatkišima, ali voće je svakako nešto bez čega možete preživeti.

Kada ljudi saznaju da ne jedem voće, uglavnom izbeče oči. 

Ne jedeš voće!? A vitamini?

Jedem bobičasto voće ( borovnice, jagode, maline i kupine) jer se najsporije pretvara u šećer. Zapravo, češće ga pijem u nekom smutiju baš kao i spanać, koji su odlični izvori hranljivih materija.

Jedem koštuničavo voće, što je odličan izvor dobrih masti i proteina.

Ne jedem voće natovareno šećerom koje stvara problema mojoj jadnoj jetri sistematski uništavanoj alkoholom i kuhinjskim šećerom (saharozom).

Imamo običaj da onima koji leže u bolnici odnesemo punu korpu voća. Otud, pretpostavljam, čuđenje kada kažem da ne jedem voće i kada tvrdim kako voće na neki način utiče loše na zdravlje.

Nakon inicijalnog zaprepešćenja, moj sagovornik uglavnom neko vreme ćuti i izbegava temu o ishrani, misleći, neka ti je bog u pomoći, a onda me pita nešto poput:

A banane? Zašto ne jedeš banane? Banane imaju mnogo kalijuma. 

Na tako nešto već imam spreman odgovor:

Kelj, baš kao i većina zelenog, lisnatog povrća ima znatno više kalijuma nego banana.

Ono što često čujem kao odgovor je:

Ali ja ne volim kelj.

Tim odgovorom sva diskusija o hrani se završava; bar što se mene tiče.

Iz nekog razloga je potpuno normalno ne jesti nešto što ne volite iako je hranljivo i korisno za tvoj organizam, ali nije u redu ne jesti nešto što je ukusno, poput banane ili ma kog slatkiša, i nema ni blizu hranljivih materija koliko ono što ne volite.

Takođe, u redu je ne jesti nešto što smatrate da nije etički, kao na primer meso, iako meso, posebno riba, sadrži neke od esencijalnih hranljivih materija, poput omega 3 masnih kiselina koje se mogu naći u ribi i u govedini.

Sve se svodi na prioritete. 

Šta vam je važnije? Da uživate u trenutku i ne mislite na dugotrajne posledice ili da pojedete nešto što možda ne volite, ali će se pozitivno odraziti na vaše zdravlje? Da li vam je bitniji vaš život, život vaše dece ili život krave ili kokoši?

Odlučite sami.

Život

Svi smo mi političari i fudbalski selektori

Od kako sam pre tri godine kupio kartu u jednom smeru i otišao iz Srbije, skoro da ništa ne znam o političkoj sceni u Srbiji.

Nemam lični profil na društvenim mrežama i nemam zidove na koje neko može da mi kači sve ono što je aktuelno. To rušenje zidova sa mojih društvenih mreža i odlazak iz Srbije donelo mi je veliku slobodu i mogućnost da radim na ličnom razvoju. 

Kada ste tri godine izolovani od konstantnog bombardovanja vestima možete da uočite u kojoj meri to negativno utiče na naše živote.

Jedna stvar je zajednička dobrom delu nas koji smo otišli. Kada sletimo na razne aerodrome širom planete naši telefoni su zatrpani aplikacijama Blica, B92, N1, i drugih medija jer ne želimo ništa da proupustimo; želimo da budemo tamo odakle smo otišli, gde nam nije bilo baš najbolje; što je krajnje paradoksalno. A onda, nakon nekog vremena, obrišemo sve te aplikacija i shvatimo koliko je to zapravo oslobađajuće.

Ne znam da li nas, Srba, ima mnogo u Kini, ili jednostavno nekako privlačimo jedni druge kao magneti. Samo u školi u kojoj radim, od 8 stranih nastavnika, petoro ih je iz Srbije. Dok sam živeo u Pekingu, taj broj je bio znatno veći i, koliko god to čudno zvučalo, u Kini sam sasvim slučajno upoznao mnogo ljudi iz raznih delova Srbije. 

Kada bi neko počeo razgovore o politici ili kad bih zapazio da čitaju Blic, gledao bih da te osobe isključim iz svog života. Nisam ostavio ljude do kojih mi je stalo da bih na dalekom istoku stvorio kružok nepoznatih ljudi koji će doprineti da se osećam kao tamo odakle sam otišao jer mi nije bilo dobro. 

