Misli

Disciplina

Biti disciplinovan znači raditi stvari koje bi trebalo da radimo umesto onih koje želimo da radimo. Često želimo rezultate, ali ne i rad kog oni podrazumevaju.

Trebalo bi da učim kako bih položio ispit, trebalo bi da idem u teretanu kako bih doveo liniju u red, trebalo bi da pišem roman kako bih ga završio, ali bih rađe…

Stoga, stvari koje bi trebalo da radimo često ostavljamo za sutra baš zato što ne želimo da ih radimo.

Od sutra počinjem da učim za ispit, idem u teretanu, pišem roman, a danas ću raditi ono što želim.

Promena nastaje kada stvari koje bi trebalo da radimo postanu one koje želimo da radimo.

Želim da učim kako bih položio ispit, želim da idem u teretanu kako bih doveo liniju u red, želim da pišem roman.

Promena je suptilna, jedno ‘trebalo bi’ se menja u jedno ‘želim’, ali donosi uočljive rezultate.

Sledeći put kada se budete zapitali šta želite da radite, vrlo dobro razmislite; vaša odluka vam može doneti željene rezultate.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Produktivnost

Nemam vremena

Ako za nešto kažete da nemate vremena, to znači da vam ta stvar nije prioritet.

Ako nemate sat vremena dnevno za čitanje knjige, to znači da vam je preče da vidite šta su vaši prijatelji objavili na fejsbuku jer sigurno provodite bar sat vremena na društvenim mrežama.

Ako nemate sat vremena da skuvate zdrav ručak, nego isprižite smrznuti pomfrit i podgrejte gotovo jelo, to značit da vam je nešto preče od zdravlja, jer tih sat vremena morate negde utrošiti; to vreme nije jednostavno nestalo.

Ukoliko nemate 40 minuta dnevno za fizičku aktivnost, to znači da tih 40 minuta potrošite na nešto što vam je preče.

Sledeći put kada budete rekli da za nešto nemate vremena, dobro se zapitajte šta su vam prioriteti? Gde će vas za deset godina odvesti sat vremena čitanja, spremanja zdravog ručka, i fizičke aktivnosti, a gde će vas odvesti sat vremena fejsbuka, gledanja neke bezvezne serije i igranja neke igrice?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Recenzije knjiga

Ne daj mi nikada da odem – Kazuo Išiguro

Kada sam se nekoliko meseci unazad odlčio da javno iznosim svoje mišljenje o knjigama koje pročitam, postavio sam sebi dva pravila:

  1. Knjige koje ti se ne sviđaju ne moraš da završiš.
  2. Nikada nećeš pisati o knjigama koje ti se ne dopadaju.

Prvo pravilo bi trebalo svima da bude jasno. Nisam više u školi, ali ovo pravilo je vredelo i kada sam bio u školi jer sam bio poznat po tome što nikada nisam čitao lektire. To nije nešto čime se hvalim i moram da naglasim da sam nadoknadio, manje-više, sve propušteno gradivo, i da i dalje rado čitam klasike i sada ih sigurno bolje razumem nego što bi ih razumeo sa 15,16 godina. Na kraju krajeva, postoji toliko knjiga da je suludo gubiti vreme na one koje mi ne prijaju.

Drugo pravilo je iz poštovanja prema piscu. Znam koliko je truda i rada potrebno da bi se završio jedan roman i koliko je svako emotivno vezan za delo koje je stvorio. To što se meni određena knjiga ne dopada, ne znači da nije dobra; prosto znači da nije za mene. Siguran sam da nijedan pisac ne ode na Goodreads želeći da provede neko vreme čitajući sve negativne komentare ispod naslova i da se nedeljama oseća loše zbog toga; sigurno će se osećati loše, koliko god sebe ubeđivao da jedan negativan komentar ne govori ništa o onome što radi.

Međutim, kada je u pitanju Ne daj mi nikada da odem, roman kog je napisao Kazuo Išiguro, apsolutno nisam siguran šta da mislim i šta da činim. Knjiga mi se nije dopala, a završio sam je. Rekao sam da neću da pišem o knjigama koje mi se ne dopadaju, ali imam žestoku potrebu za tim, pa ću se truditi da je ne predstavim u lošem svetlu, jer, kao što sam rekao – to što se meni knjiga ne dopada, apsolutno ne znači da nije dobra i da se vama neće dopasti.

