Mjesec: Juli 2019.

Za Malog Princa se može reći da je biser književnosti za decu, (ne dečje književnosti, jer taj izraz predstavlja dečji stvaralački rad). Međutim, kako je književnost za decu, žanrovski i tipološki, neodvojivi deo opšte književnosti, vrednost Egziperijevog Malog Princa poprima još veće razmere, a kao neosporiv dokaz tome jeste stotinu osamdeset prevoda ovog dela, na isto toliko različitih jezika. 

Prozna dela dečje književnosti možemo podeliti na priče, bajke, basne i romane. Mali Princ sadrži elemente većinu ovih književnih vrsta, koje se prilagođene dečjoj recepciji; zanimljivih tematika, živog i preglednog toka radnje, živopisnih junaka, jednostavne strukture i naracije. 

Mali Princ je evolutivni produkt književnosti za decu i mlade. Proizvod je procesa koji je otpočeo nastankom priča, koje je Vuk Karadžić delio na muške i ženske, preko bajki, kako narodnih tako i autorskih; Jakoba i Vilhelma Grima, Šarl Peroa, Hans Kristijan Andersena, koji je načinio veliki korak u razvitku priče; korak koji je vodio do Luisa Kerola, tvorca fantastične priče, i tvorca Alise u Zemlji Čuda, po čijem ugledu su nastale fantastične priče, Pinoko, Karla Kolodia, Petar Pan, Džejmsa Beria, Pipi Duga Čarapa, Astrid Lindgren, Čudesno putovanje Nilsa Holgertsena kroz Švedsku, Selme Lagerlef, Čarobnjak iz Oza, Franka L. Bauma i Mali Princ, Antoana de Sent Egziperija.

Antoan de Sent Egziperi, rođen je 1900. Godine u Sent Moris de Rimanu, u domu za kog se verovalo da skriva blago. Vrlo rano izgubio je brata, za kog se veruje da je poslužio kao model liku Malog Princa. Nakon neuspelog pokušaja da upiše pomorsku školu, postaje pilot, leti nad predelima Južne Amerike, koje će docnije uneti u svoja dela. Napisao je Južnu poštu, Noćni let, Zemlja ljudi, Ratni pilot, Pismo jednom taocu, Tvrđavu i Malog Princa, koji je postao i njegov sinonim. Mirjana Vukmirović kaže da je za Egziperija pisanje bila posledica, jer su sva dela koja je stvorio prožeta ličnim doživljajima, sažeti, ukrašeni ponekom metaforom i mnogo mere i ukusa. Antoan de Sent Egziperi stradao je u svom poslednjem letu, 1944. godine u jednoj ratnoj misiji, a njegov avion je pronađen tek šezdeset godina kasnije u vodama Mediterana, koje i dalje skrivaju njegovo telo.

Roman Mali Princ počinje pilotovim (naratorovim) sećanjem na odrasle osobe iz njegovog detinjstva koje su pogrešno tumačile njegov crtež. Time se načinje jedna bitna tema ovog romana – jaz između odraslih i dece i njihovo međusobno nerazumevanje. Još jedna tema koja se otvara na samom početku, a koja doživljava svoj vrhunac u Prinčevom razgovoru sa lisicom – jeste da suština nije vidljiva očima već srcem. Možda baš zato odrasle osobe, koje su zaboravile kako se gleda srcem, ne vide u dečjem crtežu ono što bi trebalo, ne vide slona u zmijskom caru, već najobičniji šešir.

Priča se nastavlja povratkom u sadašnjost. Odrasli pilot našao se u pustinji pored svog srušenog aviona pokušavajući da ga popravi. Tada upoznaje mističnog  plavokosog dečaka, koji ga „pripitomljava“, kako to u svom delu kaže Egziperi, i načinje temu ljubavi i prijateljstva. 

Mali Princ pripoveda pilotu svoje doživljaje, opisuje mu svoju planetu, a i druge na kojima je, na putu do Zemlje, upoznao ljude različitog soja. Iz pripovedanja saznajemo znatno više o nerazumevanju odraslih, opšte mane i poroke sveta, koji je izgubio smisao i osećanje kosmopolitizma i ljubavi; usitnio se i ogradio isključivošću ličnih interesa i veličinom nedodirljivih narcisoidnih autoriteta – kako to kaže Miomir Milinković. 