U Srbiji, svi smo mi političari i fudbalski selektori. Kada reprezentacija izgubi meč, svi znamo šta je selektor trebalo da uradi.

Isti slučaj je i sa politčkom scenom; kada neko nešto uradi ili ne uradi kako bi trebalo, svi znamo šta je taj neko trebalo da uradi, ali niko od nas se ne usuđuje da bude taj koji će nešto uraditi.

Moja supruga ima izraz za to, kaže:

Sve su to fejsbuk komentatori. 

To su oni ljudi koji provedu dan savetujući druge, ostavljajući cinične komentare, sređujući tuđe živote dok im je sopstveni u rasulu. 

Moram da napomenem da sam lično bio prvi koji je dobio titulu fejsbuk komentatora, sasvim zasluženo. 

U Kini je potpuno drugačija situacija. Ovde se niko ne bavi fudbalom i politikom. To je već neka druga krajnojst koja je podjednako loša kao i ona u Srbiji.

Ne postoji sloboda govora, a cenzura je neviđena, ali ljudi deluju srećno.

Ne mešaju se u političke odluke jer nisu političari. Ne mešaju se u odluke selektora, jer nisu selektori. Ovde ljudi imaju neke svoje probleme koje bi trebalo da reše i rešavaju ih.

Tačno je da na taj način političari imaju apsolutnu moć i da bi trebalo da postoje neke grupe koje će sve to da preispitaju, ali, ako mene pitate, te grupe bi takođe trebalo da budu političke, a ne neki ljudi koji inače voze Uber, rade u butiku, predaju engleski ili šta god već ljudi mogu da rade kada se ne bave politikom.

Za razliku od Kine, u Srbiji, svi se bavimo politikom, bilo da prodajemo patike ili povrće na pijaci, radimo u školi, na fakultetu, u nekoj fabrici, a posebno ako smo javne ličnosti.

Javne ličnosti imaju ogroman teret na sebi, da iskažu svoje političko opredeljenje samo zato što mogu da utiču na mišljenje ljudi koji ih prate. I dok te iste javne ličnosti mise da mogu nešto svojim govorom da promene i da utiču na političare, ovi ih koriste za skupljanje glasova jer ćemo možda glasati za njih ako se neko koga poštujemo pojavi na njihovoj strani.

Otuda imate glumce, muzičare, voditelje raznih TV emisija, i druge kvazi i prave intelektualce koji će svaki intervju da pretvore u političku debatu. 

Šta tačno neko ko tri puta nedeljno izvodi Nušića, ili ima tri koncertna nastupa, ili sedi i piše romane, zna o vođenju države? Praktično ništa, ali novinar će pre ili kasnije skrenuti temu na tu vodenicu i umetnik će iz pristojnosti ili iz nekog hira, izneti svoje mišljenje. 

Ako neko zapravo zna i ima ambicije da se bavi politikom, zašto mu to nije profesija, već radi ono što već radi?

Kako je moguće da se intervju s nekim ko je umetnički stvaralac, intevju koji traje više od sat vremena, vreme koje sam utrošio gledaući ga, svodi na njegovo mišljenje o vladajućoj garnituri?

Zašto, umesto toga, ne bih mogao da saznam više o njihvom stvaralačkom procesu; s kojim dilemama se bore kada pišu pesmu ili knjigu, ili kada su na sceni pred upaljenim kamerama? Zašto ne ulazimo duboko ljudska dostignuća, već gazimo plićakom ljudske gluposti?

Odgovor je kranje jasan. Neke priče prodaju novine, skupljaju lajkove, šerove… zarađuju nam novac. Ove druge priviku vrlo mali broj ljudi i mi nemamo mnogo vajde od toga.

Imamo dnevne novine koje se bore za svakog čitaoca pa na dve susedne strane možete naći tragediju koja je zadesila Siriju i nago telo neke od učesnica nekog od rijaliti programa. Time su zadovoljili i one koji žele da budu informisani i one koji žele da se zabave tuđim jadom.