Kada uzmem da čitam nešto novo uglavnom mi treba poglavlje ili dva da odlučim da li ću nastaviti da čitam. Ne daj mi nikada da odem je roman koji je obećavao; vrlo zanimljiva i pre svega misteriozna postavka. Glavna junakinja priče je devojka po imenu Keti, i iz njenog ugla pratimo život ljudskih klonova čija je svrha da budu farma organa koje će jednog dana donirati drugim ljudima.

Pratimo Keti i njene prijatelje dok su u školi i rastu, razvijaju se, i pitamo se koliko organa mogu da doniraju pre nego što umru?

Nakon što izađu iz škole, klonovi brinu jedni o drugima i gotovo da nemaju kontakta sa drugim svetom. Zaljubljuje se, ljubomorni su, imaju ambicije, snove i razočarenja, baš kao i pravi ljudi.

Išiguro piše majstorskim stilom i sve vreme vam pažnju drži prikovanu za slike koje se pojavljuju pred vašim očima i vi živite sa tim kloniranim ljudima i prolazite sve ono što su oni prošli, ali sam, nekako, sve vreme čekao da se nešto desi; nešto veliko; nešto što bi me nateralo da spustim knjigu i sedim okupan razmišljanjem o onome što sam upravo pročitao; ali nisam. Nije se desilo.

Možda sam imao pogrešna očekivanja od ovog dela koje nije komercijalno i mnogo se više bavi unutrašnjim nego spoljašnjim svetom. Možda mi je momenat promakao, jer je bio suptilan. Možda jednostavno nisam dovoljno zreo za ovu knjigu, jer ne bih pisao o njoj da mislim da je knjiga loša. Knjiga je dobra, ali nešto joj je nedostajalo da bih ostao bez teksta.

Na kraju, pročitajte knjigu i nemojte ništa očekivati od nje, možda će ćete imati više sreće nego što sam ja imao.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Koliko smo strpljivi

Bilo nam je potrebno 9 meseci da od jedne jedine ćelije narastemo do bebe i još 20 i kusur godina da odrastemo u odraslo ljudsko biće; ćeliju po ćeliju, dan po dan.

Rast je bio toliko spor da je prošao nezapaženo. Tek kada pogledamo naše stare fotofrafije shvatimo koliko smo zapravo bili mali.

Priroda nam pruža mnoštvo drugih primera strpljenja.

Koliko je vremena potrebno da se iskleše kanjon ili da se izgradi ostrvo od aktivnog vulkana?

Primeri ljudsog strpljenja su takođe prisutni. Džojs je proveo 8 godina pišući Uliksa. Decenije su prošle od prvog aviona braće Rajt do prvog komercijalnog, prekookeanskog leta.

Ipak, danas, živimo u svetu u kom je sve dostupno na klik ili na dodir i želimo da vidimo rezultate našeg rada što je pre moguće.

Želimo da smršamo i postanemo fit za 28 dana, neshvatajući da je većina atleta kojima se divimo vežbalo bar deceniju pre nego što su dostigli željeni izgled.

Želimo da dođemo od 0 do 1.000.000 pratilaca na blogu ili youtube kanalu za manje od godinu dana, a ne shvatamo da je većina uspešnih postavljalo sadržaj godinama pre nego što su dospeli do nekog značajnog broja pratilaca.

Želimo da dostignemo slavu preko noći jer se nekom drugom tako nešto desilo, pa zašto ne bi i nama, a u našu računicu ne uzimamo godine pokušaja i neuspeha.

Kada bi vam neko obećao da ćete za deset godina ostvariti šta god poželite samo ako se pojavite svaki dan i radite ono što volite, da biste bili spremni da uložite trud?

Tako nešto je mnogo teže i zahteva strpljenje za razliku od pristupa koji podrazumeva prečice, magične pilule, sveti gral koji će vas odvesti na vrh.

Takođe, veća je verovatnoća da ćete uspeti tako, nego da ćete naći prečicu.

Ipak, svi se vrlo lako hvatamo prečica zbog kojih kasnije platimo na nekom drugom mestu.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli

Zašto je moja knjiga besplatna?

Danas sam ukucao svoje ime u Google (jer svi mi to ponekad radimo) i na jednom piratskom sajtu sam pronašao link za PDF moje knjige – Krvavo zeleno

Dok bi se mnogi žestoko iznervirali zbog toga, meni je čak bilo drago. Nekome je stalo. Neko misli da je ta knjiga vredna deljenja.