Tema ljubavi, kao i prethodne, gradualno rastu kroz delo. Tako se ruža, u opisu njenog kompletnog života, po prvi put pominje u osmoj glavi romana, a u devetoj Princ odlazi sa njegove planete , ne shvatajući sudbinsku vezu sa ružom.  Tek nakon razgovora sa lisicom, nakon što ju je pripitomio, Mali Princ shvata da voli svoju ružu i da joj je potreban i kaže – Postoji jedna ruža…, mislim da me ona pripitomila.

Na samom kraju romana, do izražaja dolazi tema smrti, rastanka i utehe nakon gubitka. Zmija otrovnica, čija se funkcija mogla naslutiti na samom početku, jedini je Prinčev izlaz, jedini način da se vrati svom voljenom biću. Nakon njenog ujeda, Mali Princ napušta zemlju i za sobom ostavlja neutešnog pilota, koji je ipak, zajedno sa čitaocem, naučio važnu životnu lekciju – Da suština nije vidljiva očima, već srcem i da će se svoga prijatelja setiti svaki put kada pogleda u zvezdano nebo i čuje osmeh zvezda, koji zvoni kao pet stotina miliona praporaca.

Neki autori su mišljenja da su baobob i zmija predstavnici zla i ujedno najnegativniji likovi romana. S druge strane, možda se iza tih likova ne krija ništa simbolično, već se najveće zlo krije u najkompleksnijem liku romana Mali Princ, raščlanjenom na nekoliko činilaca, s kojima se postupno upoznajemo, a taj lik je ljudski rod, odnosno odrasle osobe.

Na šest različitih planeta Mali Princ susreće se sa egoističnim, prepotentnim kraljem, apsolutističkim diktatorom, potom sa uobraženkom željnim ma kakve pažnje, sa nesrećnim pijancem, zatim sa arogantnim biznismenom, sa fenjerdžijom koji se slepo drži besmislenog propisa, sa geografom koji ubira zasluge za tuđ posao, a ne smemo zaboraviti ni stereotipne astronome koji su osudili turskog kolegu zbog njegove nošnje. Nakon podrobnije analize reklo bi se da su u poređenju sa odraslim osobama baobab i zmija potpuno bezazleni likovi.

Među književnim kritičarima vlada uvreženo mišljenje da je Mali Princ oličenje čovekove duše, odnosno projekcija samog naratora romana. Narator, pilot koji je stradalnik u pustinji i koji u jednoj prilično živopisnoj halucinaciji, u liku dečaka, u Malom Princu, pronalazi prijatelja koji ga u potpunosti razume. 

Mali Princ ima sve osobine dečaka: jednostavan egocentričan govor, narcisoidnost, radoznalost, tvrdoglavost. On predstavlja sve ono što odrasle osobe nisu; on je ogoljena i prosta duša čovekova koja je lišena predrasuda i srebroljublja, poroka. Mali Princ je empatičan, ne osuđuje već konstatuje čudnovatost tuđih postupaka i osobina. Radoznao, uporan i željan znanja on neprestano postavlja mnoštvo pravih problemskih pitanja, uporedo ne stideći se neznanja. 

Iako dečak, sa svim osobinama deteta, Mali Princ poseduje izvesne zrele osobine. Svoje poslove ne odlaže za sutra, svakodnevno se brine o svojoj planeti, shvatajući da je odgovoran za svoju ružu u stanju je da donese tešku, razboritu odluku da napusti Zemlju i ode tamo gde je potrebniji, ali isto tako ne ostaje dužan svom zemaljskom prijatelju kome ostavlja vrednu lekciju o ljubavi i prijateljstvu. 

Mali Princ je satkan od najfinijih vlakana književno-umetničke vune. Likovi su živi, realni, višeslojni; teme mnogobrojne, višedimenzionalne, od suštinske važnosti za ljude; ideje i poruke veštim perom oblikovane, suptilne, nenametljive, a ujedno svojom težinom ostavljaju dubok trag u čitaočevom srcu; radnja u narativnoj sadašnjosti odvija se u pustinji, ali uz česte osvrte u prošlost, ona poprima kosmičke dimenzije.