Novinari, s druge strane, su se podelili u dve branše. Tako imam one koji su specijalizovani za rad u žutoj štampi i zadiru duboko u privatni život javnih ličnosti, u sve ono što ne bi trebalo da prelazi pragove i privatnost njihovih domova i imamo one druge koji zadiru u političke stavove. Od ta dva, ne znam šta mi se više gadi.

Kada bih svakog dana, umesto da pišem o produktivnosti, o pisanju, o knjigama koje čitam, o filmovima koje gledam, o svojim mislima koje me muče, komentarisao šta je predsednik rekao i učinio, i još ako bih to radio uz izvesnu dozu cinizma, moj blog bi sigurno bio čitaniji, ali to nije ono što želim, niti umem da ponudim alternativu za bilo šta što predsenik radi ili kaže; nisam političar i ne znam kako se upravlja državom i kritiku toga ću prepustiti onima koji su za to stručni.

Svi smo mi pametni u četiri zida

Vođeni primerom javnih ličnosti i usled konstantnog izlaganja političkim dešavanjima, takvi razgovori nisu uobičajeni samo u medijima. Naprotiv, takvi razgovori su svakodnevica za trpezarijskim stolom. 

Jedan moj prijatelj ume da kaže:

Svi smo mi pametni u četiri zida.

I u pravu je. Svi znamo sve najbolje, a kada dođe momenat da zapravo preduzmemo akciju, onda palicu predajemo nekom drugom; nekom koga ćemo kasnije moći da kritikujemo.

Ljudi se bave gradovima na vodi, fontanama, ciglama u nekim ulicama koje su renovirane, umesto da sređuju sopstveni dom i sopstveni život. 

Lakše je pronaći krivca u nekom drugom nego priznati sopstene greške i preuziti odgovornost za sopstveni život. Mnogo je lakše kritikovati ono što drugi nisu uspeli da srede i na šta ne možemo da utičemo, nego srediti nešto što sami možemo da sredimo.

Sređivati nešto znači preduzeti izvesnu akciju; bilo to čišćenje stana ili uma.

Kritikovati nešto ili nekoga znači ignorisati vlastite probleme i isticati tuđe i tako ispasti dobar u vlastitim očima jer eto neko ima većih propusta nego ja, koji samo nisam oprao sudove ili nisam skuvao detetu ručak već sam mu da pare za pljeskavicu.

Svestan sam da ovom svojom kritikom, ovim tekstom, skačem sam sebi u stomak i da sam ovim pute ništa drugo nego fejsbuk komentator i fudbalski selektor, i da možda zvučim kao neko ko brani vladajuću garnituru, ali nije ni najmanje onako kako izgleda. Moji motivi su krajnje usmereni ka vama.

Želim da istaknem koliko se možda isuviše bavimo politikom i da bi to trebalo prepustiti političarima. Ne kažem da se više nikada ne bavite politikom jer takvo stanje može da bude opasno, ali smanjite makar malo.

Možda su sve one godine represije u kojima nismo mogli da se bavimo politikom uticale na to da sada, kada konačno možemo, i kada konačno svako može da kaže šta hoće, činimo to intenzivno, pa smo sada kao pušteni s lanca.

Čak i ako je to tačno – zakočite malo.

Zar nemate pametnija posla?

Probajte da se izvesno vreme isključite iz svega i radite nešto od čega ćete imati koristi, umesto da mlatite praznu slamaricu.

Prosečan čovek provode 4-6 sati na društvenim mrežama; prosečan čovek u Srbiji provede 4-6 sati na društvenim mrežama baveći se politikom i isto toliko van društvenih mreža.

Neka bude da 4 sata dnevno vodite diskusije o politici, čitate i gledate vesti. 

To je 28 sati nedeljno. 

Ako prosečan mesec ima 4 nedelje, to je 112 sati mesečno. 

To je više od pola radne norme, koja iznosi 172 sata. 

To je 14 radnih dana mesečno protraćenih na polemiku o politici. 

To je 168 radnih dana godišnje protraćenih bavljenjem politikom. 

To je više od 7 meseci rada godišnje bačenih u ambis. 

Zamislite da ste umesto bavljenja politikom učili da svirate klavir? Da ste proveli 168 radnih dana prethodne godine svirajući klavir?