Ljudi mi često govore:

Radio si toliko dugo na knjizi, toliko si truda uložio i sada si odlučio da je deliš potpuno besplatno. Zašto!? Pobogu!

Pre svega, mislim da ništa ne gubim. Oni koji su hteli da kupe moju knjigu, kupili su je na promociji ili na sajtu ili u knjižarama ili lično od mene.

Oni koji nemaju običaj da kupuju knjige, već isključivo čitaju piratske knjige, svakako ne bi kupili tu knjigu, tako da sam time što je moja knjiga dostupna tim ljudima dobio čitaoce koje drukčije ne bih mogao da imam.

Većina ljudi pre nego što se odluči da kupi nešto novo želi da zna šta tačno kupuju, bez obzira kolika je cena tog proizvoda.

Postoji mnogo načina da se tako nešto sazna.

Pitaće prijatelja, pročitaće nekog na fejsbuku ko već ima taj proizvod ili će, u slučaju moje knjige, skinuti besplatan primerak i saznati šta ja to zapravo nudim. Možda će jednog dana kupiti štampano izdanje i pokliniti ga nekom jer im se knjiga dopala; možda neće, ali ja svakako ne gubim ništa time.

Razmislite koji je najčešći scenario kada kupite neku knjigu?

Recimo da volite Stivena Kinga i saznali ste da je on objavio novu knjigu i taj prevod je već stigao u Srbiju.

Odlazite u knjižaru i za nekih hiljadu dinara dobijete tvrd povez, lepe korice.

Otvarate knjigu, njuškate svežu štampu jer vas taj miris obuzima i odvodu na neka davno zaboravljena mesta.

Dolazite kući, skuvali ste kafu, stavili ste šoljicu na stočić, a zatim ste i knjigu stavili pored šolje.

Izvadili ste telefon i uslikali knjigu i kafu. Sada svi vaši prijatelji na fejsbuku i instagramu znaju da vi imate novu knjigu Stivena Kinga.

Da biste pročitali jednu takvu knjigu potrebno je da uložite između 10 i 30 sati; što nije malo, ali vi volite Stivena Kinga i znate da vas on neće razočarati.

Nakon što ste pročitali knjigu, stavljate je na policu ili je pozajmljujete prijatelju.

Da li će se Stiven King naljutiti na vas zato što ste knjigu pozajmili prijatelju?

Neće. On zna da ako se tom prijatelju svidi knjiga, on će je takođe proslediti svom prijatelju, a možda će i kupiti neku drugu njegovu knjigu.

Za razliku od Kinga, ja ne mogu da vam kažem da kupite moju knjigu za 1000 dinara i da provedete narednih 8 sati čitajući je (toliko je uglavnom potrebno), jer vi ne znate da li će vam se knjiga dopasti. Nikada ranije niste čitali nešot što sam napisao. (što je dobro)

Malo je pisaca koji su stekli karijeru od samo jedne knjige. Harper Li i Selindžer, ako mene pitate.

Danas je toliko zabave u ponudi da knjige nisu nešto čega se većina ljudi hvata. Ipak, danas se objavljuje više knjiga nego ikada i postoji više čitalaca nego ikada.

Mi, pisci, se takmičimo sa YouTube-om, Holoviduom, Netfliksom. Zabava koju oni nude je mnogo lakša za konzumiranje i niste proveli petnaestak godina u ustanovi u kojoj su vam zgadili medij koji oni nude, za razliku od škole gde su vam zgadili knjigu.

Mi, pisci, nemamo drugog izbora nego kažemo

Izvolite, ovo je knjiga koju sam napisao. Moja je, ali vam je dajem za džabe. Ne košta me ništa. Knjiga nije odšampana; elektronska je. Možete je čitati na bilo kom uređaju. Za uzvrat, tražim samo jedno od vas:

Ukoliko vam se knjiga bude svidela. Podelite je sa vašim prijateljima. Recite im kako da dođu na moj sajt i kako da skinu knjigu. Recite im da me prate na fejsbuku, da se prijave na moj bilten. Neka se i oni upoznaju sa mnom i sa mojim radom.

Ja ne pišem da bih zarađivao od pisanja; iako, moram priznati, ne bih imao ništa protiv da sutra mogu da dam otkaz i da reči koje zapisujuem otplaćuju moje račune i pružaju mi sva neophodna sredstva za život.

Pišem jer drukčije ne umem; moram.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Šta se dogodi nakon što završimo školovanje?

