Mjesec: Juni 2019.

Najčešće je dovoljni imati šašavu frizuru ili garderobu da biste se isticali u moru sličnih.

Tačno je da će vas ljudi primetiti, ali ako je ono što vi radite bezvredno, onda ste samo klovn u šašavom kostimu.

Ako pored kostima klovna vašim radom pružate ljudima izvanredno iskustvo, onda ste Lady Gaga, Merlin Menson, ili Salvador Dali i mnogi drugi koji su se koristili taktikom sjajnog objekta.

To kako izgledate je manje bitno od onoga što radite, ali svakako privlači i zadržava pažnju.

Ponekad susretnemo ljudi koji se bave istim poslom kojim se mi bavimo i ide im mnogo bolje nego nama; imaju više publike, više prodaja, mušterija, pažnje.

Onda se sustretnemo sa njihovim radom i naša prva misao je – pa ja mogu bolje od ovoga! Ovo ne zaslužuje pažnju koju dobija.

Naš prvi impuls je da svima pokažemo koliko je nešto loše; otud poplava negativnih komentara na internetu.

Ipak, bitno je da odolimo iskušenju, da ostanemo dostojanstveni, da nastavimo da radimo svoj posao najbolje što možemo, i da se nadamo najboljem.

Ono što ne bi trebalo da radimo je da budemo ogorčeni i da zavidimo tim ljudima na njihovom uspehu.

Vreme je najbolji pokazatelj vrednosti.

Ukoliko je nešto stvarno loše koliko mislimo da jeste, vremenom će potonuti u zaborav i tamo zauvek ostati u gomili zaboravljenih ideja.

Ukoliko je ono što mi radimo zaista dobro, vremenom će isplivati i istiaći se u moru mediokriteta.

Velika je verovatnoća da se varamo povodom oba, ali jedino na šta zaista možemo da utičemo je koliko ćemo truda uložiti u naš rad.

Moja majka često ima običaj da kaže:

Ko hoće nađe načina, ko neće nađe izgovor.

To je verovatno najvrednija životna lekcija koju sam naučio.

Kad god bih se našao u bezizlaznoj situaciji, setio bih se tih reči i dobro razmislio da li sam probao sve opcije pre nego što pronađem izgovor zašto nešto ne može.

Izgovor je lako naći; vrućina je; pada kiša; umoran sam; nisam se naspavao; previše sam mlad; suviše sam star; nisam dovoljno dobar; nemam vremena…

S druge strani pronaći način da se nešto ostvari je daleko komplikovanije jer se prepreke nalaze na svakom koraku i da bismo ih zaobišli moramo da menjamo taktiku.

Iako smo promenlili taktiku, strategija ostaje ista; doći do cilja.

Da li ćemo do njega stići peške, taksijem, autobusom ili biciklom, nije bitno; to su samo neke od taktika; neki od načina.

Kažemo da neko filozofira kada:

• ne razumemo ono o čemu neko govori;
• smo primorani da slušamo;
• neko prigovara;
• nismo saglasni sa nečijim mišljenjem;
• neko ima dodatne zahteve;
• neko pravi bespotrebnu dramu;
• je neko plaćen da priča;
• neko ističe negativne posledice našeg ponašanja;
• …

Najčešće, filozofiranje nema mnogo veze ni sa kim drugim već sa vlastitom nespremnošću da sagledamo stvar iz tuđeg ugla.

Postoji i drugi glagol koji se često upotrebljava umesto glagola – filozofirati, i podrazumeva odlazak u toalet.

Kada ste poslednji put mogli da kažete da vam je bilo dosadno?

Kladim se da se ne sećate.

Vaš džepni superkompjuter je neprestani izvor zabave.

Nedavno sam shvatio koliko mi nedostaje dosada; da se isključim sa mreže i satima posmatram kako voda teče pokraj plovka koji se ne pomera.

Dosada je suviše često na lošem glasu. Dosada nije prijatna jer prisiljlava ljude da sede sa svojim mislima s kojima često nismo spremni da se suočimo; najčešće su to neki problemi.

Stoga, izbegavamo dosadu, da bismo izbegli misli, da se ne bismo suočili s problemima.

Ipak, ako provedemo dovoljno vremena sa svojim mislima, često pronađemo rešenja naših problema.