Zamislite da ste 168 radnih dana proveli sa vašom decom, ili da ste se bavili nekim sportom, spremali ispit, učili da slikate ili da pravite veb sajt ili ste samo čitali knjigu. 

Da li bi vam i dalje bilo bitno što je neko odlučio da kupi fontanu i stavi je centar grada ili biste pozvali prijatelje na večeru i odsvirali ono što ste naučili da svirate, ili biste im možda pokazali vaše slike?

Možda biste napravili veb sajt za firmu koju ste otvorili jer ste naučili da šijete majice i sad ste odlučili da ih prodajete na internetu.

Možda biste…

Kada se iskljčite iz politike i vaše vreme posvetite nečemu korisnom, nečemu što učiniti da danas možete da budete za nijansu bolji nego juče, mogućnosti su beskonačne.

Kada provedete 4 sata dnevno baveći se politikom imate mogućnost da budete fejsbuk komentator.

Vi odlučite šta vam se više isplati.

Recenzije knjiga, Čitanje

Mali Princ – Antoan de Sent Egziperi – esej

Za Malog Princa se može reći da je biser književnosti za decu, (ne dečje književnosti, jer taj izraz predstavlja dečji stvaralački rad). Međutim, kako je književnost za decu, žanrovski i tipološki, neodvojivi deo opšte književnosti, vrednost Egziperijevog Malog Princa poprima još veće razmere, a kao neosporiv dokaz tome jeste stotinu osamdeset prevoda ovog dela, na isto toliko različitih jezika. 

Prozna dela dečje književnosti možemo podeliti na priče, bajke, basne i romane. Mali Princ sadrži elemente većinu ovih književnih vrsta, koje se prilagođene dečjoj recepciji; zanimljivih tematika, živog i preglednog toka radnje, živopisnih junaka, jednostavne strukture i naracije. 

Mali Princ je evolutivni produkt književnosti za decu i mlade. Proizvod je procesa koji je otpočeo nastankom priča, koje je Vuk Karadžić delio na muške i ženske, preko bajki, kako narodnih tako i autorskih; Jakoba i Vilhelma Grima, Šarl Peroa, Hans Kristijan Andersena, koji je načinio veliki korak u razvitku priče; korak koji je vodio do Luisa Kerola, tvorca fantastične priče, i tvorca Alise u Zemlji Čuda, po čijem ugledu su nastale fantastične priče, Pinoko, Karla Kolodia, Petar Pan, Džejmsa Beria, Pipi Duga Čarapa, Astrid Lindgren, Čudesno putovanje Nilsa Holgertsena kroz Švedsku, Selme Lagerlef, Čarobnjak iz Oza, Franka L. Bauma i Mali Princ, Antoana de Sent Egziperija.

Antoan de Sent Egziperi, rođen je 1900. Godine u Sent Moris de Rimanu, u domu za kog se verovalo da skriva blago. Vrlo rano izgubio je brata, za kog se veruje da je poslužio kao model liku Malog Princa. Nakon neuspelog pokušaja da upiše pomorsku školu, postaje pilot, leti nad predelima Južne Amerike, koje će docnije uneti u svoja dela. Napisao je Južnu poštu, Noćni let, Zemlja ljudi, Ratni pilot, Pismo jednom taocu, Tvrđavu i Malog Princa, koji je postao i njegov sinonim. Mirjana Vukmirović kaže da je za Egziperija pisanje bila posledica, jer su sva dela koja je stvorio prožeta ličnim doživljajima, sažeti, ukrašeni ponekom metaforom i mnogo mere i ukusa. Antoan de Sent Egziperi stradao je u svom poslednjem letu, 1944. godine u jednoj ratnoj misiji, a njegov avion je pronađen tek šezdeset godina kasnije u vodama Mediterana, koje i dalje skrivaju njegovo telo.

Roman Mali Princ počinje pilotovim (naratorovim) sećanjem na odrasle osobe iz njegovog detinjstva koje su pogrešno tumačile njegov crtež. Time se načinje jedna bitna tema ovog romana – jaz između odraslih i dece i njihovo međusobno nerazumevanje. Još jedna tema koja se otvara na samom početku, a koja doživljava svoj vrhunac u Prinčevom razgovoru sa lisicom – jeste da suština nije vidljiva očima već srcem. Možda baš zato odrasle osobe, koje su zaboravile kako se gleda srcem, ne vide u dečjem crtežu ono što bi trebalo, ne vide slona u zmijskom caru, već najobičniji šešir.

