Kada sam se nekoliko meseci unazad odlčio da javno iznosim svoje mišljenje o knjigama koje pročitam, postavio sam sebi dva pravila:
- Knjige koje ti se ne sviđaju ne moraš da završiš.
- Nikada nećeš pisati o knjigama koje ti se ne dopadaju.
Prvo pravilo bi trebalo svima da bude jasno. Nisam više u školi, ali ovo pravilo je vredelo i kada sam bio u školi jer sam bio poznat po tome što nikada nisam čitao lektire. To nije nešto čime se hvalim i moram da naglasim da sam nadoknadio, manje-više, sve propušteno gradivo, i da i dalje rado čitam klasike i sada ih sigurno bolje razumem nego što bi ih razumeo sa 15,16 godina. Na kraju krajeva, postoji toliko knjiga da je suludo gubiti vreme na one koje mi ne prijaju.
Drugo pravilo je iz poštovanja prema piscu. Znam koliko je truda i rada potrebno da bi se završio jedan roman i koliko je svako emotivno vezan za delo koje je stvorio. To što se meni određena knjiga ne dopada, ne znači da nije dobra; prosto znači da nije za mene. Siguran sam da nijedan pisac ne ode na Goodreads želeći da provede neko vreme čitajući sve negativne komentare ispod naslova i da se nedeljama oseća loše zbog toga; sigurno će se osećati loše, koliko god sebe ubeđivao da jedan negativan komentar ne govori ništa o onome što radi.
Međutim, kada je u pitanju Ne daj mi nikada da odem, roman kog je napisao Kazuo Išiguro, apsolutno nisam siguran šta da mislim i šta da činim. Knjiga mi se nije dopala, a završio sam je. Rekao sam da neću da pišem o knjigama koje mi se ne dopadaju, ali imam žestoku potrebu za tim, pa ću se truditi da je ne predstavim u lošem svetlu, jer, kao što sam rekao – to što se meni knjiga ne dopada, apsolutno ne znači da nije dobra i da se vama neće dopasti.
Kada uzmem da čitam nešto novo uglavnom mi treba poglavlje ili dva da odlučim da li ću nastaviti da čitam. Ne daj mi nikada da odem je roman koji je obećavao; vrlo zanimljiva i pre svega misteriozna postavka. Glavna junakinja priče je devojka po imenu Keti, i iz njenog ugla pratimo život ljudskih klonova čija je svrha da budu farma organa koje će jednog dana donirati drugim ljudima.
Pratimo Keti i njene prijatelje dok su u školi i rastu, razvijaju se, i pitamo se koliko organa mogu da doniraju pre nego što umru?
Nakon što izađu iz škole, klonovi brinu jedni o drugima i gotovo da nemaju kontakta sa drugim svetom. Zaljubljuje se, ljubomorni su, imaju ambicije, snove i razočarenja, baš kao i pravi ljudi.
Išiguro piše majstorskim stilom i sve vreme vam pažnju drži prikovanu za slike koje se pojavljuju pred vašim očima i vi živite sa tim kloniranim ljudima i prolazite sve ono što su oni prošli, ali sam, nekako, sve vreme čekao da se nešto desi; nešto veliko; nešto što bi me nateralo da spustim knjigu i sedim okupan razmišljanjem o onome što sam upravo pročitao; ali nisam. Nije se desilo.
Možda sam imao pogrešna očekivanja od ovog dela koje nije komercijalno i mnogo se više bavi unutrašnjim nego spoljašnjim svetom. Možda mi je momenat promakao, jer je bio suptilan. Možda jednostavno nisam dovoljno zreo za ovu knjigu, jer ne bih pisao o njoj da mislim da je knjiga loša. Knjiga je dobra, ali nešto joj je nedostajalo da bih ostao bez teksta.
Na kraju, pročitajte knjigu i nemojte ništa očekivati od nje, možda će ćete imati više sreće nego što sam ja imao.
Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, rado ću vam ih slati na vašu mejl adresu, a sve što bi trebalo da uradite jeste da kliknete na dugme ispod i da se prijavite.
Lajkaj ovo:
Lajk Učitavanje...
Ivan Bačić 