Kada sam pisao prvi roman, dogodilo se to da sam napisao jednu priču do pola, saterao se u ćošak, i nikad nisam nastavio, zatim sam napisao drugu priču do pola sa istim rezultatom.  Na kraju se ispostavilo da je najlogičniji mogući potez da spojim te dve priče u jednu i napravim jednu kohezivnu celinu za koju se ispostavilo da je bila prilično uspešna. Pišući drugi roman, prolazim kroz sličan proces. Najveća razlika je što nisam

Prepravljanje mi zapravo prija. Ima mnogo toga da se doda već od samog početka, pa sam danas tako dodao čitavu jednu scenu. Mnogo je lakše proći stazom kojom si već prošao, i samo počupati korov koji je narastao od poslednjeg prolaska, ili kog si preskočio jer ga nisi video, a mogao si da prođeš.

Definitivno sam krenuo na drugi draft, iako nisam došao do kraja. Jednostavno je postalo jasno da priča više ne funkcioniše i da bi je popravio moram da krenem ispočetka, ne mogu tek tako da izbacim poglavlje, dva, tri, mora čitav rukopis da se prepravi da bih mogao priču da doteram do kraja.  Takav pristup nije uopšte stran u pisanju romana, svi romani ikada objavljeni su prošli mnoštvo prepravki i često je pisac morao da kreće

Ubeđen sam da sam pogrešio kada sam dva ključna lika spojio u jednog. Na taj način sam potpuno izmenio kraj romana,  jer da bi kraj mogao biti učinkovit, taj lik je morao biti onakav kakav je prvobitno zamišljen. Sve što sam do sada radio jeste da sam težio ka kraju koji je isprva bio planiran, ali taj kraj, sa novim likom, jednostavno ne funkcioniše tako. Ubuduće pazi koje likove menjaš. Ako oni imaju značajnu ulogu

Izgleda da još uvek nisam pronašao pogrešno skretanje. Svaki put kada sednem da pišem u stomaku mi se javi osećaj da nešto nije u redu sa pričom. Postoji razlika između osećaja u stomaku i glasa u glavi. Glas u glavi je Rezistencija, onaj nerpijatelj koji za cilj ima da mi nikada ne završimo ono što smo naumili da radimo i koji se hrani našim ali i tuđim kritikama na naš račun, koji voli da nas

Vratio sam se na 500 reči u toku dana. U junu je trebalo da napišem 30,000, da sam pisao svaki dan, a umesto toga, napisao sam 13,400 reči, samo zato što mi je poslednjih nekoliko dana bilo mučno i da počnem znajući da ću morati da pišem 1000 reči. Nije to bio jedini razlog zašto poslednjih nekoliko dana nisam pisao. Zapeo sam. Napisao sam nešto što ne pripada romanu i morao sam to da obrišem

Danas mi se čini da sam pomalo povratio kontrolu nad pisanjem.  Vrlo sam blizu ulaska u poslednju četvrtinu romana, takozvani treći čin i kako se tome bližim paralelno sa rastom napetosti u romanu raste i moja anksioznost. Ponekad ne znam da li je to dobro ili loše. Ne znam da li me je strah od toga što ću završiti roman, ili se plašim da će biti loš. Verovatno od oba. Kako god okreneš, prvi draft

Od danas zvanično nemam kontrolu nad svojim romanom, već je ona taj koji ima kontrolu nad samim sobom. Ulazim u poslednju trećinu i shvatam da kraj uopšte neće biti onako kako sam zamislio.  Žao mi je. Mogao je to biti veoma dobar kraj i sve što sam do sada gradio vodilo je upravo ka tom kraju, ali je moj glavni lik danas uvideo rupu u mom sinopsisu i vešto se provukao kroz nju i krenuo

Juče sam napisao 516 reči, a danas 887.  Bolje je od 0 reči, ali mi je teško da se pomirim sa činjenicom da sam došao do momenta kada više ne mogu da zapišem nijednu reč. Imam osećaj da sam se opet zakucao u neku bezizlaznu situaciju, ali ovoga puta mnogo goru nego prethodnu. Imam osećaj da nemam kraj, tj. da je kraj kog imam nerealan. Drugog kraja nemam, jer sam sve vreme gradio ka ovom