Priča se nastavlja povratkom u sadašnjost. Odrasli pilot našao se u pustinji pored svog srušenog aviona pokušavajući da ga popravi. Tada upoznaje mističnog  plavokosog dečaka, koji ga „pripitomljava“, kako to u svom delu kaže Egziperi, i načinje temu ljubavi i prijateljstva. 

Mali Princ pripoveda pilotu svoje doživljaje, opisuje mu svoju planetu, a i druge na kojima je, na putu do Zemlje, upoznao ljude različitog soja. Iz pripovedanja saznajemo znatno više o nerazumevanju odraslih, opšte mane i poroke sveta, koji je izgubio smisao i osećanje kosmopolitizma i ljubavi; usitnio se i ogradio isključivošću ličnih interesa i veličinom nedodirljivih narcisoidnih autoriteta – kako to kaže Miomir Milinković. 

Tema ljubavi, kao i prethodne, gradualno rastu kroz delo. Tako se ruža, u opisu njenog kompletnog života, po prvi put pominje u osmoj glavi romana, a u devetoj Princ odlazi sa njegove planete , ne shvatajući sudbinsku vezu sa ružom.  Tek nakon razgovora sa lisicom, nakon što ju je pripitomio, Mali Princ shvata da voli svoju ružu i da joj je potreban i kaže – Postoji jedna ruža…, mislim da me ona pripitomila.

Na samom kraju romana, do izražaja dolazi tema smrti, rastanka i utehe nakon gubitka. Zmija otrovnica, čija se funkcija mogla naslutiti na samom početku, jedini je Prinčev izlaz, jedini način da se vrati svom voljenom biću. Nakon njenog ujeda, Mali Princ napušta zemlju i za sobom ostavlja neutešnog pilota, koji je ipak, zajedno sa čitaocem, naučio važnu životnu lekciju – Da suština nije vidljiva očima, već srcem i da će se svoga prijatelja setiti svaki put kada pogleda u zvezdano nebo i čuje osmeh zvezda, koji zvoni kao pet stotina miliona praporaca.

Neki autori su mišljenja da su baobob i zmija predstavnici zla i ujedno najnegativniji likovi romana. S druge strane, možda se iza tih likova ne krija ništa simbolično, već se najveće zlo krije u najkompleksnijem liku romana Mali Princ, raščlanjenom na nekoliko činilaca, s kojima se postupno upoznajemo, a taj lik je ljudski rod, odnosno odrasle osobe.

Na šest različitih planeta Mali Princ susreće se sa egoističnim, prepotentnim kraljem, apsolutističkim diktatorom, potom sa uobraženkom željnim ma kakve pažnje, sa nesrećnim pijancem, zatim sa arogantnim biznismenom, sa fenjerdžijom koji se slepo drži besmislenog propisa, sa geografom koji ubira zasluge za tuđ posao, a ne smemo zaboraviti ni stereotipne astronome koji su osudili turskog kolegu zbog njegove nošnje. Nakon podrobnije analize reklo bi se da su u poređenju sa odraslim osobama baobab i zmija potpuno bezazleni likovi.

Među književnim kritičarima vlada uvreženo mišljenje da je Mali Princ oličenje čovekove duše, odnosno projekcija samog naratora romana. Narator, pilot koji je stradalnik u pustinji i koji u jednoj prilično živopisnoj halucinaciji, u liku dečaka, u Malom Princu, pronalazi prijatelja koji ga u potpunosti razume. 

Mali Princ ima sve osobine dečaka: jednostavan egocentričan govor, narcisoidnost, radoznalost, tvrdoglavost. On predstavlja sve ono što odrasle osobe nisu; on je ogoljena i prosta duša čovekova koja je lišena predrasuda i srebroljublja, poroka. Mali Princ je empatičan, ne osuđuje već konstatuje čudnovatost tuđih postupaka i osobina. Radoznao, uporan i željan znanja on neprestano postavlja mnoštvo pravih problemskih pitanja, uporedo ne stideći se neznanja. 