Da li i vi poznajete ljude koji su jedva čekali da završe školu (koji god nivo da je u pitanju) kako bi napokon prestali da uče i nisu videli neophodnost i pre svega užitak u konstantnom učenju? Možda ste baš vi jedan od njih; velika verovatnoća je da jeste.

Nedavno sam se zapitao sam ko se može smatrati odgovornim za tako nešto? Zar nije u ljudskoj prirodi da voli da uči i da konstanto napreduje?

Ako imate decu jasno vam je koliko ona vole da usvajaju nova znanja i koliko su očarani svetom oko sebe. Svakodnevno stiču nove veštine i znanja koja će im olakšati život. Počevši od puzanja, hodanja, obliačenja, govora pa sve do čitanja i pisanja.

Sve su to neke veštine koje će ih unaprediti. Puzanje omogućuje kretanje, hodanje je napredniji, efikasniji vid kretanja, govor omogućuje komunikaciju, oblačenje označava neki vid samostalnosti.

Dete od rođenja stavljeno pre mnoštvo izazova koji zajtevaju iscrpljujući trud, disciplinu i mnoštvo pokušaja pre nego što se veštine steknu, ali ih sva steknu kad tad.

Većina dece danas nauči da čita pre škole i nikada im nije teško da ovlada jednom tako kompleksnom radnjom kao što je pretvaranje grafičkih simbola u misli.

Većina dece danas prvo nauči da koristi pametne uređaje. Moja dvogodišnja devojčica zna koja aplikacija otvara filmove, ume da pronađe crtani koji joj se tog momenta gleda, zna kako izgleda play dugme i zna da podesi glasnoću. Ukoliko joj se crtani ne dopada, ona prstom spusti prozor i pusti drugi crtani. Sve je to naučila potpuno sama, iako joj je vreme na tabletu strogo ograničeno, dok generacije mojih roditelja, koje su u nekom vidu svađe sa tehnologijom, imaju znatno veće probleme da urade isto.

A onda se desi škola i sav užitak pri učenju postepeno iščezne.

Već tri godine radim u školi sa decom uzrasta od 3 godine pa sve do ostalih. Primetio sam da što su deca duže u obrazovnom sistemu, što više razreda prelaze, njihovo interesovanje za učenjem znatno opada. Kada dospeju u tinejdžerski uzrast, deca postaju katatonična i apsolutno nezainteresovana za bilo šta.

Tinejdžerkska letargija se ne može isključivo svaliti na video igre, društvene mreže i hormone; sve što tri pomenute stavke su svakako zabavnije od bilo kog nastavnog gradiva, ali najveći problem je upravo u školskom programu. Škole su zasterele institucije koje nisu ispratile promene koje nam je tehnloška revolicuja donela.

Škole su nekada imale svrhu da spreme decu za posao u fabrici.

Danas, većinu poslova u fabrici obavljaju roboti, a ljudski poslovi su u domenu kreativnosti, marketinga i komunikacija. Takvi poslovi zahtevaju neprestano unapređivanje pojedinca, što ostavlja one koji ne žele da se usavršavaju nakon škole u velikom problemu jer i pored toga što su završili školu nisu sposobni da obavljaju moderne poslove.

Onaj ko je dobar u školi, znači da je dobar u rešavanju testova i teško da će naći radno mesto na kom je zadatak popunjavanje testovai zaokruživanje odgovora.

Kada dete pođe u školu ono prestane da uči da bi poboljašalo svoj život, umesto toga uči jer će nešto biti na kontrolnom. Nakon testa, većina znanja koje se stekne u školi postaje bespotrebno.

Od kakve koristi je učiti čitavu lozu Nemanjića napamet kada se tako nešto danas pronađe za manje od 10 sekundi ukoliko imate telefon i interenet konekciju.

U školi se ne uči vođenje kućnog budžeta, pravilna ishrana, komunikacija, a da ne pominjem kako pokrenuti biznis, kako živeti od onoga što voliš i kako tragati za istim ili kako stvoriti nešto novo od čega će ljudi imati koristi.

Takođe, ne možemo svi biti dobri u svemu? Zašto neko ko nema sklonosti ka matematici ili nauci treba da ide dalje od osnova istih? Zašto ne može da kaže, menjam čas fizike za čas slikanja? Ili obrnuto, zašto neko ko nema sklonosti ka muzici, ne može da ga zameni za čas hemije? Možda će se ta osoba jednog dana predomiliti ili će pronaći ljubav u nečemu što prethodno nije volela da uči. Tada toj osobi treba pružiti svu moguću podršku, ali ne treba ništa da se na silu uči, jer ništa se na silu i ne nauči osim da se bude siledžija.