Pustinja, kao mesto radnje, nije odabrana slučajno, jer ma gde drugde da se srušio pilotov avion, neko bi mu već pritekao u pomoć. Međutim, to nije jedini razlog što se Egziperi opredelio za pustinju, kao mesto zbivanja radnje, jer ona, pored toga što je  pust, napušten prostor, ujedno je i prostor kontemplacije, tišine, božanskog otkorvenja, mesto sučeljavanja sa samim sobom.

Neke od strukturalnih delova dela i njihovo razvijanje ne bismo bili u mogućnosti da uočimo bez fabularnog prikaza koji je predstavljen U Književnoj pedagogiji Malog Princa, Valerije Milošević. 

Između ostalog, u mogućnosti smo da propratimo rast pojedinih motiva, poput zmije i ruže. Vremenom, uloga ruže u životu Malog Princa raste, naročito nakon što ju je napustio. Taj rast kreće od brige za njenu sudbinu, nakon razgovora sa geografom, zatim u razgovoru sa lisicom da je pripitomljen, i ona time dobija znatno veću ulogu u njegovom životu, na kraju ruža predstavlja uzrok njegove smrti. Zmija je prvo biće koje je Mali Princ sreo na Zemlji, tada od nje saznaje da ga jedino ona može vratiti domu, što se na kraju i ostvarilo.

Prinčev dolazak na Zemlju je nagao, on na nju pada, baš kao što i pilot pada u pustinju. Njih dvojica dele podjednako nagao odlazak, Mali Princ umire, a pilot beži iz putinje u poslednjem trenutku, boreći se za život. Zbivanja u romanu smeštena su između tačke dolaska i tačke odlaska Malog Princa, ali analizom fabule uočavamo znatno dužu vremensku vertikalu, koja nas vraća u prošlost, opisuje sadašnjost i vodi nas u budućnost. 

Bitna karika u strukturi Malog Princa, je njegov pripovedač, odnosno njegova pripovedačka pozicija, koja je jasno predstavljena već u samoj posveti, iz koje saznajemo da je knjiga namenjena deci, stoga je pripovedana iz dečje perspektive. Docnije saznajemo da je pripovedač zauzima takav stav jer, kako on kaže – odrasle osobe ništa ne razumeju. Naznačenu poziciju, pripovedač nije napuštao tokom čitavog romana, a čak ih je u nekoliko navrata naglašavao: „Odrasle osobe nikad ništa ne razumeju same, a deci je zamorno da im uvek pružaju objašnjenja.“  Sama pripovedačeva pozicija uslovila je vrednosni sistem u svetu Malog Princa kao dela. Deca su predstavljena kao pozitivna, razumna, razumeju suštinu, dok su odrasli negativni, računaju, objašnjavaju, broje… Poslednji put, pripovedač naglašava svoju poziciju na samom kraju priče: „A nijedna odrasla osoba neće nikada razumeti da je to toliko važno.“ 

Uobličen na nesvakidašnji, origanlni način; obilat dijalozima, kratkim opisima i crtežima, idejama, porukama, višeslojnim likovima… Mali Princ, stavlja nas u poziciju da se zapitamo – kojoj književnoj vrsti zapravo pripada ovo delo? Neopredeljenost autora, po tom pitanju, samo uveličava vrednost i originalnost Malog Princa. Mišljenja su razna, pa nalazimo da je Mali Princ – bajka, parabola,  religiozna parabola, pesma o detinjstvu, moralni traktat, roman, psihološki roman, fantastična priča. 

Ipak, Mali Princ nije ni bajka, ni fantastična priča, ni parabola, jer pored svega, delo poseduje najviše karakteristika koje bi ga svrstale u najznačajniju proznu vrstu našeg vremena – roman. Prostorno-vremenska omeđenost, isključuje ga iz sveta bajki, a tu su još: pripovedanje u prvom licu (kog ne možemo sresti ni u bajci ni u paraboli, bar ne u čistom vidu); posveta na početku samog dela pripada umetničkoj prozi, baš kao što se i razvijanje fabule može okarakterisati kao romaneskno. Najočiglednije mesto, za koje možemo reći da bajka prelazi u roman, jeste čudesna pojava Malog Princa – čudesno jeste osnovni element bajke – ali, pripovedačkom iznenađenošću i začuđenošću čudesno prelazi u fantastično, što nije odlika bajke, već savremene prozne fantastike, samim tim i savremenog romana. 