Iako dečak, sa svim osobinama deteta, Mali Princ poseduje izvesne zrele osobine. Svoje poslove ne odlaže za sutra, svakodnevno se brine o svojoj planeti, shvatajući da je odgovoran za svoju ružu u stanju je da donese tešku, razboritu odluku da napusti Zemlju i ode tamo gde je potrebniji, ali isto tako ne ostaje dužan svom zemaljskom prijatelju kome ostavlja vrednu lekciju o ljubavi i prijateljstvu. 

Mali Princ je satkan od najfinijih vlakana književno-umetničke vune. Likovi su živi, realni, višeslojni; teme mnogobrojne, višedimenzionalne, od suštinske važnosti za ljude; ideje i poruke veštim perom oblikovane, suptilne, nenametljive, a ujedno svojom težinom ostavljaju dubok trag u čitaočevom srcu; radnja u narativnoj sadašnjosti odvija se u pustinji, ali uz česte osvrte u prošlost, ona poprima kosmičke dimenzije.

Pustinja, kao mesto radnje, nije odabrana slučajno, jer ma gde drugde da se srušio pilotov avion, neko bi mu već pritekao u pomoć. Međutim, to nije jedini razlog što se Egziperi opredelio za pustinju, kao mesto zbivanja radnje, jer ona, pored toga što je  pust, napušten prostor, ujedno je i prostor kontemplacije, tišine, božanskog otkorvenja, mesto sučeljavanja sa samim sobom.

Neke od strukturalnih delova dela i njihovo razvijanje ne bismo bili u mogućnosti da uočimo bez fabularnog prikaza koji je predstavljen U Književnoj pedagogiji Malog Princa, Valerije Milošević. 

Između ostalog, u mogućnosti smo da propratimo rast pojedinih motiva, poput zmije i ruže. Vremenom, uloga ruže u životu Malog Princa raste, naročito nakon što ju je napustio. Taj rast kreće od brige za njenu sudbinu, nakon razgovora sa geografom, zatim u razgovoru sa lisicom da je pripitomljen, i ona time dobija znatno veću ulogu u njegovom životu, na kraju ruža predstavlja uzrok njegove smrti. Zmija je prvo biće koje je Mali Princ sreo na Zemlji, tada od nje saznaje da ga jedino ona može vratiti domu, što se na kraju i ostvarilo.

Prinčev dolazak na Zemlju je nagao, on na nju pada, baš kao što i pilot pada u pustinju. Njih dvojica dele podjednako nagao odlazak, Mali Princ umire, a pilot beži iz putinje u poslednjem trenutku, boreći se za život. Zbivanja u romanu smeštena su između tačke dolaska i tačke odlaska Malog Princa, ali analizom fabule uočavamo znatno dužu vremensku vertikalu, koja nas vraća u prošlost, opisuje sadašnjost i vodi nas u budućnost. 

Bitna karika u strukturi Malog Princa, je njegov pripovedač, odnosno njegova pripovedačka pozicija, koja je jasno predstavljena već u samoj posveti, iz koje saznajemo da je knjiga namenjena deci, stoga je pripovedana iz dečje perspektive. Docnije saznajemo da je pripovedač zauzima takav stav jer, kako on kaže – odrasle osobe ništa ne razumeju. Naznačenu poziciju, pripovedač nije napuštao tokom čitavog romana, a čak ih je u nekoliko navrata naglašavao: „Odrasle osobe nikad ništa ne razumeju same, a deci je zamorno da im uvek pružaju objašnjenja.“  Sama pripovedačeva pozicija uslovila je vrednosni sistem u svetu Malog Princa kao dela. Deca su predstavljena kao pozitivna, razumna, razumeju suštinu, dok su odrasli negativni, računaju, objašnjavaju, broje… Poslednji put, pripovedač naglašava svoju poziciju na samom kraju priče: „A nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da je to toliko važno.“ 

Uobličen na nesvakidašnji, origanlni način; obilat dijalozima, kratkim opisima i crtežima, idejama, porukama, višeslojnim likovima… Mali Princ, stavlja nas u poziciju da se zapitamo – kojoj književnoj vrsti zapravo pripada ovo delo? Neopredeljenost autora, po tom pitanju, samo uveličava vrednost i originalnost Malog Princa. Mišljenja su razna, pa nalazimo da je Mali Princ – bajka, parabola,  religiozna parabola, pesma o detinjstvu, moralni traktat, roman, psihološki roman, fantastična priča. 