Probajte.

Prijaće vam.

Postavljanje cilja nije dovoljno. Neophodno je imati nešto što nazivamo – volja.

Sudeći po članku na Vikipediji – volja je sposobnost čoveka da svesno upravlja svojom delatnošću u postizanju postavljenog cilja.

Oni koji nemaju volju nemaju osnovni alat kojim bi mogli da promene bilo šta u životu, koliko god bili nezadovoljni situacijom u kojoj se nalaze. Samim tim, očekuju od nekog drugog da to učini umesto njih; od predsednika, roditelja, boga, sudbine…

Kada se tako nešto ne desi, oni sa nedostatkom volje imaju koga da krive; predsednika, roditelja, boga, sudbinu…

Volja direktno zavisi od priče koju govorimo sami sebi.

Ukoliko svakodnevno ponavljamo kako nemamo volje da promenimo posao, to znači da bismo rađe ostali na mestu koje ne podnosimo, nego da preduzmemo sve moguće korake kako bismo promenili posao; bilo da je u pitanju usavršavanje, promena sredine, ili jednostavno apliciranje na druge poslove.

Ako, s druge strane, svakodnevno ponavljamo kako ćemo učiniti sve da promenimo posao, bićemo u stanju da pomerimo planinu ako je to neophodno da bismo došli do cilja.

Idući put kada postavite sebi ciljeve, zapitajte se šta ste sve spremni da uradite kako biste ih ostvarili, da li imate volje za to. Ukoliko niste sigurni, postavite prizemniji cilj koji zahteva jednostavnije korake.

Takođe, kada budete kukali na političare, roditelje, boga, sudbinu,… zapitajte se šta ste sve voljni da istrpinte pre nego što preduzmete prvi korak ka promeni.

Većina stvari koje ljudi govore o sebi su laž.

Koliko puta ste upoznali osobu koja kaže kako je perfekcionista, voli da sprema i ne podnosi nered, a onda posetite njihov dom i prvo što urade je da se izvine za nered jer baš danas nisu imali vremena ili njihov pas napravio nered ili ko zna šta.

Ista stvar je sa ljudima koji kažu kako dobro kuvaju, ali im jelo nije baš najbolje uspelo kada ste došli kod njih na večeru; zdravo se hrane ali ne odbijaju krofne; čitaju mnogo, a kad im pozajmite knjigu ne vraćaju je mesecima; vole da vežbaju, ali kada dođu kod vas uvek idu liftom jer im je teško da se penju stepenicama.

Stvari o kojima ljudi lažu, kako druge tako i sebe, su norme koje su postavili sami sebi ili koje je nametnula kultura u kojoj žive.

U jednoj kulturi norma je biti fit, zdravo se hraniti, biti informisan i obrazovan. Stoga, ljudi da bi osećali pripadnost toj kulturi ili da bi bili zadovoljni samim sobom, pričaju priče kako oni rade sve što je prihvatljivo u toj kulturi.

U nekoj druoj kulturi, norma je biti zastrašujuć, bogat i sa druge strane zakona. Oni takođe imaju svoje lovačke priče, baš kao i pravi lovci.

Društvene mreže su idealno mesto za plasiranje lovačkih priča. Uslikamo se u teretani, ili dok čitamo, ili uslikamo naš ručak, ali ne uslikamo sladoled koji smo pojeli nakon ručka i naši prijatelji veruju kako živimo savršenim životom.

Pripadnici one druge kulture postavljaju slike svojih pištolja, lanaca oko vrata i sportskih automobila, koji često nisu njihovi, ali oni koji ih prate na društvenim mrežama ne mogu to da znaju ukoliko ih ne poznaju lično.

Pripadati nekoj kulturi i biti deo norme je moguće i bez egocentričnog eksponiranja. Dovoljno je da budete dosledni svojim odlukama i da ne podležete socijalnim konvencijama. Kada vas ponude krofnom ili sladoledom, recite – ne. Iznenadićete se da će vaša potreba da stavite ručak na internet zapravo nestati i da će vas ljudi drukčije gledati.

Takođe, sledeći put kada neko bude kazao nešto o sebi, dobro se zapitajte da li je to zaista tako.