Književno umetnička vrednost Malog Princa, ogleda se u jednostavnosti, preciznosti, razumljivosti jezika kojim je pisan, i koji sa sobom nosi mnoštvo dubokomisaonih univerzalnih iskaza. Da odrasle osobe ništa same ne razumeju, vole brojeve, da je govor izvor nesporazuma, sama reč pripitomiti, koja znači – stvarati veze, zatim iskaz – A kada se utešiš (čovek se uteši), bićeš srećan što si me upoznao; samo su neki od univerzalnih tajni koje Egziperi u Malom Princu, otkriva svome čitaocu, i na kojima će svaki od njih graditi novu predstavu o svetu u kojem živi. 

Mali Princ spada u domen umetničkih dela koja u nama ostaju zauvek, primoravaju nas na razmišljanje, na preispitivanje čitavog, našeg, već izgrađenog, sistema vrednosti ili pak grade u nama, neki novi, bolji, složeniji, humaniji sistem; bivamo prinuđeni da se sa delom poistovetimo, čak, iako sa njim nemamo ništa zajedničko; umetnička dela nam predstavljaju stvarnost iz nekog nesvakidašnjeg, za našu percepciju, nepristupačnog stanovišta; otvaraju nam nove vidike, postaju zvezde vodilje; kazuju mnogo, ne govoreći ništa; posade se u nas poput semena, rastu i u nama cvetaju, ostavljajući na našim dušama neizbrisiv, mirisan trag. Ne prikazuje umetnost uvek lepo, ali nam na lep način prikaže nešto ružno, tragično, bolno, poput rastanka, poput smrti, i tada znamo da nismo jedini, jer postoji jedan pilot, koji čezne za svojim Malim Princem, baš kao što svako od nas za nekim čezne, žudi, pati, i upravo je umetnost ta koja nam sav čemer olakšava, čini ga podnošljivim za život, pomogne nam da se bar malo utešimo.

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo – Šta smo to naučili iz storije o Malom Princu, jer, ona, kao i svako drugo delo namenjeno deci, sadrži i tu vaspitno-didaktičku notu. 

Da li smo spremni da priznamo sopstvene greške, da li smo se možda kao odrasli pronašli u nekom od šest izdvojenih tipova ljudi, ili u najgorem slučaju – u svakom po malo, pa smo pomalo i dominantni kralj, i prepotentni uobraženko, i senilni pijanac, i kratkovidi matematičar, i beznadežni fenjerdžija, i površni geograf. Verujem, da je malo onih ekstremnih, koji su baš, svaki lik po malo, ali isto je toliko onih, koji od navedenog nisu ništa. Jer, ipak smo mi odrasle osobe, nama su potrebna objašnjenja, nama su bitni brojevi, čak smo se i drznuli da jedni drugima analiziramo, objašnjavamo, intepretiramo ovo nesvakidašnje delo, koje upravo propoveda suprotno. Ispostavlja se da na kraju ništa nismo naučili? Da li je zaista tako? Rekao bih da nije.

Nije, jer svako će od nas, u manjoj ili većoj meri, ovo delo nositi u srcu, i ono će imati oči Malog Princa koje će umesto njega gledati. – Kako bismo inače naučili da gledamo srcem, kako bismo naučili da je suština nevidljiva očima? – Da li možemo zaista da kažemo da smo ovo delo gledali srcem? Možda prvi put nismo, ali svaki sledeći put jesmo. 

Mali Princ nije poput Ničeovog Zaratustre – knjiga za svakoga i knjiga ni za koga; već naprotiv, to je knjiga za svakoga, za svako doba, svaki uzrast. Ona je dečja slikovnica, vaspitna, pedagoška, didaktička, knjiga za opuštanje, knjiga za svaki dan, ozbiljna, filozofska, psihološka, komična, satirična, ironična, duhovna, materijalna, knjiga o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti; ona je hronika, memoar, sadrži elemente tradicionalne bajke, ali i autorske, savremene bajkovite proze; ona je fantastična priča, ona sadrži elemente basne, ona je moralni traktat, ona je drama, komedija, tragedija, tragikomedija, a ako bi se za nju napisala muzika, poslužila bi i kao operski libreto, ili scenario za film, ona je vanvremenska, vanokvirna, izvanredna proza namenjena deci, a koju neretko čitaju i odrasli.