Ipak, Mali Princ nije ni bajka, ni fantastična priča, ni parabola, jer pored svega, delo poseduje najviše karakteristika koje bi ga svrstale u najznačajniju proznu vrstu našeg vremena – roman. Prostorno-vremenska omeđenost, isključuje ga iz sveta bajki, a tu su još: pripovedanje u prvom licu (kog ne možemo sresti ni u bajci ni u paraboli, bar ne u čistom vidu); posveta na početku samog dela pripada umetničkoj prozi, baš kao što se i razvijanje fabule može okarakterisati kao romaneskno. Najočiglednije mesto, za koje možemo reći da bajka prelazi u roman, jeste čudesna pojava Malog Princa – čudesno jeste osnovni element bajke – ali, pripovedačkom iznenađenošću i začuđenošću čudesno prelazi u fantastično, što nije odlika bajke, već savremene prozne fantastike, samim tim i savremenog romana. 

Književno umetnička vrednost Malog Princa, ogleda se u jednostavnosti, preciznosti, razumljivosti jezika kojim je pisan, i koji sa sobom nosi mnoštvo dubokomisaonih univerzalnih iskaza. Da odrasle osobe ništa same ne razumeju, vole brojeve, da je govor izvor nesporazuma, sama reč pripitomiti, koja znači – stvarati veze, zatim iskaz – A kada se utešiš (čovek se uteši), bićeš srećan što si me upoznao; samo su neki od univerzalnih tajni koje Egziperi u Malom Princu, otkriva svome čitaocu, i na kojima će svaki od njih graditi novu predstavu o svetu u kojem živi. 

Mali Princ spada u domen umetničkih dela koja u nama ostaju zauvek, primoravaju nas na razmišljanje, na preispitivanje čitavog, našeg, već izgrađenog, sistema vrednosti ili pak grade u nama, neki novi, bolji, složeniji, humaniji sistem; bivamo prinuđeni da se sa delom poistovetimo, čak, iako sa njim nemamo ništa zajedničko; umetnička dela nam predstavljaju stvarnost iz nekog nesvakidašnjeg, za našu percepciju, nepristupačnog stanovišta; otvaraju nam nove vidike, postaju zvezde vodilje; kazuju mnogo, ne govoreći ništa; posade se u nas poput semena, rastu i u nama cvetaju, ostavljajući na našim dušama neizbrisiv, mirisan trag. Ne prikazuje umetnost uvek lepo, ali nam na lep način prikaže nešto ružno, tragično, bolno, poput rastanka, poput smrti, i tada znamo da nismo jedini, jer postoji jedan pilot, koji čezne za svojim Malim Princem, baš kao što svako od nas za nekim čezne, žudi, pati, i upravo je umetnost ta koja nam sav čemer olakšava, čini ga podnošljivim za život, pomogne nam da se bar malo utešimo.

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo – Šta smo to naučili iz storije o Malom Princu, jer, ona, kao i svako drugo delo namenjeno deci, sadrži i tu vaspitno-didaktičku notu. 

Da li smo spremni da priznamo sopstvene greške, da li smo se možda kao odrasli pronašli u nekom od šest izdvojenih tipova ljudi, ili u najgorem slučaju – u svakom po malo, pa smo pomalo i dominantni kralj, i prepotentni uobraženko, i senilni pijanac, i kratkovidi matematičar, i beznadežni fenjerdžija, i površni geograf. Verujem, da je malo onih ekstremnih, koji su baš, svaki lik po malo, ali isto je toliko onih, koji od navedenog nisu ništa. Jer, ipak smo mi odrasle osobe, nama su potrebna objašnjenja, nama su bitni brojevi, čak smo se i drznuli da jedni drugima analiziramo, objašnjavamo, intepretiramo ovo nesvakidašnje delo, koje upravo propoveda suprotno. Ispostavlja se da na kraju ništa nismo naučili? Da li je zaista tako? Rekao bih da nije.