Sve ono što ne volimo ćemo svakako zaboraviti, ali ćemo izgubiti vreme i volju za učenje.

Na kraju, kada konačno izađemo iz institucije zvana škola, odlazimo sa papirom koji potvrđuje koliko smo vremena proveli rešavajući testove, a kada nas dočeka život, najčešće ne umemo da baratamo njime.

Kada i ako pronađemo posao i kada se od nas očekuje dodatno usavršavanje mi negodujemo. Pitamo se zašto smo kog vraga išli u školu, ako sad opet moramo da učimo? U pravu smo. Zašto smo išli?

Ali, nismo u pravu ako mislimo da više ništa ne treba da učimo. Ako će nam to što učimo olakšati život, ako ćemo bolje obavljati posao koji nam je dat, ili ako će nam otvoriti vrata da obavljamo poslove koje do tada nismo mogli, onda bi trebalo da učimo, baš kao što smo naučili kako da upravljamo automobilom jer nam je to znatno ubrzalo pokretljivost.

Nemojte nikada prestati da učite. Ako svaki dan bude samo malo bolji nego što ste bili juče, zapitajte se gde vas to može odvesti.

S druge strane, ako ćete uvek biti na istom nivou znanja na kom ste bili kad ste završili vašu školu, zapitajte gde će vas to ostaviti, da ne kažem ukopati?

Danas je mnogo lakše učiti nego ranije. Toliko resursa postoji i svi su vam na dohvat ruke. Šta god da vas zanima postavite pitanje Google, i izlistaće vam sve moguće odgovore. Postavite pitanje na YouTube-u i pronaćićete neko ko će vam pokazati kako da napravite vetro turbinu ili šta god da vas zanima u tom trenutku.

Učenje nije čitanje dosadnih udžbenika, učenje je sticanje novih veština na koji god vam to način odgovara.

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.

Misli, Život

Na šta se sve čovek navikne

Da li ste se ikada zapitali na šta se sve čovek navikne?

Npr. nakon tri godine života u Kini, meni je potpuno normalno da me niko ništa ne razume i da ja nikoga ništa ne razumem, ali se snalazim i živim potpuno normalno. (OK, ne mogu da se objasnim sa frizerom da ne treba da mi brije obrve, ali nije toliko bitno.)

Ljudi su sposobni da se naviknu na koješta.

Konc logor, na primer. Nakon nekog vremena to postane svakodnevica i život nekako teče mirno čak i u najneljudskijim okolnostima.

Robovlasništvo. Nakon nekog vremena postane normalno da poseduješ neke ljude koji rade sve ono što se tebi ne radi baš kao što njima bude potpuno normalno da imaju svoje vlasnike.

Borba gladijatora. Gledati ljude kako se bore sa lavovima je bio vid zabave u starom Rimu. Potpuno normalna na stvar na koju su se svi navikli i malo ko se zapitao da li je to normalno.

Severna Koreja. Potpuno je normalno biti izolovan od sveta i misliti da je tvoj vladar zapravo Bog.

Kineski zid. Potpuno je normalno da određeni delovi interneta budu blokirani i ne dovodiš u pitanje da li je to ispravno. Koristiš ono što ti je dostupno.

Minimalac u Srbiji. Potpuno je normalno odreći se svakog vida zadovoljstva i živeti od danas do sutra. Svi oni koji žele više su preambiciozni i alavi.

Inkvizicija, bilo koji vid diktature, nasilje u porodici, alkoholizam, narkomanija, depresija, invaliditet, beskućništvo…

Primera je bezbroj, ali se iz priloženog se da zaključiti da se ljudi uglavnom naviknu na loše.

Na dobro se nema potrebe navikavati, jer na udobne cipele se ne navikava već samo na one što žuljaju.

Da li vi imate neke primere navikavanja?

Na ovom blogu svakodnevno pišem o čemu god mi se tog dana piše. Ako su vam moji tekstovi zanimljivi, mogu vam ih svakodnevno slati na mejl, i tako ih nećete propustiti u moru objava na fejsbuku.

Onima koji se prijave na mejling listu, poslaću besplatan primerke svog romana Krvavo zeleno, i kratku priču, 43 pored.

Samo mi recite na koju mejl adresu da šaljem.