Nije, jer svako će od nas, u manjoj ili većoj meri, ovo delo nositi u srcu, i ono će imati oči Malog Princa koje će umesto njega gledati. – Kako bismo inače naučili da gledamo srcem, kako bismo naučili da je suština nevidljiva očima? – Da li možemo zaista da kažemo da smo ovo delo gledali srcem? Možda prvi put nismo, ali svaki sledeći put jesmo. 

Mali Princ nije poput Ničeovog Zaratustre – knjiga za svakoga i knjiga ni za koga; već naprotiv, to je knjiga za svakoga, za svako doba, svaki uzrast. Ona je dečja slikovnica, vaspitna, pedagoška, didaktička, knjiga za opuštanje, knjiga za svaki dan, ozbiljna, filozofska, psihološka, komična, satirična, ironična, duhovna, materijalna, knjiga o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti; ona je hronika, memoar, sadrži elemente tradicionalne bajke, ali i autorske, savremene bajkovite proze; ona je fantastična priča, ona sadrži elemente basne, ona je moralni traktat, ona je drama, komedija, tragedija, tragikomedija, a ako bi se za nju napisala muzika, poslužila bi i kao operski libreto, ili scenario za film, ona je vanvremenska, vanokvirna, izvanredna proza namenjena deci, a koju neretko čitaju i odrasli. 

Da li želite da vam šaljem ove tekstove na mejl, da vam pošaljem svoj roman, Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored? Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem. Sve je potpuno besplatno.

Život

U čemu je problem?

Najjeftiniji električni motocikl, koji dostiže brzinu bicikla, može da se kupi za 200 dolara. Vrlo je praktičan za odlazak na posao ili prodavnicu.

Ukoliko želite pravi električni skuter pristojnog dizajna i koji može da dostiže mnogo veće brzine, neophodno je izdvojite između 400-1000 dolara, što je sasvim pristojna cena ako se uzme praktičnost koju vam to vozilo pruža.

Električni motocikli ne prave buku, nemaju izduvne gasove i idealni su za očuvanje životne sredine.

Električni motocikli su praktični, jeftini i ekološki.

S druge strane, vozači električnih motora su nemarni, sebični i bahati.

Često ćete videti motocikl ostavljen ma gde na trotoaru, često će ga voziti po trotoaru, često će voziti svoju decu na njima, često će voziti levom stranom puta ili neće poštovati semafor, i često ćete ih psovati.

Dakle, problem nije u motociklima već u vozačima.

Misli

Umetnost ne pripada ovde

Sadašnji predsednik države u kojoj živim je nadaleko poznat po svojoj „toalet revoluciji“, jer je poslednjih nekoliko godina proveo otvarajući javne toalete širom zemlje.

Njegova želja je da podigne kulture svoje nacije na viši nivo. Taj akt je najčešće propraćen bizarnim sloganima sa još bizarnijim mašinskim prevodom na engleski jezik koje možete naći okačene iznad svakog pisoara.

Pored slogana u toaletima, slični slogani se mogu naći i na javnim mestima poput ovoga u parku nedalko od našeg stana

Marcel Duchamp je 1917 stekao svetsku slavu jer je u Njujorškoj galeriji izložio pisoar i doneo toalet u svet umetnosti.

Čitav vek kasnije, neko je odlučio da neko je odlučio da donese umetnost u svet toaleta i izloži repliku Van Gogove Zvezdane noći u jedan od toaleta tržnog centra.

Pitanje je gde bi trebalo povući granicu između toaleta i umetnosti? Ako neko želi da podigne kulturnu svest nacije da li je zaista neophodno kačiti Van Goga iznad pisaoara?

Misli

Šta je sigurno?

Samo jedna stvar je sigurna – ništa nije sigurno.

Pravite planove, predviđate vaše korake, a onda se nešto nepredviđeno desi.

Da li to znači da bi trebalo da odustanemo od planova i pustimo naš brod da plovi u ma kom smeru?

To sigurno nije rešenje, ali ponekad može da upali.

Umesto toga, trebalo bi da dobro naučite zvezdanu mapu i kad god skrenete sa puta pronađete najbližu sjajnu zvezdu i vratite se na željenu putanju.